Krajem marta 2017, tri meseca pošto je Džordž Majkl preminuo u svom domu u Londonu, slavni britanski pisac i rok novinar Toni Parsons objavio je kolumnu u kojoj je hirurškom preciznošću analizirao život i smrt slavnog pevača.
Danas, tačno godinu dana posle Majklove smrti, njegove reči deluju još bolnije. I još istinitije:
Džordž Majkl bio je premlad da umre a prestar da tako nastavi.
Pedeset tri godine nisu duboka starost za čoveka koji je stekao milione i radovao se uživanju u poslednjoj trećini života. No, jesu mnogo ako poslednje godine morate provesti po skupim klinikama i policijskim stanicama. Postoji vreme i mesto za drogiranje i seks u javnosti. To ne priliči sredovečnim muškarcima.
Posle mladosti natopljene pićem i hemikalijama, tridesete i četrdesete su vreme za jogu, ceđeno voće i vežbe istezanja — ne za odvikavanje, rđave droge i očajničke pokušaje da ostanete čisti.
Kad je odležao četiri nedelje zatvora zbog vožnje pod uticajem droga, Džordž Majkl već je imao četrdeset sedam godina. Svojevremeno sam poznavao dosta neobuzdanih ljudi, ali niko nije tako nastavio do muške menopauze.
Oh, Džordž! Kada sam ga upoznao, imao je dvadeset jednu godinu, a Wham! je bio na vrhuncu — stavljali su loptice za badminton u šortseve, rulje šiparica proganjale su Džordža i Endrua Ridžlija po ulicama, limuzina s vozačem čekala ih je do jutra. No, zabave su, baš kao i mladi Džordž, bile čiste koliko je to bilo moguće.
Mladi Džordž bio je promućuran, zreo i potpuno drugačiji od razvratnika i izopačenika s kojima sam se družio prethodnih deset godina. One večeri kad smo se upoznali Džordž i ja otišli smo u “Rudland & Stubbs” u Smitfildu i popili belog vina koliko smo teški. Mislio sam da je to vrhunac provoda s ovim prijatnim mladićem. Potpuno sam pogrešio.
Čak i devet godina kasnije, na proslavi njegovog tridesetog rođendana na farmi konja njegovog oca — koji su slobodno trčali po livadama, a buktinje su obasjavale dugačku prilaznu stazu — ništa nije govorilo da će Džordž Majkl otići burno kao poslednji veliki hedonista. Čak i te večeri sve je još bilo pred njim. Suviše je delovao kao gospodar sopstvene sudbine da bi ikada ispao iz koloseka. Svakako je predobro upravljao svojom karijerom da bi je uništio pohlepom za provodom. No, pet godina kasnije sedeli smo pred kaminom njegove prostrane dnevne sobe u Hampstedu — labrador Hipi žvakao je beli tepih između nas — kad je Džordž u razgovoru nehajno spomenuo da puši oko dvadeset pet džointa dnevno.
U to vreme još se oporavljao od dvostrukog gubitka. Anselmo Felepa, Brazilac koji je najzad ubedio Džordža da je gej i da ne lebdi negde u biseksualnoj zoni, umro je od krvarenja u mozgu izazvanog sidom 1993; Džordžova majka Lesli, jedini član porodice kog sam upoznao tokom brojnih poseta Džordžovoj kući, umrla je 1997. u šezdesetoj godini. Ali život je pun gubitaka. Ne primorava nas ostale da se uništimo.
Čak i kad je prvi put priznao da koristi droge, kladio bih se u sve što imam da Džordž nikada neće dozvoliti da ga provod ubije. No, dok se uspešno bližio četrdesetom rođendanu, Džordž je najzad popustio — i spustio pantalone. Godine 1998. uhapšen je zbog nedoličnog ponašanja u javnom toaletu na Beverli Hilsu. Odjednom je njegova seksualna orijentacija koju je skrivao kao neki Rok Hadson tačerovskog doba postala nešto čime je počeo da se razmeće.
Odjednom se činilo da za njega droge nisu zabava, nego olakšanje, predah i zaborav. A već je bio prestar za takav život.
Ovo ne znači da je prolazna zabava samo za mlade. Uvek će postojati vreme i mesto za privremeno blaženstvo u životu muškarca, bez obzira na njegove godine. Pogledajte sedamdesetdvogodišnjeg ser Roda Stjuarta kako razmetljivo izvlači parove petog kola Kupa Škotske, očigledno posle nekoliko pića. Razmislite o pokojnom Leonardu Koenu koji je uvek govorio da će, ako doživi osamdesetu, ponovo propušiti.
“To je pravo doba za povratak duvanu”, rekao je Koen ozbiljno Njujork tajmsu. Upravo tako je i postupio – nije slučajnost što se za omot svog poslednjeg albuma izdatog neposredno pre njegove smrti u osamdeset drugoj godini Koen upadljivo slikao sa cigaretom. Leonard Koen, pušač, i Rod Stjuart, pijanac, blistaju od radosti. Ali obojica poštuju prvo pravilo hedonizma -uživaju u poroku.
Koliko je istinskog nepomućenog zadovoljstva, pitam se, Džordž Majkl doživeo tokom svojih divljih godina? Mnogo se pričalo o tome šta uzima. Neporeciva je istina da ga je to uništilo. Često sam se viđao s Džordžom kad mu je bilo dvadesetak, tridesetak. Družili smo se i porodično. Kad sam izašao sa svojom devojkom Juriko veče uoči našeg venčanja, jedina osoba koja je pošla s nama u mali japanski restoran u Izlingtonu bio je Džordž Majkl. Naravno, bio sam samo omiljeni novinar velike zvezde, ali smatrao sam ga prijateljem. Kad je zašao u četrdesete i pedesete, prestali smo da razgovaramo. A ja ga više nisam prepoznavao. Ne samo zato što se ugojio. Izgledao je nesrećno.
Zbog čega se većina nas odrekne hedonizma? Zato što brinemo zbog posledica. Možete pušiti ne misleći na rak pluća samo s osamnaest ili osamdeset. Između znate da možete dobiti rak. Posle prvog mladalačkog zanosa nešto drugo postaje važnije od provoda. Ozbiljan posao, jedna žena i očinstvo. Ne možete da ludujete celu noć ako u zoru treba da se igrate sa svojim detetom.
Većini nas život nameće sopstvena ograničenja. Okoreli hedonisti su često upravo oni koji kasnije u životu pređu na mineralnu vodu i pilates. Zato što su gledali prijatelje kako umiru. Zato što su sebi naneli neznanu štetu. I toga su svesni. Zato izlaze iz mraka na svetlost, iz ludila u nešto nalik miru. Džordž Majkl je, gotovo jedini, putovao u suprotnom pravcu. Na čemu god da je bio, uzimao je previše i počeo je prekasno.
Koji god otrov da izaberete, treba da počnete mladi, a kada vam mamurluk više ne prolazi za sat-dva, nego za dan-dva, treba da usporite. Ne želite ono što je Džordž radio. Zato što će vam jutro posle trajati večito.
Na zidu fotokopirnice u glavnoj ulici Hampsteda, pet minuta šetnje od Džordžovog nekadašnjeg doma, stajao je grafit pored udubljenja koje je napravio udarivši u zid kolima jedne nedelje u pola četiri ujutru. “Wham!”, pisalo je, i svi su uživali u šali. No, verovatno je bilo manje zabavno biti udrogirani sredovečni muškarac koji se onesvestio za volanom pokušavajući da pronađe svoju kuću.
Nikada nisam video tako rđavog hedonistu kao što je bio Džordž. Tolike droge, toliki seks na javnim mestima, tolika nemarna vožnja — a nije uživao. Umirao je.
Kod onih zaista mladih, kod naraštaja rođenog u 21. veku, sve je potpuno drugačije. Veliko istraživanje nacionalne zdravstvene službe sprovedeno nad 6.500 učenika otkriva da je broj mladih koji puše, piju i drogiraju se dosta opao za poslednjih deset godina.
Današnji mladi gledali su bake i dede kako umiru od raka pluća jer su pušili. Shvataju da su jedno ili dva pića zabavni, ali da su pijani ljudi bez razlike dostojni sažaljenja. Znaju da su im se roditelji drogirali – mama je na Ibici probala sve, tata je šmrkao belo tokom britanskih pop-ratova – pa im droga nije ništa novo i ne žele da se petljaju s tim.
Tokom druge polovine 20. veka mladi su pili, pušili i slušali muziku do daske. Ali čistim šiparcima 21. veka hedonizam stare škole je zastareo, nepotreban kao prodavnice ploča. A ništa nije zastarelije kao nekadašnja moda.
Droge i dalje postoje, ali danas opada čak i upotreba kanabisa, najrasprostranjenije droge. A govorimo o veoma mladima, znači o budućnosti. Današnji mladi učili su na greškama artritičnih matoraca koji su opsedali nekadašnje diskoteke. Kao ocu mladog deteta čini mi se da je nastala istinska kulturna promena. Nekada su se radili kul klinci. Danas se rade samo neobrazovani kreteni. Neobuzdani hedonizam je analogna razonoda u digitalnom svetu.
Stručnjaci kažu da se suština detinjstva izmenila. Nova pokolenja određuju tempo svima nama sa svojim ličnim trenerima i opsednutošću izgledom. Ti čisti klinci mnogo su sujetniji nego svi oni naraštaji koji su dodavali lule u krug po bednim garsonjerama. U to pijano doba 20. veka niko nije ni razmišljao o tome kako izgleda na fotografiji. Niko se nije radosno kresao u blatu Vudstoka zabrinut zbog nečeg tako površnog kao što je izgled. Sada se čini da od izgleda nema ničeg važnijeg.
Čudno, ali Džordž Majkl fanatično je brinuo za svoj izgled. Kad god sam ga posetio u njegovoj kući na kraju ulice u Hampstedu, pristavljao je čajnik i iznosio keks. Izuzetak je bio samo ako ga je čekalo fotografisanje. Tada ne bi ni dotakao čokoladne keksove. Džordž je imao samokontrolu. Bio je disciplinovan. A tokom godina ranih samostalnih uspeha, kada je komercijalno stajao rame uz rame s Majklom Džeksonom, bio je srećan. Negde usput je zalutao. Nije više umeo da odredi kada treba da kaže da čokoladnom keksu – ili drogi – a kada treba da kaže ne. Iako smo se udaljili, pamtim ga kao prelepog muškarca ogromnog srca i tople duše koji je umeo da izađe na kraj s uspehom, ali ne i s hedonizmom.
Trenutak zadovoljstva ne može potrajati doživotno.
Kako ćete vi proslaviti svoj osamdeseti rođendan? Ušmrkaćete crtu-dve? Imaćete trojku s prijateljima? Poduvaćete džoint uz ognjište? Ili ćete zapaliti cigaretu, svesni da je život predugo čekao da vas ubije rakom pluća? Cigareta Leonarda Koena u osamdesetoj bila je zabavna samo zato što je prestao da puši decenijama pre.
Odričemo se neobuzdanog hedonizma rane mladosti — beznačajnog seksa s nepoznatima, nikotina, pića i praha — kad shvatimo da život ne može da se živi kao da sutra ne postoji.
Jer, osim ako ne otegnete papke, novi dan uvek osvane.
HL/Izvor: bedeljnik.rs
