Beogradski dark hard rock/alternative metal bend Void Inn biće jedan od headlinera prve večeri Arhangel festa koji će 25. i 16. maja biti održan na Dunavskom keju u Grockoj.
Bend koji postoji već osam godina, nekoliko dana ranije, 19. maja, sviraće u Elektropioniru na Festival of Blasphemy, sa Infest i Downstroy, a mi smo iskoristili priliku da popričamo sa Jelenom Vujanović, koja je vokal i “frontwoman” Void Inn-a koji još čine Siniša Pejović (gitare), Marko Đorić (bas) i Marko Mrčarica (bubnjevi). I sve to u nestrpljivom iščekivanju da se pojavi njihov novi album “End this Game”.
Void Inn obećava da će na ovim svirkama “Beograd goreti”, a mogli su, na primer, da zapale i Los Anđeles…
Osnovani ste u L. A. i tamo snimili prve stvari. Zar sa vrstom muzike koju svirate nije bilo logičnije da tamo nastavite karijeru?
– Mislim da je to najčešće pitanje koje nam postavljaju. Siniša i ja smo se vratili u Srbiju pre tačno osam godina i od tada su se mnoge stvari promenile. Mi smo se prvenstveno vratili zbog naših porodica i zato što nismo sebe videli da živimo tamo na duge staze. Ipak, jedan deo mene će zauvek ostati zaključan u Holivudu, ja sam veliki zaljubljenik u Los Anđeles i nikad ne isključujem mogućnost ponovnog odlaska tamo u vidu neke turneje sa Void Inn. To nam je zapavo jedan od ciljeva – USA tour 🙂
Ima li u Srbiji života za heavy metal?
– Svakako da ima. Ima zaista kvalitenih i radnih metal bendova! Pomenuću samo neke od njih: Infest, Downstroy, Nemesis, Nadimač, Quasarborn, Jenner… to mi je sad na vrh jezika a spisak može da ide i da ide…
Da li i zašto vaša muzika mora da se peva isključivo na engleskom?
– Meni kao tekstopiscu mnogo prirodnije izlazi engleski jezik, dosta često i razmišljam na njihov način, stoga mi je nekada i teško da neku frazu prevedem na srpski jezik. Takođe stil koji sviramo smatram da ima više smisla da se svira na engleskom.
Zašto iz vaših pesama i nastupa često kulja bes: Prema kome, prema čemu…
– Hmmm bes… vidite to je možda vaš doživljaj što je sasvim ispravno i subjektivno. Meni lično muzika pruža da budem ono što jesam kada se skinu maske. Ona mi je ventil. Neke emocije koje osećam možda sad u ovom periodu i svakodnevno kroz muziku ih lakše doživim i prenesem. E sad… da li je to bes, tuga, osecaj nemoći, to vam ne mogu reći jer me svaka pesma odvede u svoj jedinstven svet. Dosta ljudi nam posle nastupa kaže da su primili ogromnu količinu pozitine energije sa naše strane, što je meni zaista i namera, jer mi je misija da pretvorim ‘crno u belo’ ako tako mogu da kažem. Ipak… na kraju dana ja sam jedan veliki optimista i to mi je glavna crta koju ne bih volela da izgubim.
Zašto vam je tako dugo trebalo da stignete do debi albuma?
– Dosta vremena nam je trebalo da pronađemo naš jedinstven zvuk. Jako samo zadovoljni sa prvim izdanjem – “I Can Hope”. U budućnosti možete očekivati od nas ekspresnija izdanja, jer sada je mnogo lakše kada znamo u kom smeru idemo i kreativni naboj nam je izrazito jak.
Šta uopšte objavljivanje albuma znači u digitalnom vremenu, kad je diskografija obesmišljena internetom?
– Nama znači iz dva razloga. Jedan je merch, ljudi vole da kupuju CD na koncertu, to im je neki vid uspomene na to veče, vole da se članovi benda potpišu na njega. Drugi razlog je što je zvuk daleko kvalitetniji kada se pušta sa CD-a. Ni jedan Mp3 mu nije ravan zaista.
Dosta svirate po Evropi, gde publika najbolje reaguje?
– Mi smo oduševljeni sa Bugarskom publikom, nisam verovala koliki su rokeri. Čak i kada smo slušali njihov lokalni radio, većina stanica su bile rok orijentisane. Bravo! Takođe Nemci su super, oni vole baš klasik heavy zvuk što nam daje prilike i motiv da tamo više sviramo 🙂
[infobox title=’Ljude razlikuje ego, a ne pol’]
Da li je lako biti žensko u formalno i muzički muškom bendu?
– Nije teško a nije ni lako. Ja sam prilagodljiva osoba i lako se adaptiram na spoljašnje uslove gde god da sviramo. Podjedanko se dajem kao i ostali članovi benda. Nije mi teško ni da vozim satima, ni da nosim opremu ni da delim sobu sa više muškaraca. Tu ega nema. To je ono što razlikuje ljude, a ne pol 🙂 Jedino što bih navela kao manu je to da su pojedini ljudi skeptični kada je u pitanju žensko u heavy metalu. Ćini mi se da žene ipak moraju malo više da se trude da bi dokazale svoj kvalitet i razbile stereotipe u odnosu na muškarce.[/infobox]
Koje su krajnje ambicije benda, a koji realni dometi?
– Ja ne volim da stavljam svoje ambicije u kutiju koja ima jasne okvire i ivice. Realnost svakako ne ide ruku uz ruku muzici koju sviramo, ali meni lično to daje još veći motiv. Tvrdoglava sam i uvek kada mi ljudi kažu da nešto ne može i da nije moguće volim da ih razuverim. Mnogi bendovi sa kojima smo svirali u USA nisu postigli ono što smo mi za ovo vreme tako da zaista NIJE bitno odakle smo, koje nam je boje koža, da li smo građani EU, ko je na vlasti… ne! To su samo izgovori. Kada čovek nešto želi on će naći način a kada ne želi naći će izgovor. To je tako u svakom polju, ne samo u muzici. Ono što je po meni bitno je imati nameru i biti istrajan. E sad… dokle će nas taj stav dovesti videćemo, za sada funkcioniše polako, ali ide 🙂
Šta nas čeka na novom albumu “End this Game”?
– Album je svakako korak napred. Možete očekivati sličan senzibilitet kao i prvi. Ono što se dosta promenilo to je da smo promenili člana benda – bubnjara, tako da iz tog ugla možete očekivati malo agresivniji pristup. Takođe što se samog miksa tiče, promenli smo studio, radimo dosta analogno i to je nešto što ćete svakako primetiti kao plus. Album će biti energičan i mračan i zaista jedva čekamo da ugleda svetlost dana. Trenutno je u fazi miksa.
HL
