Ovih dana se navrašava devet godina od kada je ovaj svet napustio legendarni Toni Vilson.
U nebesku diskoteku Gospodin Mančester, kako su ga zvali, otišao je 10. avgusta 2007. i bio je to dan kada je rokenrol izgubio jednog istinskog heroja. Ovekovečen u filmu “24 Party People” Majkla Vinterbotoma,
Toni će ostati upamćen i po rečenici “Ako se dvoumiš da ispričaš legendu ili istinu – izaberi legendu”. Upravo zbog toga mnogo legendi okružuje ovog muzičkog producenta, TV voditelja, osnivača “Factory Records”, suvlasnika čuvenog kluba “Hacijenda”, vatrenog navijača Mančester Junajteda, čoveka koji je otkrio Joy Division i Happy Mondays i podario muzici i svetu autentični pokret “Madchester”. A legende kažu da je svoj prvi ugovor sa Joy Division potpisao krvlju, da je morao da otkupi master-traku albuma Happy Mondays od furioznog Šona Rajdera koji je na njega vitlao revolverom, te da mu je najveća žal ostala to što nije uspeo da potpiše ugovor sa The Smiths.
Od ranih početaka, tokom sedamdesetih, kada je na Granada televiziji vodio emisiju “So It Goes”, gde je tada još uvek konzervativna britanksa publika mogla da vidi začetke panka, pa preko legendarnog mančesterskog koncerta Sex Pistolsa u junu 1976. sve do osnivanja izdavačke kuće “Factory”, Vilson je bio vođen idejama koje su mnogi u to vreme smatrali sumanutim. Ipak, osećaj koji je imao za novo i drugačije doneo je potpunu revoluciju na muzičkoj sceni. Tonijevo ludilo, iako ponekad grandomansko, davalo je konkretne rezultate. Liberalni pristup koji je Factory imao u odnosu sa svojim bendovima danas izgleda kao bajka, princip sadržan u rečenici: “Muzičari su vlasnici svih autorskih prava i mogu da odjebu ka god im je volja” u eri kapitalizma gde muzički magnati i menadžeri vode glavnu reč u bespoštednoj trci za novcem, deluje kao čist SF.
Dizajni omota koje je radio Piter Sevil gde se ponekad nije videlo čak ni ime benda bio je jasna poruka koju je iz Madchestera slao Factory na čelu sa Vilsonom. I pored toga, “Blue Monday”, trejdmark pesma New Ordera i dalje drži rekord kao najprodavaniji dvanaestoinčni singl svih vremena. Kuriozitet vezan za ovu ploču leži u tome da je Factory gubio pet penija na svakom prodatom primerku zbog skupog omota, jer niko u kući nije očekivao toliki uspeh singla. Osnivanje kluba “Hacijenda” svakako jeste jedan od prelomnih trenutaka za Vilsona i ova rupa bez dna o kojoj je kasnije Piter Huk, basista New Ordera, napisao knjigu, odnela je ogroman deo profita Factory Recordsa i bila direktan uzrok njenog bankrota. Opet, “Hacijenda” je ostala ugaoni kamen savremene pop kulture i simbol Mančestara do dana današnjeg.
Kada je Toni Vilson preminuo pre devet godina, zastava na gradskoj većnici grada Mančestera spuštena je na pola koplja u njegovu čast. Kovčeg u kome je sahranjen nosio je kataloški broj Factory Recordsa – FAC 501.
Tako je otišao gospodin Mančester, ali su zato zvuci iz Fabrike ostali.
Zauvek.
