Zašto mi je trebalo gotovo sedam dana da napišem nešto o premijeri multimedijalnog spektakla “FBI – Dosije Tesla”?
Prvo, zbog toga što su svi očekivali da to uradim već sutradan. A ja volim da radim neočekivane stvari.
Drugo, trenutne impresije mogu da prevare. I odvedu na pogrešan put. A opet, kad stvar malo odleži one ne nestanu, nego se samo prepletu sa zaključcima onog racionalnog dela uma, i zajedno stvore mnogo objektivniju sliku. Na kraju, ni o ljudima ne treba suditi prema prvom utisku. Zar ne?
Treće, kad te zvekne struja (znam iz iskustva sa pokvarenim fliperom), ne možeš baš odmah da ustaneš, otreseš prašinu kao u filmovima i nastaviš započetu rečenicu gde si stao. Treba malo vremena da elektricitet u tebi oslabi. Da ne peckaš ljude oko sebe…
Konačno, u produkcijskom timu imam prijatelje i kolege, pa je time objektivnost žestoko ugrožena. A volim da mislim da sam objektivan. I zato mi je trebalo nekoliko dana da je povratim.
Pritom, nisam nikakav pozorišni ni filmski kritičar. Niti imam želju.
Elem… dosta opravdanja. Akcija!
“FBI – Dosije Tesla” je definitivno spektakl. Prema svim parametrima. Iako je presudna (kao što to i treba da bude) – ideja. Jednostavna i efektna. Za one koji ne znaju, u jednoj (podužoj) rečenici… Noć u kojoj umire Nikola Tesla u jeftinom hotelu u Njujorku… detektiv, kockar i samohrani otac Nik Nelson na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, tajne službe Amerike, Rusije i Engleske u potrazi za nacrtima Teslinog tajnog oružja, Edgar Huver, neizbežna mafija, još neizbežnija ljubavna priča, Tesla na štulama i na nebu, mali Tesla u ličkoj narodnoj nošnji, Mark Tven, naizmenična struja i disanje pod vodom… potpuno ludilo! Što, kraće rečeno, znači – glupo je prepričavati radnju.
[accordion title=’Ocene “po Tesli” na skali od 0 – 100′]W (snaga) – 75 V (Volt – električni napon/potencijal) – 99 A (Amper – jačina električne struje) – 100 T (Tesla – jačina magnetnog polja) – 85 K (Kelvin – termodinamična temperatura) – 55 Om (električni otpor) – 25 [/accordion]
Ali, sama ideja je, rekoh, sjajna. Naivna a otkačena i neobična, društveno-politički podobna a intrigantna, alternativna a komercijalna, dubokoumna a prizemna, smrtno ozbiljna i ozbiljno duhovita…
E sad, kad se svo to ludilo uklopi sa scenografijom koju čine (ako sam dobro prebrojao) sedam moćnih ekrana na kojima se odvijaju unapred snimljene filmske scene, kompletnim scenarijem u stihovima (ne zezam se), vrhunskim kostimima, glumačkim bravurama i minijaturama, muzičkim miksom ličkog melosa, svinga i klasike, zvučnim i svetlosnim efektima i, naposletku, neporecivom harizmom autora ovog multimedijalnog “pičvajza” Dr Neleta Karajlića – eto spektakla.
Zapravo, ako bih bio potpuno iskren, a hoću, korak do… Pola koraka. Baš malo. I baš za to malo – šteta.
Koja je to jagoda na vrhu šlaga na vrhu torte koja je nedostajala da to bude najbolja torta ikada, i da li je uopšte jagoda ili neka druga voćka, nemam pojma. Možda samo meni fali. Možda sam previše inficiran holivudskim pogledom na umetnost. Ali eto… to je “slegnuti” utisak. Tamna flekica na savršenoj znatnoj jabuci. Jedna malkice iskošena viljuška na pažljivo postavljenom svadbenom stolu. Sitan poremećaj u magnetnom polju. Blagi trag duvanskog dima na mestu gde je zabranjeno pušenje.
Pošteno… ako budem imao priliku da pogledam reprizu, otići ću obavezno. Da opet uživam u glumi Nebojše Glogovca kao Huvera i Marka Gvera kao mafijaša Satija. Da malo pažljivije ispratim rolu Nikole Rakočevića u ulozi Tesle. Da pokušam da izbacim iz glave “Zenica bluz”. Da vidim da li je produkcija uspela da skupi pare za kvalitetnije “bubice”. Da se opet oduševim stihovanim scenarijem. I da potražim taj missing piece.
Da… i da pokušam da provalim kako se to, jebiga, diše pod vodom!
