Ima li smisla ribati čizme posle blatnjavog prvog festivalskog dana? Naravno da ne. Posle blata dođe prašina, ostane poneka uporna bara, a uvek je tu i ono “nikad se ne zna”.
I zašto onda raditi dupli posao? Ima li smisla nositi kamperske stolice među desetine hiljada ljudi? Ima, itekako. Zajedno sa svom ostalom ovozemaljskom rekvizitom. Na Rockstadtu je sve “extreme”; i žanrovi, a i publika.
Joel Eklof, frontmen Soena, shvatio je svoj nastup u Transilvaniji prilično ozbiljno, pa je (dok mu je vrućina dozvoljavala) nosio ogrtač koji je, možda, pozajmio od Drakule. Ako su prvi dan bili aktivni “kišni duhovi”, Soen ima svoje “spirits of the water”. Mada, posle prvog dana, nije potrebno prizivanje. Sigurno ne “let the sky fall down on me”. Dosta je bilo vode.
Sa druge strane, piva nikad nije dosta. I dok neko u publici locira najbliži štand, bend će želeti fotku sa bine. Srećom, biće tu kolegijalna devojka da one odlutale u mislima potapše po ramenu taman na vreme da se okrenu prema objektivu.
Metal u Drakulinom dvorištu, pod komandom kišnih duhova… Headliner na Rockstadt Extreme Festivalu, prvi dan
A u redu za pivo, na majicama antologija evropskih festivala. Prošlogodišnji Rockstadt, pa onda Hellfest (najzastupljeniji, čini se da su svi bili), Rock Am Ring, Graspop Metal Meeting. Beskonačan spisak izvođača, beskonačna lista želja za dogodine.
Pravila oblačenja ne postoje. Posebno ne za Lorensa Tejlora, frontmena While She Sleeps. I tako je pevač metalkor benda izgledao kao davno izgubljeni brat Galager.
Možda je on jedan deo nastupa sedeo, ali publika je na momente i letela.
– We are While She Sleeps…
-We know that – prekinuo ga je neko iz publike.
Ako se sećate banana osobe od prvog dana, bio je tu ponovo. Jedan od glavnih aktera.
Loz je sa tražio da se obori rekord u količini crowd surfera. Ne znam šta kažu statistika i istorijat, ali delovalo je da je rekord oboren. Bar što se tiče te bine.
– Make some noise for Orbituary. Make some noise for Madball… (saplitanje)
– Make some noise for me tripping over this sh*t – i još gomila posvećenih aplauza.
Crowd surf je bio toliko ekstreman da je Loz lično morao da ga doživi. Šutkama, očigledno, nije bio zadovoljan, pa je morao da ostane u publici, da pokaže kako se to radi.
Korišćena rekvizita je postala ozbiljnija onog trenutka kada su simbolično, u iščekivanju Gojire, publikom leteli gumeni kitovi na naduvavanje. Takozvani “Flying Whales”.
– I feel bad for you. Full day of metal. You should sleep – rekao je Džo.
Falilo mu je energije od petnaestak hiljada ljudi ispred njega.
– You must be kidding. Make some noise!
I kad su već obarani rekordi i standardi, Mario komotno može da se proglasi najboljim bubnjarem festivala. Verovatno i šire.
Bio je “full day of metal”. Ostalo ih je još tri.
Ko do tada nije imao hrabrosti za ekscentrično oblačenje, trećeg dana se oslobodio. Toliko da banana kostim više nije bio ništa do običnog orjentira u prostoru – “nađemo se kod banana lika”.
Da li je blek metal žanr za četiri popodne? Na Rockstadtu sigurno. Bez problema, svirao je Harakiri For The Sky.
Izgleda za kišu nije bilo. Bila je vrućina, kao takva savršena za morski Alestorm. Kitovi na naduvavanje su dobili društvo u vidu šlaufa i patkica. Pištolji na vodu su prskali na sve strane (potencijalno su neki bili punjeni pivom). Gusarski brod ne može da stane na binu. Ali gumeni čamac može da pliva publikom.
I tako je ostao do koncerta Kerija Kinga.
Počeli su sa “Elevator Operator”. Proverili su da li ima dovoljno konfeta, vatre, vatrometa, šarenih traka, itd. Bili su prvi put u Rumuniji. I zapalili su Transilvaniju, u svakom smislu te reči. Oni su Electric Callboy i znaju šta je lajv nastup.
– Do you want up? – Bilo je pitanje povećeg, na prvi pogled strašnog momka, upićenog svima iz njegove okoline. Bio je spreman da podigne na ramena svakoga ko je hteo. Bio je spreman da svakoga lansira u crowd surf i da ga sigurno vrati na mesto.
Moshpit nije prestajao. Ni jedna zona nije bila “sigurna” zona. U jednom trenutku, pit je postao služba za traženje izgubljenog novčanika. Efikasna služba. Zamislite te zagrljaje.
Bend je ispalio merch sa bine iz topa. Dva poprilično odrasla čoveka su se zamalo pobila oko majice. Majica možda nije preživela. Sa razglasa se začulo “Vamos a la playa” i nastao je vozić koji je sezao od bine, pa sve do izlaza sa festivalskog prostora. Metalci uopšte nisu onakvi kakvim ih mejnstrim percipira.
Čestvrtog dana, čamac je još uvek bio neumorno aktivan.
Fleshgod Apocalypse bi mogao da nastavi tradiciju visokih standarda – sigurno najlepši kostimi i scenski nastup.
Ako želite da dobijete čestitku za rođendan sa bine, jednostavno je – samo ponesite znak. Tako će vam, na primer, jedan Ensiferum javno čestitati.
Tokom ovih dana, “circle pit” je postao obična stvar. Lord Of The Lost je hteo nešto novo. “One person circle pit”. Svako za sebe, u krug. Dok ne stigne vrtoglavica.
Najavljen je Rockstadt 2026. Vrištanje, suze, nesvestica. In Flames, Alcest, Helloween, Igorrr. Nova lokacija. Još veći bendovi. Neka bude ekstremno.
Apocalyptica je svirala Metallicu. Jer šta bi drugo, na metal festivalu, do Metalice. Definitivno im ne treba pevač, tu je publika.
I zašto da se pretvaramo, od Metallice se počinje. Ekstremi dođu kasnije. Klasici ostaju.
Carpenter Brut je zatvorio četvrti dan. Moshpit je postao veliki dark synth klub, a metalci su pokazali da itekako znaju još ponešto, osim šutki i nedoglednog crowd surfa.
Metalci su sve, samo ne ono što stereotipi nalažu. Ispod vikinških kostima i “corpse painta” kriju se ljudi koji u torbama nose plišane igračke. I ohrabruju vas da se obučete što ekspresivnije, jer gde je festivalski duh, ako nije bar malo neobično?
J. Ilić za HL
