U serijalu tekstova pod zajedničkim naslovom “Headlinerke urbane kulture” predstavljamo vam sve one hrabre i posvećene žene koje, iako različitih zanimanja, različitih interesovanja i godišta… u ovoj i ovakvoj Srbiji ne odustaju od svog cilja – borbe za kulturu i očuvanje zdravog razuma u epohi ludila.
U razgovoru sa njima pokušavamo da otkrijemo sa čime se sve sreću u toj svojoj borbi, na koje načine uspevaju da realizuju svoje ideje i projekte, ali i da zajedno utabamo staze nekim novim headlerkama, koje će tek krenuti da se probijaju kroz srpsku kulturnu džunglu.
Jedna od žena koja nesumnjivo ima mnogo toga da kaže na ovu temu je i Nataša Guberinić, pevačica i radio vodteljka s biografijom koju smo, da, mogli i da prepričamo, ali je svakako daleko slikovitija ispričana njenim rečima:
– Završila sam osnovnu školu Braća Ribar (sada Kralj Petar I), onda Prvu beogradsku gimnaziju i na kraju Filozofski fakultet. Ovo pominjem prvo u priči o meni i urbanoj kulturi, jer je važno da skontate u kako malom radijusu se odvijao moj život godinama. Nisam ja birala škole po afinitetu, nego po blizini. Tada kada sam ih završavala, bila je prava umetnost dočekati prevoz, a onda biti dovoljno žilav, otporan i uporan, pa u isti ući. E zato je celo moje obrazovanje stalo u par stotina metara.
Često me kolege prozivaju i pitaju za godine, kad kažem da su me u osnovnu vodili odrasli, pošto Knez Mihajlova nije bila pešačka zona, nego si do Kališa ili do Saborne (gde je škola) imao dosta saobraćajnih izazova. Elem, završih sve to i onda je došla muzika, tačnije ona je bila tu sve vreme, ali je posle silnih bendova, projekata, saradnji, postalo jasno da me je taj svet zarobio i da neće biti velikih zaokreta u karijeri.
Šta je za tebe urbana kultura i koliko je urbana kultura važna u jednom društvu?
Kada je Nataša krenula na putešestvije po stazama urbane kulture?
– Kada pitate za staze urbane kulture, ja razmišljam kako sam tim stazama lutala nekad a i sad to radim. Desi se da mi neko kaže kako sam jako urbana i istog trenutka se naježim i pridodam toj konstataciji negativan predznak. U vreme kada sam odrastala ljudi na ulici su bili mnogo tvrđi i oprezniji, bar mi se tako čini. Nisi govorio “ja sam riba iz centra” sve da ti život o koncu visi. Mi smo bili “sa Palasa”. I izlazilo se u Zemun, jer ako ću već da izlazim onda to treba da bude događaj i drugačije od svega što doživiš jednog običnog radnog dana. Sadržaja je bilo, ali si morao da znaš ljude koji bi te do sadržaja doveli.
Da li ti je na tom putu bilo teže zato što si žena?
– Mislim da urbani trendovi ne zavise od polova, tj. podjednako je teško i muškarcima i ženama da isprate sve što jedna urbana kultura nudi. Ali ako pričamo o nekim “ruralnim” trendovima, svakako su u ono doba a i sada bili pitkiji većini. Skoro sam čula jednu zanimljivu teoriju. Rokenrol te tera na razmišljanje, ne samo o sebi, nego i o drugima, o socijalnim kategorijama, nepravdama, filozofiji. Folk te tera da misliš samo o sebi i svojim porivima… ima tu neke istine. Onda kad pomeneš urbanu kulturu, ona svakako zahteva angažovanje, nezavisno do pola i interesovanja. Ta kultura podrazumeva da ti imaš već izgrađen bazični stav o kulturi, samo je nadgradnja stvar izbora, nekad ume čovek u toj nadgradnji da odluta u pogrešnom pravcu.
Od Tapovaca, preko Loco benda do Di Luna Blues ili – kako je bluz pobedio pop i “lake note”?
– Kad pomeneš sve te ekipe, ja ih ne doživljavam kroz muzičke žanrove. Ja sam se za svaku opredelila na vrlo ličnom nivou. Bilo mi je bitno da ako već toliko vremena i kilometara provodim sa nekim ljudima, ti ljudi budu kvalitetni i promene i kvalitet mog života na bolje. Naravno, kako ti sazrevaš, zrelija je i muzika kojom želiš nešto da poručiš. Meni je sa 20 godina svakako bilo zabavnije da se putujem i partijam sa Tapovcima i da ne znam kako će se te pustolovine završiti, kao što mi je sada prioritet kada se nađem sa bluzerima na bini da ne znam kuda će otići naš muzička konverzacija, ali sam više nego voljna da eksperimentišem. Kad sam bila mlađa nije me zabavljala neizvesnost na bini, htela sam da znam kad/kako/koliko/zbog čega. Sada mi to nikako ne bi odgovaralo, horizonti očekivanja su se drastično proširili.
Da li si ti odabrala radio ili je radio odabrao tebe?
– Radio je odabrao mene, a ja se nisam opirala. Pristajala sam i na lošije i na bolje uslove. Radio je medij koji te zarobi i još nisam srela osobu koja je radio napustila a nije otišla u sferu podcasta, ili pisanja ili bilo kakvog igranja i kombinovanja umetničkih platformi. On te izabere, ali u toj vezi finalnog razvoda nema.
Priča se već godinama da je radio prevaziđen medij. Da li je? Gde leži njegova snaga i šta je ono što ti najviše smeta kod modernih radio stanica u Srbiji generalno?
– Radio će se teško prevazići. To je medij koji daje informacije trenutno. Nema te košuljice koja bi se tako brzo preradila na TV-u, recimo. To je medij koji nije upeglan i zato je brži, on ne samo da trpi naše greške, nego mi se čini da je to upravo ono najljudskije što on nudi. Zato se slušaoci vežu za tebe, jer čuju da je tamo neko ko greši kao i oni, a neretko smo u prilici da prenosimo i njihove stavove.
Ja nemam problem formatiranih stanica, jasno mi je da se istraživanja rade kako bi se izašlo u susret upravo tom većinskom ukusu. Moj problem se tiče manjka autorskih emisija na komercijalnim stanicama i to upravo onih u kojima bi obrađivali muziku novih autora ili muziku koju smo zaboravili, nebitno. Fali mi prostor da se obratim onima kojima to može da znači. Jedni da se prisete, drugi da se upute, tako nekako…
U čemu je (figurativno) razlika između radijskog i pevačkog mikrofona?
– Oni nemaju nikakvu sponu za mene. Kad radim intervjue, ako neko od gostiju pomene da je bio na nekom mom nastupu, ja sa iskreno za sekundu zamislim. Ne povezujem te svoje životne angažmane, zašto, ne umem da objasnim. Svaki mikrofon nosi druge čari, zajedničko im je samo što te oba izmeštaju iz onih svakodnevnih pozicija i daju ti posebnu ulogu. Mnogi misle da je to kliše, ali ja stvarno ne mogu da se osećam u tim ulogama kao neki zaposleni, tačnije odlepila bih da bilo radio bilo muziku doživljavam samo kao posao.
Šta te, u poslu i muzici, najviše čini živom?
– Društveno sam biće i to umereno ka prilično ekstrovertno biće, tako da me u poslu kao i u životu živom čine ljudi. Ako sam na radiju, naravno da ću najviše uživati u intervjuima, uključenjima, radu sa kolegama. Na svirkama su to kolege muzičari ali i publika. Kad kažem publika, ne mislim samo na moje svirke, mislim na to da uživam i ja u ulozi publike. Možda je to i najlepše što muzika poklanja. Nema bića na planeti osim ljudi kojima muzika može tako da diktira raspoloženje i emocije. Volim da budem u toj masi na koncertima i festivalima i posmatram kako kolektivno upadamo u neki svojevrsni trans, meditaciju…
Konačno solo album. Zašto si toliko čekala?
– Pisala sam i za sebe i za druge, kreativni proces u primenjenoj muzici može da postoji na više frontova. Moj fokus je uvek bio na saradnji. Tek sam skoro pronašla model koji podrazumeva da ja pišem a da istomišljenici sviraju. Opet sam nekako i taj proces prenela na “muzičku familiju”, jer za mene muzika ili album nikad neće biti solo. Ko je jednom ušao u studio ili se na bilo koji način ozbiljnije uhvatio u koštac sa procesom stvaranja, zna da je SOLO priča za naivne, samozaljubljene, samodovoljne a i poprilično deluzivne. Album je produkt onoga u šta su mnogi uložili ili se mnogi odrekli, pritom najmanje mislim na finansijski momenat. To kako ljudi izlaze u susret meni na ovom putu, to je za film. Toliko znanja, vremena, posvećenosti… dugo ću se ja zahvaljivati kad se album privede kraju. Čekala sam dugo jer sam mislila da je ljudima zaista nebitno to što bih ja kroz muziku izrazila, međutim, kad shvatiš da ima onih koji baš to žele da čuju, promeniš perspektivu, dobiješ krila.
Kada možemo da očekujemo “Humanlike”? Možda koncertnu promociju na Art Avlija jazz & blues festivalu čiji si gost već godinama što kao učesnik sa Di Luna Blues Bendom, a što kao voditelj?
– “Humanlike” će sačekati na ljudske uslove, kako mu i samo ime kaže. Lepo je slušati i gledati muziku, ali ovaj album se snima da bi se proživeo u kontaktu sa ljudima, da bi se odsvirao. On mora da sačeka vreme bliskog kontakta, ne želim da posle ovoliko godina izbacim nešto svoje a ljudi to slušaju plašeći se onog koji, na primer, peva u njegovoj blizini. Dakle, Art Avlija jeste jedno od mojih omiljenih mesta na planeti ali ne znam još da li će tu biti promocije ili ćemo samo da zasviramo!
Da li je urbana kultura u Srbiji bolesna? I ako jeste, kako je izlečiti?
– Urbana kultura ne može da se razboli, ona samo prelazi iz jednog oblika u drugi. U Srbiji ona je često u obliku ekstrema i krajnosti, zbog prekomerne upotrebe elitizma. Zvuči kao vic, ali nije. Imate ljude u kulturi, umetnosti ili prosto gradske face, uslovno rečeno, koje sebi daju preveliki značaj i drže se u imaginarnim zatvorenim krugovima, kukajući kako nema više urbane kulture. Svako može da učini mali korak, da preispita šta je ono čime ja mogu da doprinesem, kako da se otrgnem ovoj isključivosti koja me je omađijala i stavila mene na mesto imaginarnog etalona za urbanost ili kulturu. Ljudi moraju da skontaju da su gradovi eklektična mesta i da ljudi koji tu stanuju, hteli ili ne hteli, diktiraju narativ jednog grada. Krećite se, komunicirajte i sa onima sa kojima ranije ne bi, dajte šansu, budite otvoreniji za sadržaje… može u gradu da bude vrlo komforno ukoliko to dozvolimo. Naravno, postoje i mesta i ljudi koje bih ja ukinula, ali to je za jednu drugu priliku, plus mislim da te ljude i uslove ne rađa nužno grad, ali im država da zeleno svetlo i onda oni svoj uticaj šire kao virus, kao infekciju. Postoje medijski sadržaji koji mogu komotno da se zabrane i da niko za njima ne zacvili.
Šta bi poručila svim devojčicama i devojkama koje žele da se bave bilo kojom umetnošću?
– Da budu otvorenog uma i srca. Jeste kliše, ali ispada da mnogo njih ne ume da se izmesti iz nekog zacrtanog plana i slike savršene umetnice. Nemojte da od svojih demona bežite glavom bez obzira, iskoristite ih u svoju korist. Razmišljajte o umetnosti kroz neku širu perspektivu, razmišljajte u kojim sve sferama možete da je primenite. Mada, danas ima toliko mladih devojaka i devojčica i dečaka koji su ovoga vrlo svesni i ja sam optimista po pitanju budućnosti umetnika na ovom podneblju. Njihov jedini problem je što im se ne daje dovoljno medijskog prostora, a tu nisu oni posebno krivi, svi možemo da preuzmemo deo te krivice…
