Družiti se i ćaskati s Davorem Gobcem je strašno lako. Sve klizi, neposredan je i duhovit, milion zajedničkih tema, red filozofiranja, red urnebesnih dosetki i anegdota… Moglo bi do prekosutra.
Raditi intervju s njim je već malo teža stvar. Ne zbog njega. On je isti, raspričan i blago razuzdan, roker s iskustvom kome su intervjui kao “dobar dan”. Pa ipak, kroz samo nekoliko pitanja treba proći kroz više od 35 godina karijere benda koji je ostavio i još ostavlja trag na ovoj “našoj” ili kako god hoćete da je nazovemo, sceni, pritom najaviti i novi album, i koncert u Beogradu posle “100 godina” i makar malo zagrebati ispod površine na prvi pogled savršene rok mašinerije koja se zove Psihomodo Pop.
Ali, povod je više nego dobar. Novi, 11. po redu album benda “Digitalno nebo”, koncert u Amerikani 29. novembra, pa kad smo već za istom stolom…
Vi ste počeli pre 35 godina i sada živite od rokenrola, hoće li klinci koji danas počinju moći to za 35 godina?
– Neki hoće, neki ne. Ali, tako je oduvek bilo. Nema to mnogo veze sa vremenom u kojem živimo. Svako vreme nosi neke svoje lepe i teške trenutke, Ali da, sve se promenilo od kada smo mi počeli. Posao se promenio, žanrovi, muzika se promenila… a i mi imamo po 55 godina, a onda smo imali 20.
Koji je najbolji savet koji bi sada dao mladom Gobcu?
– Napravi sve isto onako kako si mislio onda. Nisam baš sve dobro uradio, ali dobro je ispalo. Ne možeš uvek sve dobro uraditi. Važno je da na kraju ispadne dobro.
[infobox title=’Kad ti omote rade Marvelovci’]
Omoti albuma Psihomodo Popa oduvek su bili specifični, i to nije slučajno.
– To je počelo od “Plastic Fantastic” za koji je omot crtao Stjepan Bartolić – Štef, koji je crtao za Playboy, onda nam je album “Jeee! Jeee! Jeee!” radio Igor Kordelj, pa je onda ovaj album na kojem je “Dona” (“Ćiribu, ćiriba”) radio Esad Ribić, jedan od najjačih Marvelovih crtača, a ovaj novi, “Digitalno nebo”, koji treba da se pojavi za dvadesetak dana radio je Milivoj Ćeran, koji takođe radi za američku strip industriju. Veliki sam fan stripa, samo što više toliko ne čitam, nego više gledam kako je nacrtano – kaže Gobac.[/infobox]
Zašto je, čak i na svetskoj sceni, sve manje mladih rok bendova kao što je, na primer, Greta Van Fleet. Zašto su najveće zvezde i dalje matorci?
– To sam i ja primetio. Znaš zašto je to tako? Ovi novi klinci mnogo brzo nauče da pevaju, da sviraju, imaju dobre instrumente… ali kao da je ideja nestala. Ništa se novo ne dešava, možda samo na elektronskoj sceni. Ali što se tiče rokenrola, sve je na dinosaurusima. Danas su čak i Ramonsi postali klasika. Kao Bitlsi.
Pa to ti je i Greta Van Fleet, oni savršeno zvuče, pevač zvuči kao Robet Plant, oni zvuče kao Led Zeppelin, i sve to zajedno zvuči kao neki novi, nikad objavljeni album Zeppelina. S tim da su meni Zeppelini bili bolji (smeh).
Da li danas, kad praviš nove pesme, razmišljaš o onih prvih magičnih 10 sekundi kada moraš da uhvatiš pažnju slušaoca, ili on ode negde drugde?
– Ne razmišljam o tome. Pravim pesmu onako kako Bog zapoveda. Radim po nekoj svojoj logici, kako mislim da bi trebalo pesma da ide. Ne idem za trendovima. Stalno se vrtim u nekom retru. Samo imam sreće što je retro IN eto već nekih 15 godina… i to je opet posledica toga što nema novih dobrih stvari.
Kažu da se na internet dnevno uplouduje oko 4 miliona novih muzičkih “dela”, kako običan čovek da u moru svega toga pronađe neki biser?
– Pa da, ali 3.990.000 toga ne vredi ništa. Zavisi i u kakvom žanru tražiš i na šta naletiš. Evo meni se u poslednje vreme sviđaju Viagra Boys, bend iz Kopenhagena. Treba ih čuti. Poslušajte “Sports” za početak.
U spotu “Deja Vu” kojim najavljujete novi alum prizivate neka davna vremena, počinje li to “žal za mladost”?
– Zaravo je ta pesmica nastala tako što se meni sviđa taj Deja Vu pomak, da si doživeo nešto što si već doživeo ranije, pa smo se onda malo poigrali u spotu s asocijacijama na te neke slavne muzičare, Igija Popa, Bouvija, Queen… i sve je to nekako Deja Vu. Zapravo cela moderna umetbost je nastala tako što je neko video nekog drugog da nešto radi, i tako… Ima, naravno, tu i malo nostalgije, priznajem. Kao da si to već čuo pre.
Ta pesma je, inače, imala čudan put. Prvo na YouTubeu nije bila nešto zapažena, imala je nekoliko hiljada lajkova, a onda je odjednom došla do 180.000, što je za jedan rok bend, koji ne kupuje klikove, super rezultat.
10 albuma je relativno malo za tolike godine karijere, niste baš neki vredni “studijski” ljudi?
– Počeli smo da se vređamo… (smeh) Ja sam već rekao to, mi da smo američki bend bili bismo 100 puta bogatiji i odavno mrtvi. Oni stvarno imaju puno više para, ali i puno više posla. Mi smo ovde živeli jedan prilično ugodan život zapravo, a opet rokenrol, sa svim lepim stvarima koje uz to idu. Možda je ovde lošije ozvučenje ili rasveta, ali tamo kad bend ode od kuće, ne zna više da se vrati. Ili, kad se vrati, niko ga više ne prepoznaje. Ovde je lagodnije.
Ali mogli ste i vi…
– Ma rat nas je za*ebao, pusti… Imali smo neke kontakte, ali onda je odjednom sve to postalo suviše komplikovano i… Ali, vidi, ja i dalje imam osećaj da će se to nama ponovo otvoriti, pre ili kasnije. Vole nas ti stranci, stvarno nas vole.
Od tih snova, dakle, nisi odustao. Ima li snova od kojih jesi?
– Pa da, ima. Odustao sam od snova da budem predsednik Opštine Zaprešić (smeh). Ja sam zapravo živeo i živim svoje snove. Sećam se kad smo krenuli u Ameriku na turneju, pa smo otišli u ambasadu i taj Amerikanac koji daje vize pita šta ćemo tamo, mi kažemo da smo rok bend, idemo da sviramo, Njujork, Čikago… a onda je on samo rekao “Hey Man, You Live My Dreams”.
Da li te devojke i dalje doživljavaju kao seks simbola?
– Ja sam ozbiljan gospodin od 55 godina i da sam neku drugu karijeru ganjao ja bih sad imao svoju kancelariju, sekretaricu i sve to…. Šon Koneri, kažeš, to nema veze s godinama…? Pa da, ali njegova žena verovatno neće pročitati ovaj intervju (smeh).
Ok, reci onda gde čuvaš sve te grudnjake i gaćice koje su doletale na scenu?
– Imali smo to u studiju, dugo smo držali u nekim vrećama, ali smo onda bacili. Predugo je stajalo, nije higijenski. A i vreme je da se obnovi garderoba. Šalim se, ali desi se i sad da neka stara fanovka baci grudnjak, pa on padne preko celog benda (kidanje od smeha).
Kada bi neko ko nikad nije čuo za Pshihomodo i video plakat, šta bi mu rekao, zašto treba da dođe na koncert 29. novembra?
– Zato što je to jedna kulturno umetnička grupa koja će jako nadignuti njegov kulturni nivo. A i popularni smo na internetu. Takoreći influenseri. Doduše, mi smo bili influenseri i pre interneta. Znaš, mi smo dugo svirali pre nego što smo snimili prvi album, bili smo demo bend, a punili smo Kulušić po dva dana zaredom. Ali Siniša Škarica (tada urednik Jugotona, danas Croatia records – nap.a.t.) je rekao da smo dobar rok bend, ali da nismo dovoljno komercijalni. A onda se naš debi album prodao u nekih 70, 80.000 primeraka, tako da je ispalo da je bio u krivu. Što mi je kasnije jednom i priznao. I to pred kamerom.
Pošto si član žirija takmičenja The Voice Hrvatska, da li si zbog takvog svog iskustva više blagonaklon prema takmičarima?
– Mnogima od njih je to prvi put u životu da su stali pred mikrofon, a još je tu i publika i snima ih televizija. Zato treba biti pažljiv. Nekom se može celi svet srušiti. Uvek imaju moju podršku, jer treba hrabrosti za to.
[infobox title=’Samo da ne pokidaš sve žice…’]
Davorov sin Vili krenuo je sličnim putem kao otac.
– On već 5 godina ima bend, zove se Donkey Hot. Sviraju rokenrol sa blagim uticajem heavy metala, a Vili peva, svira gitaru i bubnjeve, pa se na koncertima, on i bubnjar smenjuju. Istovremeno je i peta godina glume – kaže Davor i dodaje: – Ali ne vredi, hoće da bude rok zvezda.
Gobac kaže da je podržao odluku sina da se bavi muzikom:
– Kad je prvi put uzeo moju gitaru samo sam mu rekao – uzmi, samo gledaj da ne pokidaš sve žice. Dao sam mu lovu i za pojačalo i za bubnjeve. I moji bi to meni uradili, sigurno, da su imali love.[/infobox]
Pretpostavljam da niste slučajno odabrali 29. novembar za koncert u Beogradu?
– Naša menadžerka je to. Ne znam ja. Ali, nije to slučajno. To je ono što nas spaja… (smeh)
Verovatno nisi brojao, ali otprilike koliko puta si do sada u karijeri otpevao “Ja volim samo sebe”?
– Uh… Pa ako je bilo jedno 1.500 koncerata, a bilo je i više, pa na svakom koncertu dva puta, pa snimanja, gostovanja… joj, jedno 10.000 puta. Ma, samo u studiju dok smo snimali pevao sam je 10.000 puta. I nije mi dosta.
Pratiš li novu regionalnu scenu, ima li nekog ko iskače iz proseka?
– Sviđa mi se Repetitor. Podseća me na stare dane naše scene. Ali drugačije, modernije. Ima tog old schoola u sebi, a i altera… dobri su.
Da li zajednička fotka s Ramonesima još stoji u vašem studiju?
– Da. Da. Nažalost, svi su mrtvi. Poznavao sam ih, Džoni je bio baš faca, ali Džoija sam prosto obožavao. Ramonesi su bili naši Beatlesi.
Šta ćeš biti kad porasteš?
– Pa, ja kad porastem biću… predsednik Opštine Zaprešić.
https://www.youtube.com/watch?v=IUZQjobhko4
A. S. I.
