Danas je pred vama treći u serijalu tekstova pod zajedničkim naslovom “Headlinerke urbane kulture” u kome vam predstavljamo sve one hrabre i posvećene žene koje, iako različitih zanimanja, različitih interesovanja i godišta… u ovoj i ovakvoj Srbiji ne odustaju od svog cilja – borbe za kulturu i očuvanje zdravog razuma u vremenu sveopšteg ludila.
One nam otkrivaju sa čime se sve sreću u toj svojoj borbi, na koje načine realizuju svoje ideje i projekte, ali i šta savetuju nekim novim “headlinerkama” koje tek kreću stazom kroz bespuća srpske urbane kulture.
Selana Simić je, jednom rečju, drugačija… Devojka u “muškom” metalu. Glasna protiv nepravdi, kao njeni bubnjevi u bendu Nemesis…
Selena je rođena u Smederevu. Aktivna je na alternativnoj i andergraund sceni već 10 godina. Bila je deo bendova Fandango, Vibrator u rikverc, Aeternia, Hadži prodane duše, Raskid13 i Goatmare & The Hellspades, bubnjarskog sastava Dragoljuba Đuričića Balkanska lavina, a trenutno je članica ženskog death metal benda Nemesis.
Za početak, pitali smo Selenu koliko je urbana kultura važna za jedno društvo?
Može li, na ovim prostorima, urbana kultura da pobedi na kraju?
– U ovim nekim trenucima sveopšteg ludila i besmisla sa kojim se verujem svi susrećemo, često nisam sigurna, a ni optimistična. Mada, moram priznati, u meni postoji nada da će ova represija, koja se, zapravo globalno, vrši nad svime što je drugačije rezultirati naglim povratkom urbane kulture, jer sve što se zabranjuje i potiskuje se na kraju naplati sa kamatom. Za mene je ova kultura u koju ja ubrajam i andergraund, utočište u kome zapravo nalazimo nešto što bi bilo najsličnije smislu.
Da li je “zvanje” bubnjarke ženskog metal benda ono što si oduvek želela?
– Zapravo da. Od kada sam počela da slušam metal i sviram bubnjeve želela sam da imam svoj death metal bend u kome bi svirale moje drugarice. Sada sam to i dobila.
Zašto metal, a ne neka “mirnija” muzika?
– Iako sam razne neke žanrove svirala i slušala, metal mi je oduvek bio najprivlačniji. Prosto rečeno, u drugim žanrovima je ta neka oštrica koju metal ima mnogo tuplja. Mišljenja sam da je metal jedina prava antiteža tom nekom “normalnom” svetu koji odbija da prihvati svoju prirodnu nenormalnost.
Kako je biti član ženskog metal benda u svetu koji je pretežno rezervisan za “muškarčine”?
– Izazovno, haha. Ima to i svoje dobre, a i loše strane. Neki te ne shvataju ozbiljno, neki posmatraju kao cirkusku tačku, ali uglavnom je jako dobro. Svirajući u metal bendu, obišla sam skoro ceo region, a i neke dalje zemlje, upoznala divne ljude i svirala na nekim binama o kojima sam kao mala maštala. Ali ono što mislim da je još bitnije od toga jeste što ti metal zajednica daje određenu vrstu slobode i prava da budeš svoj bez previše osuđivanja, za koju mislim da eventualno možda postoji još u panku.
Nemesis je debi album objavio početkom 2020. Zašto ste čekale i zašto ste pustile nas da čekamo pet godina na vaše prvo studijsko izdanje?
– Hvala ti na ovom pitanju. Iako se mnogima čini da smo 5 godina radile na tom prvom albumu, zapravo smo to vreme provele sticajući neko izvođačko iskustvo i upoznavajući se međusobno. Retko koja od nas je pre Nemesisa imala iskustvo sviranja u bendu i aktivnog nastupanja, pa smo želele da malo prvo ovladamo scenom i da se bolje upoznamo sa tim svetom pre nego što krenemo kreativnim pravcem. Verujem da se naredni album neće toliko čekati.
Da li su metalke, duboko u sebi, ipak romantične duše?
– Smatram da je ovo veoma individualna stvar. Neke jesu, neke nisu. A i dosta zavisi od toga kako definišemo romantiku. I zajednički odlazak na metal koncert, hedbengovanje i slušanje, recimo, Mejhema mogu biti izuzetno romantični.
Da li ti i koliko nedostaju žive svirke?
– Neopisivo mnogo. Imam otisak da mi je neko nasilno oteo deo identiteta. U poslednjih nekoliko godina Nemesis je bio dosta aktivan na sceni. Želele smo da često sviramo, pa smo često i svirale i putovale. Tek sada kada toga nema shvatam koliko mi lično to znači, koliko mi je bitno da imam tu vrstu ventila i energetskog “fiksa” da bih se generalno dobro osećala.
Bila si aktivna u okviru Projekta Femix, a sada si članica kolektiva Ženergija Hub. Objasni nam u nekoliko rečenica zašto je važno da ovakve organizacije postoje na našim prostorima?
– Da, više nisam aktivna članica Femixa, članica sam jednog drugog kolektiva koji se zove Ženergija Hub, ali smatram da je promocija ženskog stvaralaštva kojom se Femix bavi od izuzetne važnosti za kulturno-umetničku scenu. Što se tiče Ženergije, to je organizacija koja obučava mlade devojke u polju podcasta, novinarstva i ženskog aktivizma. Smatram da je postojanje i Femixa i Ženergija Huba, kao i mnogih drugih ženskih organizacija važno zbog osnaživanja devojaka i podizanja njihove vidljivosti u društvu.
[infobox title=’Rok kamp za devojčice’]
Rok kamp za devojčice pokrenut je 2017. godine na inicijativu Tatjane Nikolić. Njegovom održavanju prethodile su bubnjarske radionice za devojčice i istraživanja na temu ženskog učešća na alternativnoj sceni Srbije i regiona.
Do sada je održano 3 kampa, na Avali, u Sremskim Karlovcima i u Knjaževcu. Rok kamp svake godine prima po 30 devojčica uzrasta od 11 do 14 godina koje dolaze iz različitih mesta u Srbiji i tokom 7 dana trajanja kampa, zajedno sa svojim mentorkama (mladim muzičarkama sa alternativne scene) uče osnove sviranja gitare, bas gitare, klavijatura i bubnjeva i prave svoje bendove sa kojima se oprobavaju u autorskim i koncertnim vodama.
[/infobox]
Jedna si od osnivačica Rok kampa za devojčice. Koji je to put koji želiš da pokažeš nekim novim klinkama, kakve vrednosti da im preneseš?
– Da se ne plaše, da budu uporne i da budu svoje. Često u nastojanju da budemo prihvaćeni, sebe i svoje potrebe prilagođavamo drugima, što nije baš najzdravije. Želim da im pokažem da mogu biti svoje i prihvaćene u isto vreme. Nema ničeg lošeg u tome da budeš drugačija.
Da li je tvoja generacija spremna da nešto promeni i da li to ipak treba prepustiti nekim generacijama koje dolaze?
– Verujem da ako nešto želimo da promenimo moramo transgeneracijski da se udružimo. Mislim da moramo da se slušamo međusobno i da shvatimo da promene dolaze samo ako ih stvaramo zajedno, a ne ako nadamo da će neko drugi nešto promeniti umesto nas.
Dobila si ime po grčkoj boginji meseca… ima li nešto njeno u tebi?
– Obožavam i svoje ime i mitologije, tako da sam i dosta čitala o njoj. Jedino slično što mogu da vidim jeste da obe umemo da prelazimo tuđe granice, s tim što je ona u tome bila baš ekstremna. 🙂
Tačno znam zašto voliš Amsterdam, ali reci i drugima da znaju…
– Amsterdam je najlepši grad u kome sam ikada bila. Tamo sam imala utisak kao da sam u nekom crtanom filmu jer su sve one zgradice šarene i sve deluje ušuškano, krstarenje kanalima je divno i opuštajuće, a sam grad je pun razne i važne istorije. Doduše i hrana je odlična.
Gde vidiš sebe za 10 godina?
– Iskreno, trenutno nemam pojma. Idealno na nekoj turneji, ali mi ne bi smetalo ni da se vidim u nekom stanu sa prostranom kuhinjom i lepom terasom.
