Ovu knjigu napisao je smešni otac dvoje dece, ponekad naporni muž i muškarac pod stresom koji se tokom dana bavi teškim društvenim temama u jednim dnevnim novinama, a noću uspava sebe uspavljujući decu
Dejan Katalina, beogradski novinar i pisac, povremeni kolumnista Headlinera, pomalo je iznenadio ovdašnju književnu scenu tokom tzv. sajamskih dana pod pandemijom kovida, objavivši knjigu “Upomoć, veštica se zaljubila u mene”.
Ne, nije reč o autobiografiji, već o dnevniku izvesnog Ivice Babića, klasičnog srpskog štrebera iz odeljenja V/3, koji se suočava sa paranormalnim tinejdžerskim iskustvima među kojima su neobična zaljubljivanja, još neobičniji pehovi, sasvim obični roditelji koji previše brinu, mlađa sestra koja mu sve pokvari i pre nego što Ivica trepne, lekcije iz istorije koje odjednom izvetre iz mozga, žestoki okršaji u malom fudbalu u školskom dvorištu i, naravno, najbolja žurka u školi na koju, izgleda, Ivica neće moći da ode zbog… Pa, zbog one veštice iz naslova knjige.
– Knjigu sam počeo da pišem na neku vrstu nagovora moje supruge Bojane. Bio je to period u kojem sam se malo pogubio u sopstvenom životu. Dobili smo ćerku Zvezdanu, a već smo imali Viktora, sve se pretumbalo, pa i moja percepcija života. Počeo sam već da dižem ruke od svoje spisateljske karijere, jer mi je u to vreme objavljena knjiga za Lagunu, triler “Precrtani”, sa kojim uopšte nisam bio zadovoljan. Niti sam pogodio temu, niti je reč o knjizi koja odgovara mom senzibilitetu, tako da sam se osećao kao da sam izdao sam sebe, a da pritom nisam uspeo ni da objasnim samom sebi kako sam uspeo da otkucam dvesta i više stranica priče koja je već nakon dva poglavlja potpuno izmakla mojoj kreativnoj kontroli. Kad se pojavila u izlozima knjižara, bio sam više očajan nego srećan. A onda mi je supruga rekla: “Ne brini, nisi to ti, Deki. Kriminalci, ubistva, nasilje, talog života… To nije tvoja priča. Ti si vedrog duha, optimista, nemoj više da praviš ustupke izdavačima i tržištu, piši knjige koje liče na tebe, pa makar nikog ne zanimale. Uostalom, ti i ne živiš od toga, samo voliš da pišeš. Zato piši o onome što voliš”. E tako je počeo da nastaje Ivicin dnevnik.
Katalina kaže da je knjigu pisao uveče, nakon radnog dana, kada svi ukućani utonu u san.
– Odvojio bih se u trpezariju i počeo da se, za kompjuterom, družim sa Ivicom. Detalje sam upijao vodeći Viktora u školu i na fudbalske treninge, gde sam posmatrao ponašanje novih generacija i njihov način komunikacije. Inspirativni su mi bili i famozni dečiji rođendani, gde je jasno mogla da se vidi i interakcija između dece i njihovih roditelja. Tako je Ivicina ispovest počela da se lagano oblikuje, a sam Ivica je vremenom počeo da mi nameće svoj glasić kojim je želeo da objasni svet onako kako ga on vidi – objašnjava autor i dodaje:
– Ivica u svojoj detinjoj iskrenosti ne štedi nikoga, pa ni samog sebe. Verovatno nije uvek u pravu (a i ko jeste?), ali mu je logika, po mom mišljenju, dovoljno zabavna da je uzmete u ozbiljno razmatranje. Biće smešno, garantujem vam, jer ćete, ako ste roditelj, u svemu prepoznati i šarene deliće mozaika od kojih su sačinjena i vaša deca.
Na pitanje da li autor treba da podetinji da bi pisao knjige za decu, Katalina ima pomalo neočekivan odgovor.
– Naprotiv, potrebno je da se sazri. Knjiga za decu je odraz odrastanja i spoznaje roditeljstva, barem u mom slučaju. Srećom pa sam napustio stereotipe moderne književnosti kojom dominiraju romani o sebičnim i promiskuitetnim zavodnicima srednjih godina u krizi identiteta i hroničnoj patetici, koji pokušavaju da uprkos svemu održe kul pozu dostojanstvenog luzera. Ne znam zašto, ali uz romane u kojima se falsifikuje istorija da bi se dobila zabavna, ali prozračna priča, te industriju angažovanih romana, kao rađenih po kalupu, koji se bave feminizmom, homoseksualnošću, ljudskim pravima i ostalim temama koje su kao sišle s neke EU agende o kulturnoj politici u književnosti, najviše je ovih koje pišu sredovečni muškarci kojima je pisanje romana zapravo neki vid eskapizma od činjenice da su omanuli u životu, bilo egzistencijalno, bilo emocionalno. I sam sam objavio nekoliko takvih knjiga, koje danas ne bi ni prelistao, a kamoli ponovo pročitao. Zato smatram da je Ivicin dnevnik, kako bi rekla moja žena, dokaz da možda više nisam kul, ali sam zato konačno sazreo. Pisanjem knjige za decu prestao sam da budem patetični kul tip i postao zreo čovek koji drži reč datu samom sebi, a posebno onim ljudima do kojih mi je najviše stalo.
Na neminovno pitanje o uzorima, Katalina takođe daje specifičan odgovor.
– Hteo sam da liči na kombinaciju Adrijana Mola i Robija K. (satirična kolumna hrvatskog novinara Viktora Ivančića iz “Feral tribjuna” – prim. aut), sa nešto malo Bridžit Džons u atmosferi. Na kraju, na svu sreću, ne liči ni na šta od toga, nego na knjigu koju je napisao smešni otac dvoje dece, ponekad naporni muž i muškarac pod stresom koji se tokom dana bavi teškim društvenim temama u jednoj dnevnoj novini, a noću uspava sebe uspavljujući decu. Glas ove knjige probio se kroz sve te filtere svakodnevnice direktno iz veselih kutaka moje podsvesti. Rekao bih da je moj najveći životni uspeh to što sam postao uzor sam sebi. Ili što bi kazao Džordan Piterson: “Poredite se sa osobom kakva ste bili juče, ne sa osobom kakva je neko drugi danas“.
[infobox title=’Honorar u humanitarne svrhe’]
Katalina kaže da od ove knjige neće ništa zaraditi, jer se svog honorara od prodaje odrekao u humanitarne svrhe. –
Izlazak ove knjige imao je čudnu i pomalo horor predigru. Kad je knjiga otišla u štampu, ja sam završio u bolnici zbog obostrane upale pluća uzrokovane infekcijom koronavirusom, uprkos primljene dve doze vakcine. U isto vreme su se zarazili i moja supruga i oba deteta. Prvih nekoliko dana u bolnici prolazio kroz mentalni pakao: brinuo sam za ženu i decu koji su sami kod kuće, bez mogućnosti da im neko direktno pomogne, a istovremeno nisam znao u kojem pravcu ide moja sudbina. Bio sam besan jer nisam mogao da budem uz njih kao muškarac, kao neko ko treba da ih štiti od svega. Tada sam dobio na mobilni mejl od urednice Jovane u kojem me zamolila, ne znajući da sam u bolnici, da napišem par redaka o svojoj karijeri za portret pisca na sajtu izdavačke kuće. Sećam se da sam se tada zaledio od misli koja mi je proletela kroz glavu: “Šta ako ova knjiga izađe posthumno?”. U bolnici sam proveo sedam dugih dana i izašao ozdravljen, ali potpuno isceđen – i fizički i psihički. Odmah drugog dana po dolasku kući, teško dišući i jedva hodajući, otišao sam sa decom do crkve Sveti Aleksandar Nevski na Dorćolu, ja koji sam ceo život tvrdio da sam ateista (ili ponekad agnostik, kad mi se učini prikladnije). Seli smo na klupicu, zagledali se u zidove ukrašene ikonama koje su u tom trenutku bile savršene i magične, te tihovali neko vreme. Na izlasku smo zapalili sveće u kapelici za sve one koje je ova pošast odnela u poslednje skoro dve godine. Kupio sam diskretnu brojanicu u crkvenoj radnjici u instiktivnoj želji da probam da predosetim odakle sam dobio energiju koja mi je pomogla da pobedim mrak u samom sebi. Već narednog dana iz mene je proključao neki vedar duh, energija koja je počela da slama sve limitacije koje bolest ostavlja kao posledicu. Promenio sam se. Sve sam počeo da vidim jasnije. Mogu da kažem, siguran da neću pogrešiti, da sam prvi put, ali zaista, onako istinski, osetio da sam – SREĆAN ŠTO SAM ŽIV! Upravo zbog toga sam odlučio da ovu knjigu ne naplaćujem, odnosno da novac koji zaradim preusmerim u organizaciju Budi human i prepustim njima da odluče kako će nameniti ta sredstva. Tako je jedino ispravno. Nisu to neke pare, ali ko zna, ako bude više izdanja i ljudi lepo odreaguju, možda svi zajedno uspemo da pomognemo mališanima kojima je to neophodno. I to je bila moja ideja, da roditelji kupujući ovu knjigu svojoj deci finansijski i simbolično pomažu decu koja imaju problem. Pretvorimo lepe reči u još lepša dela. Po meni, to treba da bude misija književnosti u svetu brzog protoka informacija i mogućnosti ukrštanja multimedijalnih projekata i akcija.[/infobox]
