Njegov tenor odzvanja u pozorištima, u velikim koncertnim dvoranama i na stadionima. Slepi operski pevač Nemanja Crnatović svoju profesionalnu karijeru vezuje za solo pevanje, u tome se konstantno usavršava, ali nije mu problem da ponekad napusti zonu komfora.
Sa svojih dvadeset pet godina, Nemanja iz sebe ima pozamašnu karijeru, koja varira od obrada, dueta, pa sve do nastupa sa bendom Dr Neleta Karajlića, u projektu Rock El Classico. Kako je moguće da do srednje škole nije ni pomislio da se bavi pevanjem?
Kao sasvim običan, opušten momak, koji svoje koncerte iznosi samouvereno i bez treme, uvek dobro raspoložen i otvoren za razgovor, dozvolio nam je da čujemo malo više o neobičnom spoju njegovih interesovanja.
Tvoj moto je “Muzika se ne gleda, muzika se sluša“, a kako ti osećaš muziku?
– Muziku osećam celim svojim bićem. Ipak, najviše je osećam srcem. Pun pogodak je kada neka pesma prija mom srcu, kada se neka melodija ili žanr uklopi sa mojim raspoloženjem.
Jasno je prema tvojoj karijeri da ti prijaju raznovrsni žanrovi, ipak, da li postoji neki žanr koji se ne dovodi često u vezu sa operom, a ti smatraš da bili dobar spoj i da li si se nekada oprobao u nekim nesvakidašnjim kombinacijama?
– Smatram da bi trebalo spojiti operu i tradicionalnu muziku, odnosno etno. Nemam ništa protiv rok opera, ili hevi metala u operi, to mi je takođe fenomenalno. Lično najviše volim spoj izvorne ili starogradske muzike sa operom. U slobodno vreme stvaram operske adaptacije starogradskih pesama, promenim harmoniju. Nešto slično onome što su radili naši kompozitori poput Petra Konjovića i Isidora Bajića. Generalno mi je starogradska muzika omiljena, odmah posle opere.
Postoji li neka vrsta muzike u kojoj se posebno pronalaziš, a da to možda nije na prvi pogled očigledno?
– Nisam još uvek uspeo takav žanr da pronađem. Ponekad otpevam i neku pop pesmu, pa se ljudi iznenade. Svakako, nisam stava da se treba baviti samo operom. Ljudi se mogu naći u raznim situacijama, neće niko na žurci pevati Verdija!
Iako se ne baviš isključivo operom, ona je ipak najveći deo tvoje karijere. Kako je došlo do toga?
– Imao sam šesnaest godina, glas mi je bio pred mutacijom. Do tad, nisam hteo ni da probam da pevam, stideo sam se svoje boje glasa. Nisam želeo da pevam dok mi se glas ne promeni. Jednom prilikom, dok smo bili kod kuće, otac mi je predložio da upišem solo pevanje. Nasmejao sam se, nisam mislio da je ozbiljan. Hteo sam da nastavim da se školujem za teoretičara muzike, ali roditelji su mi sugerisali da treba da se oprobam u solo pevanju. Pored tate, mojoj odluci je doprinela i moja personalna asistentkinja koja mi je kasnije i pomagala oko prijemnog ispita. Dok nisam počeo sam da se time bavim, operu sam doživljavao kao “bespotrebno deranje”. Naravno, sada apsolutno ne mislim tako.
Nažalost, stav da je opera “bespotrebno deranje” imaju mnogi. Šta misliš o operi i operskoj publici u Srbiji, da li je ima dovoljno?
– Imao sam sreće da idem u opere širom Evrope, pa mogu da uporedim našu scenu sa tim. Postoji publika kod nas, postoje ljudi koji odlaze često. Ipak, moramo dosta da radimo da bismo dostigli evropski nivo. Smatram da bi opere trebalo da budu na repertoarima znatno češće, možda bi to bilo rešenje. Biće napretka, ali trebaće neko vreme. Imamo jako dobre operske pevače, ali oni nemaju dovoljno prostora da se izraze, pa često napuštaju našu zemlju. Ponekad sam u domaćim operama slušao neke prosečne tenore, što ne mora da bude tako. Ali, nekada su oni odlični primorani da odu, pa nam ostanu prosečni.
Pošto si dosta putovao i čuo mnoge pevače, da li postoji neki momenat kada si pomislio “Želeo bih jednog dana da nastupam ovde, sa njima”?
– Jesam, naravno. Pre tri godine, u Beču, slušao sam Mocartove simfonije i Štrausove operete. Koncert je bio koncipiran onako kako ja volim, opušteno, pomalo kao šou sa publikom. Jedna pevačica, sopran, izvela je ariju iz “Slepog miša”, a kasnije je usledio duet, mada se ne sećam kompozicije. Tada sam pomislio da bi bilo lepo jednog dana nastupati tu, bez obzira na to što nije bila u pitanju velika, raskošna dvorana. Voleo bih da nekada, za početak, nastupam u nekoj manjoj austrijskoj dvorani. Treba ići korak po korak, to je moj moto.
Uvek te porede sa Bočelijem, često kada se pomene tvoje ime u nekom naslovu, njegovo stoji pored. Da li se ugledaš baš na njega, ili ti je ipak neko drugi inspiracija?
– Ponekad me neko uporedi i sa Pavarotijem, što mislim da je preterano. Generalno, Bočeli jeste donekle moj uzor, posebno po tome što neguje pesme svog naroda. Samo mislim da ne treba preterivati, ja imam još dosta teškog rada pred sobom da bih dostigao njegov nivo. Kada slušam neke svoje snimke, desi se da zaličim sebi na Alfreda Krausa, ili na Hozea Karerasa, zavisi od kompozicije. Naravno, ne bunim se na poređenje sa Bočelijem. Što se tiče domaćih pevača, jedan od mojih omiljenih je Zoran Todorović, on je zaista proputovao dosta i ima zapaženu karijeru. Bila mi je čast da prisustvujem nekim od njegovih predavanja.
Pomenuo si da ponekad otpevaš i neku pop pesmu, a na svom kanalu se često baviš nekim “operskim ekperimentima”, poput obrada ili dueta. Koja ti je omiljena obrada koju si do sada uradio i da li planiraš neke nove obrade?
– Jedna od omiljenih mi je “Kad ja pođoh na bembašu”, tu su spojeni opera, tradicionalna muzika i rok. Što se tiče nekih budućih obrada, najčešće mi ideje dođu u trenutku, kada nešto slušam, neplanirano. Tako da za sada ne mogu ništa da obećam.
Često kombinuješ rok i operu, možeš li da ispričaš nešto više o tvom učešću u projektu Rok El Classico?
– Kako to obično u životu biva, bitne stvari se dešavaju kada ih najmanje očekuješ. Sve je počelo 2018. godine, kada je cela ta Neletova priča i počela. Imao sam solistički nastup u Galeriji 73, a kako je moj otac (Aleksandar Crnatović) basista u njegovom bendu, predložio je da pozovem Neleta na koncert. Pomislio sam kako nema svrhe, čovek je verovatno prezauzet. Međutim, kada sam na dan koncerta čuo da Nele stiže, postao sam svestan ozbiljnosti situacije. Sve je počelo posle moje izvedbe “Time to Say Goodbye”, kada se on rasplakao, a zatim rekao mom ocu: “Moram da ti ukradem sina. Ne znam kad će to da bude, ali imam neke ideje”. Pomenuta ideja se razvila nešto više od godinu dana kasnije, kada je počeo projekat sa Stefanom Milenkovićem. Prvi nastup smo imali u Narodnom pozorištu, što je bila odskočna daska za neke veće nastupe, kao što je Expo u Dubaiju. Uživam u saradnji sa Neletom i Stefanom, smatram ih velikim ljudima. Od kada sam otpevao “Ja nisam odavle” na jednoj probi, Nele me je uvrstio i u svoje klasične rok nastupe. To je takođe jedno neverovatno iskustvo.
Deliš binu sa mnogim rok zvezdama, ali kakav je osećaj deliti binu sa članom porodice?
– Zaista je emotivno, kako za njega kao oca koji se trudi da i muzički i ljudski utiče na mene, tako i za mene. Osećaj se teško opisuje rečima. Pred svirku poželimo sreću jedan drugom i podržavamo se.
Imaš iskustva u solističkim nastupima, ali i u nastupima koje deliš sa velikim brojem ljudi na sceni. Šta više voliš?
– Ne biram, sve dok su ljudi zadovoljni. Solistički koncerti su velika odgovornost koju nosim sam, ali ipak volim i timski rad. Ne mogu da biram, i jedno i drugo mi pričinjava veliko zadovoljstvo.
Izvodio si klasičnu muziku u pozorištu, rok muziku u velikim arenama, ali i Zvezdine pesme na stadionu. Kakva je razlika između tih nastupa?
– Sve ima svoju čar. Nastupi u pozorištima nisu toliku energični i opušteni koliko na rok koncertima. Tamo ipak ljudi dolaze radi provoda, a ima i mesta za improvizaciju. Što se tiče nastupa na stadionu, nikada ne bih poverovao da ću zapravo uspeti da spojim navijačke pesme sa klasičnom operskom postavkom. Zaista sam zahvalan Crvenoj zvezdi što su mi to omogućili. Svaki nastup je poseban, ali nastup na Marakani je nešto što se ne zaboravlja. Obično nemam tremu pred nastup, ali tada sam je osetio.
Učestvovao si u MOTO kampu – letnjoj operskoj školi. Kako je to iskustvo uticalo na tebe?
– To je fenomenalan projekat, u kom sam učestvovao na samom početku karijere. Divno je kada se ljudi okupe oko istog cilja, kada svi znaju zbog čega su tu. Tada sam imao ideju da izvedem čuvenu Verdijevu ariju “La donna è mobile”, što je tada bio preveliki zalogaj za mene, pa nije bilo baš najbolje. Danas, kada mogu da je izvedem tačno onako kako sam želeo, osvrćem se na taj trenutak i pratim svoj napredak.
Da li postoji nešto što bi želeo da dodaš za kraj?
– Ostavio bih poruku za ljude sa invaliditetom, nešto slično kao moto. Ciljevi se ostvaruju uz upornost i temeljan rad, bez siljenja.
Jelena Ilić za HL
