Petnaesto izdanje Festivala srpskog filma fantastike održalo се se u Dvorani kulturnog centra od 29. do 31. oktobra pod sloganom “Kada padnu maske”.
Kratkometražni filmovi iz domaće, regionalne i inostrane takmičarske selekcije nadmetali su se i ove godine za nagradu festivala “Koskar” u kategorijama: najbolji film, najbolja režija, najbolji scenario, najbolji film iz regiona (iz zemalja bivše Jugoslavije), najbolji strani film i specijalni doprinos filmskoj umetnosti.
Jedan od specijalnih gostiju festivala bio je i američki producent Džastin Martel koji se proslavio radom na filmovima reditelja Lojda Kaufmana “Shakespeare’s Sh*tstorm” i “Return to Nuke ’Em High Volume 1&2”.
Film “Castle Freak” u kome je Dženings potpisan kao montažer, prikazan je završnog dana Festivala srpskog filma fantastike.
O svojim počecima, radu za studio “Troma Entertainment” i o tome kako je naučio da je reč “vampir” srpskog porekla govorio je za Headliner.rs
Drugi put učestvujete na Festivalu srpskog filma fantastike. Prošle godine, zbog epidemiološke situacije, ste festival pratili onlajn kao član žirija, ali ste na ovogodišnjem prisutni uživo, kao specijalan gost. Kakve utiske nosite? Da li ste upoznati sa srpskim stvaralaštvom u žanru horora i fantastike?
– Pre svega, nadam se da će festival nastaviti da raste i da okuplja fanove žanra horora i fantastike. Međutim, radeći na ovim prostorima stekao sam utisak da su ostvarenja sa pomenutom tematikom teže dostupna ovdašnjoj publici – često ih ne mogu pronaći na “streaming” platformama, a kupovina istih u, recimo, blue ray varijanti predstavlja popriličan izdatak. Voleo bih da u narednom periodu vidim poboljšanje u tom segmentu, odnosno da naslovi iz opusa horora i fantastike budu dostupniji ljubiteljima žanra.
Kada je reč o srpskom stvaralaštvu u domenu horora, moram priznati da nisam bio toliko upoznat sa radom autora odavde. Znam za “Srpski film” i za pojedine filmove koji su snimani u vašoj zemlji. Ali budući da sam na prošlogodišnjem izdanju festivala bio član žirija, mogu reći da sam pogledao sjajne kratkometražne filmove iz Srbije i da sam bio veoma impresioniran.
Nedavno ste producirali film “The Asylum’s Dracula”, koji je snimljen u Srbiji. Šta je presudilo u odabiru lokacije za snimanje i da li znate da reč “vampir” potiče iz srpskog jezika?
– Da, u prethodnom periodu smo u Srbiji snimili film “The Asylum’s Dracula”, prema romanu Brema Stokera. Film je urađen u okviru niskobudžetnog studija “The Asylum”, koji je najpoznatiji po filmu “Sharknado”. Da bih u potpunosti odgovorio na pitanje zašto smo odabrali Srbiju, moram na trenutak da se osvrnem na svoj prethodni rad. Naime, moji počeci su vezani za rad u studiju “Troma Entertainment”, i želeo sam da nastavim karijeru i producentski posao u drugim većim niskobudžetnim studijima poput “The Asylum”. Imam nameru da neke od njihovih projekata dovedem ovde. Mislim da je mnogo lakše snimiti dobar, ambiciozan film npr. u Srbiji sa nižim budžetom.
Sa druge strane, studio “The Asylum” je smešten u Los Anđelesu i većina njihovih filmova snima se tamo. Da bismo snimili adaptaciju Stokerovog “Drakule” bile su nam potrebne autentične lokacije. A Srbija je bogata lokalitetima koje smo zamislili kada smo planirali snimanje filma.
Što se tiče reči vampir, do boravka u Srbiji sam mislio da je to reč rumunskog porekla, ali sam dolaskom u Srbiju imao priliku da nebrojeno puta čujem kako je zapravo dolazi iz srpskog jezika, tako da sam dobro utvrdio gradivo (smeh).
Osvrnuli ste se na rad u studiju “Troma Entertainment” i nameće se pitanje – kako je izgledala vaša saradnja sa čuvenim rediteljem Lojdom Kaufmanom? Koje su najvažnije lekcije koje ste naučili od njega?
– Od svoje 12. Ili 13. godine uvek sam govorio da će moj životni put izgledati ovako – završiću srednju školu, potom fakultet, odseliti se u Njujork i raditi za Lojda Kaufmana u studiju “Troma Entertainment”. Kada sam bio mali prikazivao se crtani film “Toxic Crusaders” koji smo svi voleli, ali mi nikada nije bilo jasno zašto moj otac nije dozvoljavao da gledam film “Toxic Avengers”. Sada mi je jasno i zašto (smeh).
Uglavnom, za 12. rođendan, dobio sam od oca upravo taj film. Tada mi je to ostvarenje bilo grozno, čudno ali mi se iz nekog razloga i dopadalo. Inače, sve video kasete “Troma Entertainment” studija su nakon filma prikazivale nešto poput reklama, na kojima se moglo videti sedište studija u Njujorku, animirani Kaufman sa leptir mašnom itd. U tom trenutku bio sam uvučen u svet “Trome”. Sećam se da sam zamolio mamu da mi kupi Lojdovu knjigu “All I Need to Know about Filmmaking I Learned from the Toxic Avenger”, imajući u vidu da sam u tom periodu počeo da eksperimentišem sa pravljenjem filmova. Knjiga je postala moja svojevrsna Biblija filmskog stvaralaštva. Sadržala je savete o tome kako napraviti specijalne efekte, kako treba raditi sa glumcima. Neki od tih saveta su zlatni klasici u filmskom svetu, ali neki su svojstveni isključivo “Tromi”.
Kada sam završio fakultet, preselio sam se u Njujork, ulogovao se na sajt studija i poslao im film koji sam napravio za potrebe njihovog festivala “Troma Dance”. Naišao sam, između ostalog, i na oglas u kojem Kaufman traži asistenta. Rekao sam sebi: “Verovatno nikada neću proći konkurs, ali prijaviću se, što da ne!” Dve nedelje kasnije, sa 22 godine postao sam asistent Lojda Kaufmana.
Lojd je fantastičan. Oduvek sam bio fasciniran time što svi njegovi filmovi ispod tih slojeva grozote i groteske zapravo kriju različite važne političke i društvene poruke. Mislim da Lojd zasluženo nosi titulu velikana nezavisnog filmskog stvaralaštva. Rad u studiju je bio težak, bez radnog vremena, ali je Lojd podsticao kreativnost i proaktivnost u svima nama, uvažavao je naše ideje i predloge. Upravo zbog te inicijative koju sam imao, Kaufman me je uveo u svet produciranja dugometražnih filmova. Naravno, bilo je trenutaka kada sam želeo da dam otkaz, da vrišteći pobegnem iz kancelarije, ali to su bile samo Lojdove probe i neka vrsta čeličenja, jer je znao da ja to mogu. Naučio sam mnogo radeći sa njim i danas za njega kažem da je on moja otkačena očinska figura.
Osim produciranja filmova oprobali ste se i kao pisac. Napisali ste biografiju zabavljača Tiny Tima – “Eternal Troubadour: The Improbable Life of Tiny Tim”. Knjiga je bila inspiracija za nedavni dokumentarac “Tiny Tim: King for a Day”, čiji je narator Weird Al Yankovic. Zašto baš Tiny Tim?
– To je dobro pitanje. Iskreno i sam pokušavam da dokučim odgovor na isto poslednjih 20 godina. Moji roditelji su inače imali prilično klasičan muzički ukus. Mama je volela Bitlse, Bon Džovija, tata Zapu, Hendriksa…
Kada sam imao sedam godina otišao sam na mesto koje se zvalo “Spooky world”, i najbolje se može opisati kao tematski park inspirisan praznikom Noć veštica. I baš te godine je u “Spooky world” parku nastupao Tiny Tim. Ne mogu reći da sam bio nešto posebno pokrenut njegovom muzikom ali se veoma dobro sećam njegovog nastupa. Tokom srednje škole, ponovo sam se susreo sa Timovim muzičkim opusom i kao većini ljudi, verovatno, moja reakcija je bila “Šta je ovo? Da li ovo peva žena ili muškarac? Ovo je čudno… Ali mi se dopada!”
Odmah sam počeo da se zanimam više za njegovu muziku, da skupljam ploče, raritetne video kasete sa nastupima, takoreći upao sam u “zečiju rupu”. Na fakultetu sam stupio u kontakt sa Timovim fanovima iz celog sveta – ispostavilo se da su brojni.
Budući da sam tokom školovanja išao na časove novinarstva došao sam na ideju da napišem Timovu biografiju, misleći da će to biti lak posao. Ispostavilo se da je taj “lak posao” trajao osam godina, do godine kada je knjiga objavljena. Mislim da je Tiny Tim redefinisao pojam zabavljača. Čini mi se da on nema prethodnike već da je bio prva dugokosa, bledolika, androgena zvezda 60ih. Ali nakon njega pojavljuju se muzičari poput Elis Kupera, grupe Kiss, Dejvid Bouvija, Boj Džordža, Rob Zombija, Lejdi Gage i smatram da Tiny Tim za sve njih predstavlja temelj, nultu tačku. Samim tim, želeo sam da prepravim istoriju i da istaknem da on nije bio samo šala i fusnota u muzičkom svetu. U prilog tome govore činjenice da je radio sa Bob Dilanom, da su na njegovim koncertima u Rojal Albert Holu bili su prisutni i Stonsi i Bitlsi, kao i da su Timove ploče bile dobro prihvaćene od strane kritičara.
Da li ćete snimati još filmova u Srbiji i šta nam možete reći o daljim planovima?
– Pre nego što najavim planove, želeo bih da naglasim da sam u proteklom periodu po prvi put radio u ovom delu Evrope. U Albaniji smo snimili dva filma, od kojih je jedan, “Castle Freak” prikazan na Festivalu srpskog filma fantastike. U Srbiji smo uradili pomenutu adaptaciju “Drakule”, i planiramo da u vašom zemlji počnemo snimanje još jednog filma u novembru, koji za sada nema naslov ali je zamišljen kao art horor. Rad u Srbiji mi prija, zato što iako raspolažemo malim budžetom, stav ovdašnje ekipe je takav da daju sve od sebe kako bi film bio što kvalitetniji.
Imate li neku poruku za mlade ljude koji žele da se bave sedmom umetnošću?
– Moja poruka bi bila – samo napred. Ali nemojte biti ona vrsta ljudi koja sa nipodaštavanjem i kritikom gleda na sve, samo zato što sebe vidite kao najboljeg scenaristu na svetu, a pritom niste napisali nijednu stranicu tog scenarija. Podvlačim- ne nipodaštavajte jer će sigurno prvi film koji napravite biti loš. I drugi. I treći (smeh). Ali sa svakim novim filmom bićete sve bolji i više ćete naučiti. Ako imate tu strast u sebi, nemojte samo ostati na priči o tome već idite napred i pratite svoje želje.
