Kažu da su maj i septembar najlepši u Beogradu. I jesu, no, na to smo prethodnih godina nekako zaboravili, zarobljeni u kandžama pandemije.
Beogradska Arena na neko vreme izgubila je svoj muzički sjaj – scene bolničkih kreveta dugo su bile urezane u kolektivno pamćenje. Prazna sedišta i kapacitet od oko 20 000 mesta čekali su neke bolje dane.
Da li su bolji, nismo sigurni – ali da je 23. maja 2022. godine sve delovalo kao da je ružan san iza nas – jeste.
Beogradska Štark Arena bila je ispunjena nasmejanim licima do poslednjeg mesta. DA, DO POSLEDNJEG MESTA. I ponovo taj osećaj – biti deo Sveta.
Bili smo deo svetske turneje svojevrsne muzičke atrakcije – 2CELLOS. Stjepan Hauser, Luka Šulić, kao i njihov moćni side-kick, bubnjar Dušan Kranjc, dragi su gosti Beograda.
Oni jesu naviknuti na prepune svetske arene, a svima nama je sinoć u našoj Areni to bio praznik za oči i uši i tako neophodan lek za dušu.
Koncert je simbolično započeo u maniru umetničke muzike – koja je profesionalna baza 2CELLOS i nešto u čemu su oni zaista vrhunski.
Numera “Benedictus“ je pretposlednji stav kompozicije “The Armed Man“ (koja nosi i podnaslov “Misa za mir“) velškog savremenog kompozitora Karla Dženkinsa. Reč je o anti-ratnom delu koje nosi snažnu poruku nade za mirom i prevazilaženjem tuge, bola i smrti.
U potpunoj tišini, nekoliko desetina hiljada ljudi u Areni disalo je kao jedan i upijalo svaki ton upečatljivog muziciranja dvojce maestralnih violončelista na sceni.
Neosetno, vešto, uz potvrdu da je najbolja muzika – jedna i jedinstvena, bez obzira na žanrove, uplovili smo u sferu popularnih žanrova i 2CELLOS su nam u svojoj dobro poznatoj interpretaciji doneli neke od najvećih svetskih pop, rok, elektro i dancehall hitova.
Nizali su se: “Where the streets have no name“ (U2), “Casttle on the hill“ (Ed Širan), “The Resistance“ (Muse), “With or without you“ (U2), “Human nature“ i “Smooth criminal“ (Majkl Džekson), “Seven nation army“ (The White Stripes), “Voodoo people“ (Prodigy), “Smells like teen spirit“ (Nirvana), “You Shook Me All Night Long“, “Highway to hell“, “Back in black“ (AC/DC), “(I Can’t Get No) Satisfaction“ (The Rolling Stones), “Sweet child of mine“ (Guns’n’Roses).
Bis: “Livin’ on a prayer“ (Bon Jovi), “The Troopeer“ (Iron Maiden), “Wake me up“ (Avicii). Koncert je nesvakidašnje završen – u mirnom tonu: “Hurt“ (Džoni Keš) i “Hallelujah“ (Leonard Koen).
Muzičke egzibicije na violončelima neutralisale su oskudno, nezanimljivo, površno, nedovoljno duhovito verbalno obraćanje publici. No, domaća publika je stari znanac sa Hauserom i Šulićem i podrškom, osmehom i aplauzima propratili su svaku opasku.
2CELLOS su tehnički umešni, virtuozni, interpretativno ubedljivi. Ono što je njihov imperativ jeste upravo snaga, sila, koja se na sceni dešava.
Mada je reč o muzičkim instrumentima koji svojim opsegom i bojom (tembrom) pripadaju grupi sonornijih, ili simplificiranje: tiših, tamnijih – 2CELLOS svojom sviračkom egzaltiranošću, potpomognuti besprekornim ozvučenjem i dizajnom zvuka, uz prvoklasno aranžirane numere, kao i efektnu audio-vizuelnu produkciju, violončela uspešno postavljaju u prvi plan pružajući publici jedinstven doživljaj i ugođaj.
Ono što možda nedostaje jeste – veća inkorporiranost umetničke muzike u set listu, ona se tek na mahove pojavljuje u vidu motivskih radova kao intro ili varijacija za dobro poznate numere popularnih žanrova.
Umetnička muzika jeste ono u čemu su Hauser i Šulić savršeni i gde pored tehničke veštine najviše dolazi do izražaja ono najvažnije – njihova muzikalnost. Ona se mogla i sinoć naslutiti u prvoj numeri “Benediktus“, te u poslednjim pesmama koje su donele neočekivan obrt – smiraj, te koncert koji se završava u tišini, nadi, u molitvi, u ljubavi.
Kulminacija koncerta dešava se svakako sinergijom dva violončela i – bubnjeva. Šaljivo najavljen kao momak koji dolazi iz malog mesta pored Pule – booster koncerta i vetar u leđa daje Dušan Kranjc, jednostavno – mag za bubnjevima (od jazza i fusiona do alternativnog roka) i svetska faca o kojoj ćemo tek posebno govoriti (nadamo se njegovoj detaljnoj profesionalnoj priči u rubrici “Lica iza muzike“ prim. aut.).
Njegova pojava, delovanje na sceni, umeće vladanja instrumentom, ekspresivnost… obogatili su hard rok set koji je sve podigao na noge i astralno projektovao u neki paralelni univerzum gde je dobra energija jedina i čista materija.
I možemo diskutovati da li je ovde reč o deborovskoj “teoriji spektakla“ gde se publici upakovan u crvenu mašnicu, u sijuckavoj kutiji, pruža proizvod koji je muzičarima tog kalibra (bez obzira na involviranost, anagažovanost, “srce na terenu“) zapravo – interpretativno, muzički, tehnički… laganiji zadatak (jer posle Bahovih svita i partita violončelistima je u životu sve u lakše!).
Uz znalački osmišljenu i uređenu set listu, te svetski aranžerski, produkcioni tim, dva talentovana i apsolutno posvećena momka osvojila su svet kroz jedan drugačiji show koji itekako ima na kraju taj “wooow“ efekat.
Dakle, originalnog pristupa muzici – treba se setiti, a uz to oni su i good looking, šarmantni, ubedljivi, te neosporni majstori/meštari svoga zanata. Oplemenjuju, zabavljaju, pokreću… i ako nekoliko desetina hiljada ljudi u svakoj Areni širom sveta kaže – “može!“ ko ima pravo da sudi! Na kraju, publika ipak odlučuje…
Marija M. Karan
