Kada pomislimo na Las Vegas, često zamišljamo nešto grandiozno, zaslepljujuće. Ponekad prenatrpano, preterano, iscrpljujuće—ili jednostavno preglasno. Zamišljamo grad na osnovu njegove predstave u filmovima ili knjigama. Bez izuzetka, negde u pozadini, stoji neonska reklama. Ili je ona baš prvo na šta pomislimo.
Upravo u tom Las Vegasu, davne 2008. godine, nastao je bend koji savršeno oslikava tu predstavu o gradu. Doduše, deluje da ta 2008. nije bila tako davno (čak ni mladima koji imaju sasvim drugačiji pojam o vremenu), jer je njihova energija, posle skoro dvadeset godina, ostala nepromenjena. Kao da su svake godine sve mlađi. Tada su se zvali Kropp Circle. Zatim su 2011. postali onakvi kakvim ih znamo—Palaye Royale.
Te 2008. godine, bili su deca. Bili su deca i 2011. A ono što ih zaista izdvaja (mada su već dovoljno autentični)—jeste činjenica da nikada nisu prestali da budu deca. Nikada nisu ni pomislili da tamo negde, u gužvi, izgube sebe.
Palaye Royale 18. juna na novoj Zappa Barci
Ovaj beskrajno šarmantan, teatralan, porodični bend, našao je vremena da sa nama podeli jedan deo svog izmaštanog sveta.
Prošle godine ste prvi put nastupili u Srbiji, na Arsenal Festu. Sada se vraćate, na samostalni koncert. Kako to da niste došli ranije, imajući u vidu brojne srpske fanove koji vas prate širom Evrope?
– Vreme je jedan čudan lopov. Želeli smo da dođemo ranije, ali, kada živite kao pokretni cikus zvuka i slike, svet vas vuče na sve strane. Srbija je ostavila veliki utisak na nas, kako zbog svoje energije, tako i zbog ljudi koje smo tamo sreli. Kašnjenje nije bilo zbog nedostatka želje, već zbog vrtoglave igre sudbine i turneja. Vraćamo se sa poštovanjem.
Kako biste jednom rečju opisali svoj stil—obuhvatajući muziku, lični izraz, modu, izgled i sve ono što staje između?
– Palaye.
Šta za vas znači kada neko žanrovski odredi vašu muziku “fashion art rock”? Da li to ima ikakvog smisla?
– Oznake i žanrovi su kao grobnice za nešto što treba da bude živo i promenljivo. Ali ako već mora da se nazove nekako, “fashion art rock” je najbliže što reči mogu da priđu onome što jesmo—platno kontrolisanog haosa, elegancije i bunta, krojeno svilom i zvukom.
Znamo da ime Palaye Royale nosi duboko lično značenje, kao i prethodni naziv Kropp Circle. Šta je bilo presudno za promenu imena? Da li je to bila kreativna promena, poruka, ili nešto intimnije?
– Kropp Circle je bilo detinjstvo; Palaye Royale je naše zauvek. Jedno je bio skelet, drugo duh. Promena imena bila je ritual—kao paljenje starih stranica da bi se pisale nove. Nikada to nije bilo rebrendiranje, već pravo ponovno rođenje.
Koliko truda, vremena i planiranja ulažete u održavanje svog jedinstvenog izgleda i pojavnosti? Ili vam sve to dolazi prirodno?
– Iskreno, nije stvar u planiranju, već u načinu života. Mi jednostavno živimo tako—unutar sna sašivenog od mašte, starih filmova i romantičnog očaja. Ne nosimo kostime; nosimo odraze onoga što osećamo.
Koliko daleko ste spremni da idete da biste sačuvali svoju autentičnost? Da li se taj princip nekada dovodi u pitanje, naročito kako se bend razvija?
– Uvek smo govorili da bismo radije propali kao svoji, nego uspeli kao nešto što nismo. Industrija to stalno testira. Ali evolucija ne znači kompromis. Znači usavršavanje ludila, bez ikakvog brušenja. Ostajemo oštri, čak i ako se ponekad posečemo.
Ostajali ste verni sebi od prvog do poslednjeg albuma. Broj ljudi koji vas slušaju znatno se povećao. Kakvi su vam planovi za buduća izdanja? Možete li biti još više “svoji” nego što već jeste?
– Što dalje idemo, to dublje ulazimo u ono što zaista jesmo. Maske padaju, zidovi se ruše. Svaki album je kao spiritistička seansa. Već radimo na novom izdanju. Palaye je umetnički projekat koji se nikad ne zaustavlja.
Emerson, kako izražavaš i usmeravaš svoju kreativnost—od stila, crtanja i slikanja, poezije, preko dizajniranja odeće, pa sve do muzike?
– Život vidim kao kolaž. Bilo da crtam, pišem ili sviram—sve je to jedan dug performans. Univerzum je moje platno. Moj zadatak je da uhvatim njegove delove dok ne nestanu. Sve što radim deo je istog unutrašnjeg ritma.
Znamo da ste autentični—da ono što ste na bini, jeste i privatno. Ali, da li je to zaista uvek tako?
– Mislim da je sve to jedan dug performans— ali ne u varljivom smislu. Više kao… ne silazim sa scene, čak i kada fizički više nisam u tom prostoru. Osoba koju vidite tamo gore, to sam ja bez zadrške. Čak i u tišini, ja i dalje sanjam.
Da li koreografišete nastup unapred, ili jednostavno pratite trenutak?
– To je haos vođen instinktom. Ne vežbamo kretanje na bini—dozvoljavamo muzici da nas obuzme. Remington koji se penje na konstrukciju bine iznenađenje je i za nas, ne samo za publiku. Svaka noć je jedinstven fever dream.
Kako održavate bliskost sa fanovima dok popularnost raste?
– Slava je buka. Povezanost je tišina. Trudimo se da ostanemo u toj tišini—iako u nama gori unutrašnja buka. Ali ostajemo verni ljudima koji su nam sve ovo omogućili, koji veruju u nas i ponekad nas izazivaju kad preteramo. Ne krijemo ništa od naših fanova. Oni su naša porodica.
Da li su vaš stav i samopouzdanje došli prirodno, ili ste to izgradili tokom vremena?
– Samopouzdanje je nastalo iz preživljavanja. Bina je mesto gde smo naučili da budemo ono što jesmo. Na turnejama smo od 2015. i to je sve što znamo i volimo. Nije nam dato—izgradili smo ga kroz odbijanja, slomljena srca i ludilo.
Da li mislite da vaši fanovi dele slične osobine sa vama?
– Naši fanovi su ogledala naše umetnosti—romantične duše, autsajderi, sanjari, buntovnici. Nalazimo delove sebe u njihovim očima, a verujem da i oni vide sebe u nama. To je ono pravo zajedništvo. Porodica.
Sada kada ste duže vreme uživo izvodili Death or Glory, da li ga i dalje smatrate svojim najboljim albumom?
– Death or Glory je samo još jedan komad naše divne slagalice. Trenutno se samo zabavljamo i usmeravamo haos. Ali uvek verujem da će sledeće što napravimo biti još bolje—ili makar biti još čudnije.
Zašto baš u Budimpešti želite da otvorite vaš budući butik hotel?
– Budimpešta deluje kao san kog se tek do pola sećamo. Grad obavijen somotskom melanholijom. Taj hotel ne bi bio samo mesto za spavanje—bio bi mesto gde biste se osećali kao u filmu.
Kako vam je koncert Wembley Areni bio san, čak i pre nego što ste je uopšte videli?
– Nije stvar u zgradi, već u onome što ona simbolizuje. Za nas je Wembley bio fatamorgana na horizontu—sveti gral. Cela planeta zna za Wembley. A mi smo prvi put kročili unutra ne kao gledaoci, već kao izvođači. To ga je učinilo stvarnim. I svetim.
Da li je nastup na Wembleyu ispunio očekivanja? Imate li sada novi san?
– Wembley je bio ostvarena molitva. Ali snovi rastu. Sada sanjamo o napuštenim bioskopima, starim crkvama, na krovovima… Jednog dana—Palaye Royale uživo u Palais Royalu u Torontu i onom u Parizu. Ili na mestu koje sami stvorimo, koje još ne postoji. Taj plan postoji već više od decenije i čini se se približava trenutak kada će se ostvariti
Da li će vaš nastup u Beogradu na Zappa Barci biti vaš prvi koncert na splavu?
– Da—i koliko god da to zvuči lirski, zapravo i jeste. Koncert na brodu, u Beogradu? Zvuči kao fever dream.
Uskoro ćemo se ponovo sresti—da zajedno dosanjamo ovaj “san koji se sanja do pola”. Njihov prvi nastup na reci ne sme da bude samo još jedna svirka—već obećanje. A na nama je odgovornost da ga učinimo nezaboravnim. Ako ponesemo sa sobom makar delić energije kojom oni zrače—bezrezevnu pozitivnost, haotičnu radost i onu retku, iskrenu toplinu—svoj deo posla već smo obavili.
J. Ilić za HL
