Kad sudbina nešto naumi, teško je u tome sprečiti. Marko Stojanović imao je san i plan da se profesionalno bavi košarkom, međutim, kako to biva sa velikim karijerama, stvari nekada sasvim neočekivao krenu u drugom pravcu.
Još sa pet godina počeo je da svira perkusije i bubnjeve, dok je živeo u Nemačkoj, gde je i rođen, ali dugo nije mislio da će to biti njegov životni izbor. Ali, muzika je prosto bila strpljiva i sačekala da joj se vrati.
Kada se 2007. godine preselio iz Nemačke za stalno u Beograd da bi upisao dizajn zvuka na Fakultetu dramskih umetnosti, bio je pravi čas. Da bi sebi finansirao studije i život počeo je da svira i peva po kafićima i, kako kaže, zaljubio se u tu čitavu priču i shvatio da je pronašao sebe. A mi smo dobili – Marka Louisa, muzičara koga je nemoguće žanrovski definisati, ali kojeg je mlada publika u regionu, ali i šire, možda baš zbog toga, prepoznala kao “svoj glas”. Slobodan, nemiran i neuhvatljiv.
Sjajni muzičar koji je trenutno na turneji “Freedom”, posle dužeg vremena održaće solistički koncert u Beogradu, u Silosima 30. juna, a pred ovaj, za njega izuzetno važan nastup, popričali smo malo sa njim, doslovno o svemu i svačemu…
Ono o čemu se ovih dana priča je tvoja i Majina obrada pesme vašeg oca, Ljubiše Stojanovića Luisa “Gde nestaše one pesme stare”. Kakav je bio osećaj kada ste zajedno snimali ovu pesmu?
– Uvek je zabavno sa Majom u studiju… Svako od nas ima 100 obaveza, decu, i nekako nikako da se organizujemo da se družimo. A taj rad u studiju na Majinom albumu pretvorio se baš u to što nam je nedostajalo – da se druže brat i sestra. A ova pesma je posebna za nas i drago mi je što smo se setili da je obradimo. Osećaj je sjajan.
Jednom si rekao da si od oca naučio da muziku ne deliš na žanrove, ipak, postoji li naziv za muziku koju ti radiš?
– Pa nekako, ako bi me sad neko naterao, rekao bih – Balkan Soul 🙂
U karijeri si se igrao sa zaista mnogo različitih vrsta muzike, ali si nekako uvek preskakao rokernrol. Zašto?
– U pravu si. Nekako sam odrastao uz soul i r’n’b muziku i nikada nisam slušao distorziju. Danas me to malo više vuče, ali pre svega za izvođenje uživo. Nikada nisam slušao rok kad sam bio mlađi, ali nikad nije kasno 🙂
Ne tako davno snimio si album za decu “Ja se zovem slon” koji je odlično prihvaćen od mališana, da li ćeš uskoro ponoviti nešto slično?
– Album je prelepo prihvaćen i to mi je glavna inspiracija da nastavim sa tim. U planu je da snimim nastavak i to možda već sledeće godine.
Kad smo već kod dece, hoćeš li ih podržati ako požele da nastave tradiciju i postanu muzičari?
– Moja deca će imati svaku podršku ako odluče da rade nešto i tome budu posvećeni. Oni su več veoma aktivni i muziciramo kod kuće zajedno, ali naravno bez ikakvog presinga 🙂
Slušaš li novu svetsku muziku i šta ti se trenutno najviše dopada?
– Slušam scenu i ima super pop i underground muzike. Samo treba malo kopati. Od popularne muzike super su mi Doja Cat, J. cole, Tyler the Ceeator. Stromae, itd. A ima super soul funk underground muzike kao što su Jordan Rakei, Tom Mish…
Poznat si po duetima i saradnjama sa brojnim muzičarima sa svih strana sveta, kad bi sad mogao da biraš s kim bi naopravio sledeću saradnju, ko bi to bio?
– Nekako bih pre radio duet sa nekim neobičnim izvođačima… manje je bitno da su poznati. Ali ako bi mogao da biram onda Stivi Vonder, Ksavijer Naidu i Majra Andrade.
Ovog proleća započeo si turneju vrlo jasnog naziva “Freedom”, da li se posle svega što smo prošli osećaš slobodno, kao ranije?
– Mislim da sno, pogotovo ove prve godine bez ograničenja, svi kao pušteni s lanca. Ali ok je i to… Zanima me kako ćemo svi gledati na to kada se malo sve opet uhoda. Stalno nas bombarduju sa nekim novim krizama, tako da smo okruženi strahovima. Važno je da nađemo svoj put, svoj kanal koji obuhvata drage ljude i prave prijatelje i nekako da filtriramo to bombardovanje negativnim vestima i pričama.
Šta neka nova publika, koja nikada ranije bila na tvom nastupu, može da očekuje na koncertu u Silosima?
– Ja najviše volim kad mi dođe publika koja ranije nije bila na mom koncertu. Moj cilj je da se ljudi isključe iz svakodnevice i da dožive nešto što će pamtiti. Došlo troje ljudi, ili 3.000. Mogu da očekuju jedno lepo putovanje kroz ljubav, đusku, sreću i intimno druženje 🙂
Gde vidiš Marka Louisa za 10 godina?
– Koncert kod Silosa 2032. godine. Pokidaćemo 🙂
Šta ćeš biti kad porasteš?
– Kengur ne, ali sigurno pevač 🙂 Samo da smo svi zdravi, lako ćemo za ostalo. Ko zna gde će nas odvesti život. Ali, ja sam spreman za putovanje 🙂
A.S.I. za HL
