Kad Marinko izađe na binu, sve se nekako umiri, stane, postoji onaj momenat kad publika, gotovo istovremeno, duboko udahne i zadrži dah, a onda kao da se nebo prolomi i kreće gruvanje koje ne staje dok njegov autentični, moćni glas šalje poruke kojima tera demone i budi uspavane. Jer, Bjesovi ne znaju, niti hoće drugačije.
Nisu toliko koncertno aktivni kao neki drugi, ali svaka njihova svirka je doživljaj za sebe. I tako je bilo od prvog dana, daleke 1987. Zorana Marinkovića Marinka, dušu Bjesova, prvo pitamo šta bi, da može da se vrati u tu ’87, uradio drugačije?
– Te 1987. imao sam 21 godinu i, kao što priliči tom uzrastu, bio sam jako pametan, pametniji nego ikad ni pre ni posle toga. Pun samopuzdanja, zadovoljan sobom. Bio sam na drugoj godini slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu – studirao sam ono što volim, u slobodno vreme družio se sa ljudima koje volim, a u proto-Bjesovima već prilično jasno trasirao početak svog muzičkog koncepta. S obzirom na sve ovo, jasno je da ne bih nešto naročito menjao u toj mojoj ’87-oj…
Bjesovi su na sceni 35 godina. Da li je, kako mnogi tvrde, za rokenrol sada gore nego ikada ranije?
– Zavisi od stava, od pogleda na stvar… Neko više voli da bude svestan situacije kako god loša da je, a neko da mu bude dobro, pa makar tu prijatnost morao “platiti sopstvenom nesvešću”… Da pojasnim – u vreme kada sam počinjao sa Bjesovima, iznad SFRJ već su se počeli navlačiti tamni oblaci i u skladu sa onom mudrošću “Ne pada sneg da pokrije breg…” pojedine zverke počele su pokazivati svoje tragove… Samo par godina ranije, ista zemlja je izgledala pitomo, empatično, a Džoni Štulić, genije i vizionar, pevao je “Čini mi se rođače da je standard pokvario ljude, jedu govna i sanjare”. Ustvari, ne znam, ništa mi nije jasno… a i muka mi je malo…
Gde je u Srbiji, gde je u rok muzici na ovim prostorima, nestalo buntovništvo?
– Možda i jeste nestalo, otkud znam, ljudi smo, a lome nas žestoko već mnogo, mnogo dugo. Opet mislim, u stvari znam (čuo sam), da se energija nikad ne može izgubiti, eventualno će svoj oblik promeniti… Kod Bjesova npr. buntovništvo nikada nije nestalo, samo što je od drugog, naročito od trećeg albuma, izmešteno na metafizičku ravan…
Nisi se, poput mnogih iz tvoje generacije, spakovao i otišao kada je bilo najteže. A mogao si. Šta te je zadržalo u ovoj prokletoj avliji?
– Da budem iskren, hteo sam sa porodicom da se iselim u Australiju, ali nisam uspeo (jbg), tako da bih, uz malu izmenu, ovaj put citirao Srećka Jovovića: “Sudbina je tako htela da (ne)odem iz rodnog sela”…
Ipak si, u jednom periodu, poželeo da odustaneš od muzike. Zašto?
– Godine 1996. poverovao sam u Boga. Pošto nisam hteo da budem licemer, a većina crkve smatra da Bog ne voli rokenrol, ja sam ’97. rasturio bend. Osećao sam se uzvišeno – ja sam Avram, a Bjesovi su Isak… Da nisam bio u pravu, par godina kasnije ukazao mi je anđeoski Otac Tadej Vitovnički…
Šta je bio tvoj glavni motiv da od Oca Tadeja tražiš blagoslov da se vratiš muzici?
– Kod Oca Tadeja otišao sam ne da tražim blagoslov nego da pravim društvo prijateljima koji su hteli da pričaju s njim.
Ipak, u jednom trenutku, ne znam ni sam zbog čega – u stvari znam – Tadej mi je delovao tako inteligentno i dobronamerno da nisam mogao da odolim a da mu ne poverim sopstvene dileme: “verujem u Boga, ali…”, bio sam otvoren, “… verujem i u konstruktivnost umetnosti, tj. rokenrola, i… ne znam šta ću sad”. “Sviraj, ako ti se svira!” tiho i smireno rekao je otac Tadej.
Kako si uspeo da pomiriš Boga u sebi i rokenrol filozofiju?
– Tako što sam shvatio da se suština vere može sažeti u jednu i jedinu zlatnu misao: “Nikada ne čini drugima ono što ne želiš da oni čine tebi”; Konfučije; “Sve, dakle, što želite da ljudi čine vama, tako činite i vi njima” Isus; “Želi ljudima ono što želiš sebi”; Muhamed.
U tom smislu, nije bitno koje si vere, pola, boje kože, ni da li si vernik ili ateista, na kraju nije bitno ni kojim poslom se baviš, samo treba živeti u skladu sa ovom idejom i sve je u redu.
Da li si, barem delimično, uspeo da preneseš ljudima neke poruke koje si za njih imao?
– Mislim da jesam, ali najbolje bi bilo da odgovor na ovo pitanje dobijemo od ljudi koji nas slušaju.
Koliko su ti ljudi kojima si se obraćao, pre svega fanovi Bjesova ali i oni koji poštuju tvoj rad na drugim poljima, promenili tebe i tvoje svetonazore?
Ponekad da, u sferi forme iznesenog, ali ne i u smislu suštine poruka.
[infobox title=’Gde publika ovog leta može da čuje Bjesove?’]
Osim već održanog nastupa u Nišu, 4. juna 2022. sviraćemo:
2. jul 2022. (subota) Garden Fest, Prijedor;
11. avgust 2022. (četvrtak) Zrenjaninski dani piva, Zrenjanin;
19. avgust 2022. (petak) MK Lonely Riders, Gornji Milanovac;
27. avgust 2022. (subota) Street Art festival, Kraljevo;
3. septembar 2022. (subota) Bašta kluba FEST, Zemun;
Početak septembra 2022. Palanački Dunav Fest, Bačka Palanka;
4. novembar 2022. (petak) SKCNS, Fabrika, Novi Sad[/infobox]
Rokenrol, slikarstvo, video, novinarstvo, književnost, pedagogija… Šta je sledeće? Ima li granice tvoja kreativnost?
– Da, bavim se svim navedenim načinima izražavanja – neke stvari se ne mogu, ili barem ne dovoljno precizno, iskazati samo jednim umetničkim jezikom.
Znaš li da navijači Crvene zvezde imaju svoju verziju pesme “Bolje Ti”? Da li si im dao dozvolu za to i kako ti zvuči njihova verzija?
– Nisu me pitali za dozvolu. U kontekstu sportskih himni njihova verzija je sasvim Ok.
Jesi li smirio sve svoje demone?
“Nikad neću sve uspeti da smirim moje demone,
Čak i da mogu, neću sve.
A i kada bih u tome uspeo
Možda bih lošega gorim zamenio”.
A.S.I. za HL
