Marko Šelić je “odrastao”. U svakom pogledu.
Ne, to ne znači da je njegova umetnička oštrica ni za zeru otupela. Naprotiv. Samo je očvrsnula, stekla onu istinsku snagu koju mladalačkoj energiji samo zrelost može da donese. Što je, za Marčela i njegovu publiku, dobitna kombinacija.
I tako i treba gledati na njegov predstojeći koncert 6. decembra u MTS dvorani – gde će njegov novi album “Nojeva varka” biti “samo” stub oko kojeg će se graditi priča o tome ko je Marčelo bio, ko jeste i ko će biti, ali i mi zajedno sa njim, i ova zemlja zajedno sa nama. Jer, u taj koncert treba da stane put dug 20 godina, od besnog i razočaranog hip-hop dečaka iz Paraćina, do ozbiljnog pisca i muzičara, koji je stekao (zapravo, krvavo zaradio) REČ i GLAS.
I kako bi onda bilo da sad, pred koncert koji mu nesumnjivo mnogo znači i na neki način predstavlja jednu od onih prelomnih tačaka u karijeri jednog muzičara, mi “kvarimo zabavu” i insistiramo da nam prepriča šta će i kako će biti, otkrije set listu, specijalne goste, tajne koje čuva za svoje fanove tog decembarskog utorka. Ne. Hteli smo da sa Markom pričamo o nekim drugim stvarima i temama. Koje su, opet, neizbežno vodile do naše sudbinske “Nojeve varke”… Tako to ide.
Da li se isplati biti Marčelo?
– Jedini način da se isplati je taj da radim sve što radim. Pišem kolumne za list Danas, urednik sam izdanja Dilana Doga u strip redakciji “Veseli četvrtak”, pišem knjige, nastupam s bendom… Nijedna pojedinačna aktivnost nije dovoljna da se živi, ali to nije specifičnost samo ovog zanimanja. Ja ne znam nikoga ko radi samo jedan posao i od toga može normalno da živi. S neke strane drago mi je što se to kod mene razgramalo na više stvari, ali priznajem da ponekad poželim da je sve malo svedenije.
Da li bi voleo da ti je ponekad dosadno… Šta bi tada radio? Ili ne radio…
– Ali, meni nikad nije bilo dosadno. Ne znam za to stanje… Ja samo poželim dan koji bi mi bio stvarno slobodan.
I šta radiš u takvom danu?
– Onda se baviš sobom. Posvetiš se listi knjiga za čitanje koje već predugo čekaju, nekim filmovima, serijama, ili dragim ljudima. Ja to sve uklapam i sada, ali bih voleo da ne moram da uklapam.
Da li ti i u takvom danu zvoni budilnik? Ili je zvono i tebi pokvareno…
– Ispričaću ti za to zvono… “Budilnik” je, pošto album “Nojeva varka” funkckioniše kao priča u stripu i jedna pesma se naslanja na drugu, dakle “Budilnik” je ona pesma obrta, pucanja, svo to mračnilo do tog trenutka u tom momentu, pred kraj pesme, iznenada se promeni. Njen refren je bizarna verzja uspavanke za jako malo dete. Zanimljivo je kako je do toga došlo. Moja drugarica iz osnovne škole dobila je bebu i ja sam ponekad imao priliku da je držim i ljuljam, i to iskustvo – kako neko uopšte ima petlju da postane roditelj ovde i sada, ne mislim samo na ovu zemlju, to je neprocenjivo. Ali onda shvatiš da su to ljudi mogli da kažu bilo kada i bilo gde, jer zapravo nikad nije ni postojalo “zlatno doba”, iako neki tvrde drugačije. Tako je nastala pesma. To stvorenjce koje ljuljaš nema pojma šta ti misliš, čega se plašiš, šta te muči… ono ti se nasmeje, ono te takne rukom po obrazu, uhvati te za prst i ti si iz fazona, koliko god sve izgledalo uzaludno, da ipak – nije. Ako ni zbog čega drugog, zbog te dece koja ostaju posle nas.
Dakle, deca su naš budilnik…
– Kompeltan album “Nojeva varka” je priča o čoveku (o meni) koji laže da je ravnodušan, i on zna da laže, i mi znamo da laže, samo čekamo momenat kada će da se skrcka ta njegova kupola ravnodušnosti koju je oko sebe stvorio. Samo nismo imali momenat koji će da ga preokrene, obrt koji treba da ga odvrati od već spakovanog kofera. Ceo bend me je čekao da saopštim šta će biti taj obrt, da probamo da vratimo glavnog junaka, tj. mene, u igru, da ga devedemo u tačku neke nove volje – i to je bilo to. Ništa epski, najjednostavnija stvar na svetu. Ali radi. Šta je drugo razlog ako ne to, zbog ljudi koji će ostati posle nas. Drži me nada da se nismo savim rasčovečili i da je to dete zaslužilo da nasledi neku sređenu zemlju, a onda je do nas. Do tebe i do mene. Poenta albuma je da ne sedimo skrštenih ruku.
I dobro, da li postoji budilnik koji može da zazvoni?
– Bez nas ne može ništa. Nada može nekad da zvuči budalasto. kao besmislica i netačnost, ali nada je vrlo ozbiljna valuta. Nemoguće je živeti a da se ne nadaš da može da bude bolje. Mi nismo rđavi ljudi, niti nužno bezosećajni, ali nijedan narod ne može da ostane normalan posle 30 ovako loših godina. Što svakako ne skida krivicu s nas za pogrešne izbore. Nažalost, saučestvovali smo u svemu.
Marčelo konačno predstavio “Nojevu varku”: Zašto? Zato što ovde rastu neka nova deca i nemamo prava da im ostavimo užas…
Šta bi ti, konkretno, promenio da si vlast?
– Ne bežim od odgovora na ovo pitanje, ali mozak mi prosto nije nabaždaren na zakonsko razmišljanje kako se ljudi menjaju, dakle ne u smislu rešenja kakva se donose zakonom. Ali, neka dobronamerna vlast, a to nije ova, bi trebalo prvo da se pozabavi nacionalnim frekvencijama. Jer, televizija je “nadmedij”, kada bi na televiziji bilo drugačije i mentalitet bi bio drugačiji. Nije više pitanje da i je nešto kulturno ili ne, sada je reč o klasičnom nasilju koje gledamo svaki dan. Zatucavanje nacije. Jer ti pomoću televizije možeš od dece da napraviš šta god želiš. Kao neko ko se bavi umetnošću ja bh voleo da se promeni saosećanje prema ljudima, počev od najosnovnije ljubaznosti koju svako može da priušti svakome. Znate ono “komšija je l’ može 130 grama? Ne, ne može, rekao sam 100!”. Ja bih voleo da ljudi počnu od sebe i porade na sebi, ali to ne može da se naredi, nego samo da se širi sopstvenim primerom.
Ali, “zatucavanje” televizijskim programom nije srpski izum…
– Sve u skladu s terenom na kome se nalaziš. U uređenim zemljama možeš i da se malo zabavljaš, da testiraš granice, ali ovde to utiče tako da začas ljudi postaju neprijatelji države, mrzitelji svog naroda… Čovek nema šansu da dođe i kaže “pa dobro ljudi, možda nije tako nego je ovako”… Vaspitavanje naroda, uslovno rečeno, mora da počne od medija i to od onog koji najviše utiče, a to je televizija. Odatle počinje porobljavanje umova i apsolutistička vlast.
Kažu neke mlađe generacije da si maltene obesmislio bavljenje politikom u hip-hopu, u smislu da si rekao sve što je imalo da se kaže…
– Umetnost nije konkurs, gde prolazi troje, a za četvrtog nema mesta… ipak je ovo umetnička forma, mi možda mislimo slično ili isto, ali umetnost daje mogućnost da to kažeš na mnogo načina. Ja uvek želim da izvariram sopstvenu jednačinu. Već kad pozoveš neki instrument koji nisi do tada imao, već zvuči drugačije. A i politika nije bila nikad jedina stvar kojom smo se bavili. Za mene je to bavljene društvenim pitanjima, više nego poilitikom. Mi, na primer, mislimo da su nam lepe i ljubavne pesme, ali nažalost niko ne obraća pažnju na njih (smeh). Tržišnim rečnikom rečeno, nije problem ponuda, nego potražnja. Ljudi te upamte po nečemu što je upečatljivo i to postane tvoj trade-mark, i to je to. Ali moraš da variraš, ekspreimentišeš. Nikad se nije reklo sve, jer to je umetnička forma.
Marčelo: Radije bih da budem budala i idealista, nego cinik koji je, kao, “iznad situacije”…
Kako si, ako jesi, uspeo da ostaneš normalan i čvrsto na zemlji, pošto si uspeh napravio kao klinac?
– Prvo, dosta pomaže kad si 1,69 onda ne možeš daleko od zemlje (smeh), drugo, sitnim ljudima uobraženost ne stoji lepo… Mada, kad pogledam Putina, možda i nisam u pravu… Ustvari, sve zavisi od definicije normalnog. Ja to ne gledam kroz normalnost, nego da li si zadržao svoju dozu spokoja i unutrašnjeg mira. To je ono što možeš. To ima veze s bliskim ljudima. Tvoja jedina stvarna lična karta su prijatelji, jer to je jedino što ti nije dodeljeno, to su ljudi koje si ti stekao i koji su tebe stekli. Kad se u svom okruženju osećaš sigurno, to je važno. Jer ovo drugo je sve nešto što može da nestane. Ja sam beskrajno zahvalan što sam stigao dovde, jer je to mnogo dalje nego što sam mogao i da sanjam, ali to ne sme da postane moj jedini identitet. Dakle, Marko mora biti neki širi pojam od Marčela, jer Marčela može sutra da nema.
Moja normalnost, moja svakodvenica je stan u kome sam okružen mojim knjigama, pločama, figuricama iz pop kulture i dvema mačkama. To je mesto gde se ja vraćam kad se završi ovaj razgovor i onaj koncert, ali bitno je da se ja tu osećam spokojno. Ne bih tvrdio da sam normalan, ni da sam bio normalan, ali se trudim da većinu vremena zadržim spokoj. Ta vaga, naravno, nikad ne stoji savršeno, ali uvek gledaš da se zadrži tu negde oko ravnoteže što ćešće može.
Betmen ili Dilan Dog?
Marko je na intervju došao u majici sa printom Betmenovog znaka. Pa je, s obzirom na angažman u “Veselom četvrtku”, pitanje bilo logično…
Šta si više – Betmen ili Dilan Dog?
– Obojica su mi dragi, ali više sam Dilan. Betmen ima specifičnu priču koja te kupi kad si klinac, jer on je heroj – osvetnik. Ali se, kad malo porasteš, zapitaš da li je osvetnik nužno i pravednik. To su shvatili i scenaristi filmova o Betmenu, pa je sve postalo još zanimljivije kada se ušlo u psihologizaciju njegovog lika, pa odnos sa Džokerom, koji je druga strana istog novčiča… A Dilan Dog mi je uvek bio favorit, iz istog razloga zbog kojeg gajim simpatije prema Paji Patku u odnosu na Mikija. Kad smo bili klinci, delili smo se na “Martijevce” i “Dilanovce”. Marti Misterija je uvek sređen, lep, ima porodicu, uspešan je lik… a s druge strane su ti luzeri koji ne gube optimizam, nadu da će biti boilje. Dilan mi je bliži i zbog one čuvene da se ironijom brani od ludilla.
Undercover Cop
Marčelo, ako je suditi prema reakcijama na koncertima, ima ozbiljnu bazu obožavateljki. E sad, da li im se i kako odupreti?
– Kad ti se desi da to što radiš stigne do nekog većeg broja ljudi koji znaju šta radiš… postaje čudno. Pojavljuje se neverovatan broj ljudi koji te vole ili ne vole, a da te pritom nikad nisu ni videli. Sledeće godine biće 20 godina kako sam u javnosti, i sve vreme se osećao kao “undercover cop” na tajnom zadatku. On je umetnut u neku situaciju kojoj ne propada, a pravi se da pripada, a onda ode gajbi i piše izveštaj, samo što ovo nije izveštaj nekom šefu, nego pišeš sebi.
Za mene se ništa bitno nije promenilo. Imam drutšvo iz rodnog grada, moja svakodnevica se nije promenila, ali drugi ljudi to ne mogu da shvate. Ima tu prijatnih stvari, ali muvanje s obožavateljkama nikad nije bila preporučljiva stvar. To mi je uvek bilo nekako uvrnuto, jer nije nam startna pozcija normalna i ravnopravna. Moje dosadašnje cure,kao i devojka sa kojom sam sada, znale su ponešto o tome čime se bavim, ali ne sasavim, pa smo se upoznavali od nule, kako i treba. Moraš da budeš ozbiljan narcis i egocentrik da bi te to s obožavateljkama ložilo.
A.S.I. za HL
