Jedan od najvažnijih kantautora regiona ovog puta ne predstavlja pesmu, nego knjigu.
Gibonni je objavio hrvatsko izdanje zbirke “Bandire potonulog carstva”. Za IN magazin otkrio je kako je došlo do ove zbirke pesama i koje su zemlje prve pokazale interes za ovakvim štivom.
– Nisam imao taj neki plan, zato što sam uvek sebe video kao nekog ko to peva. Ukoričili su i onda su objavili lane u desetom mesecu u tih nekoliko zemalja Latinske Amerike – Meksiko, Argentina, Čile, Salvador. Šta ću ti reći, velika mi je čast – rekao je Gibonni.
On ne mari za titule ni definicije – Gibonni je i pevač i pesnik, i jedno i drugo, a opet nešto treće. U svemu tome ostaje autentičan.
– Ja ne razmišljam o sebi kao pesniku, da budem iskren, ne razmišljam o sebi ni kao pevaču. Ja sam singer-songwriter, nikad nisam bio pevač ‘The Voice’ – to je Oliver, Vice Vukov, to su the voice. A ja sam bio čovek koji peva ono što misli, što oseća. Nisam razmišljao o sebi na taj način – objašnjava Gibonni.
Kultni Gibonnijev album “Mirakul”, posle skoro 25 godina dostupan i na dvostrukom vinilu
I dok publiku već decenijama dotiče muzikom, on sam nalazi utočište u knjigama, za koje kaže da nisu za svakoga.
– Pa volim knjige koje ti ne mogu preporučiti, zato što bi se ljudi užasnuli. Ali volim možda ovako malo teže štivo. Volim nešto što ne mogu lako ispustiti iz ruke. Nisam baš za neke šećerleme, haha, prozne. To mi je tako još od detinjstva bilo – uvek sam više voleo knjige sa “onim”.
Gibonni: Moju publiku i mene pesme puno više vežu nego da smo možda živeli u istoj zgradi 25 godina…
“Bandire potonulog carstva” donose trideset i jednu pesmu – od onih koje su obeležile generacije, do stihova koji tek na papiru pokazuju svoju punu snagu.
– Ovo je u stvari kompilacija tih pesama koje su možda bile na papiru najbolje. Ne pesme koje su bile najveći hitovi, nego koje imaju svoju vrednost kad se pevaju i izvode. ‘Drvo’, ‘Udica’, ‘Posoljeni zrak’, ‘Razlivena tinta’. To su mi te moje koje su mi najdraže na papiru – kaže.
U tišini između stihova otkriva se isti onaj glas koji puni dvorane – ali sada bez instrumenata, ogoljen i iskren. Knjiga je stigla kući, a Gibonnijeve reči i bez muzike odzvanjaju jednako snažno.
