Koji je nama k….?
Da li je moguće da ništa, ali baš ništa, ne možemo da sagledamo trezveno i racionalno. Stalno i uvek euforija.
Koji nam je to gen na pogrešnom mestu zasađen koji nas tera na jebeni overreact o čemu god da je reč? Koji se bršljen nemira i nesigurnosti zapatio u nama da nas tera da zaslepljeno jurišamo u ratove koji ne postoje, da tražimo panično kome bismo mogli da se suprotstavimo, koga da pljunemo, koga da u blato gurnemo, a koga opet u nebesa dignemo, jer ne može ovde niko da bude normalan i prosečan, sve mora da bude prebojeno i prenaglašeno, svaka emocija dignuta na n-ti stepen.
Ovo jeste priča u Đoletu i Dari, ali i nije. Povod, ne i razlog.
Prvo Đole. Jedan od najvećih pesnika koje smo imali. I diže se kuka i motika, prevrnu se nebo i zemlja. Za jedne heroj detinjstva i generacija žednih slobode, za druge izdajnik i srbomrzac. Za jedne Panonski mornar, za druge Panonski go.nar. A da bi sve bilo crnje i gore, svi ti koji su ga u blato valjali kad i gde god su stigli, pune svoje stupce njegovim fotkama, patetičnim ispovestima i “ekskluzivnim” saznanjima, kako bi dobili još jedne prodate novine, još jedan klik na portalu. A na Tviteru i Fejsbuku deveti krug pakla. Pršte međusobne psovke i uvrede, jedni ga kude, drugi hvale, treći kažu e moj brale… i baš kao što je proročki predvideo, pričaju o plovidbi ti što nisu sidro digli. I svi sede za svojim računarima ili bulje u svoje mobilne telefone i prosipaju pamet kao da je besplatna, nepozvano pozvani da i oni kažu svoje mišljenje, da se odrede, svrstaju na jednu stranu barikade jer, jelte, između barikada ništa ne postoji, tamo je neki vakuum valjda, u kome lebde neki ljudi koji ne žive, ne dišu, ne misle, ne govore i ne postoje, ustvari, jer nisu odabrali stranu. Pa misle o Đoletu samo kao o talentovanom svircu i genijalnom pesniku. Ne može tako! Ne može on da bude samo to! Ili je nebesko biće ili najveći izdajnik. Nema sredine! Tako je to u Srbalja.
Pa Dara… Jedan film koji je,istini za volju, trebaloi da bude snimljen pre 40 godina da bi imao specifičnu težinu koja mu sada nedostaje. Iako to nije krivica ljudi koji su ga sada pravili, već samo otežavajuća okolnost. Ali to je već druga tema. Elem, slična priča. Od uverenja da je zaslužio ne jednog, nego 10 Oskara, do bljuvanja vatre na “režimski projekat”. A nesputana mržnja prosto kulja iz reči onih istih što za svojim računarima, udobno zavaljeni u toplim domovima, kukaju nad sudbinom male Dare i dece sa Kozare i pozivaju na nove ratove. Da koljemo one koji su nas klali. Jer, kako drugačije? A s druge strane barikade, razgoropađeni pacfisti kojima je režim kriv za sve i koji bi svima i sve zaboravili samo da umesto “ovih” dođu “oni”, a je.eš istoriju “učiteljicu života” kad nas ionako ništa nije naučila.
I opet se niko ne bavi tim beznačajnim stvarima kao što su kvalitet filma, režija, gluma, montaža i slične gluposti i budalaštine, za koje se dobijaju Oskari, to je zanimljivo samo onim istim luzerima iz vakuuma koji ne razumeju da se na Dari lomi srpski istorija, da posle ovog filma ništa više neće biti isto i da je baš ovo taj momenat koji će nas iz mračne prošlosti vozdići u svetlu budućnost jer smo svetu pokazali ko je dželat a ko žrtva! Ili smo, pak, dokazali da državna propaganda slabo radi posao jer, eto, do trke za Oskara nismo ni stigli. A film… Koji film?
Ali kao što rekoh na početku, nije ovo (samo) o Dari i Đoletu. Već o svim našim euforijama, patosima, seči vena, “ura”momentima i svim neobuzdanim izlivima osećanja kojima druigima i sebi dokazujemo da imamo, je li, tu čuvenu “srpsku dušu”, šta god to značilo. A biće da je ipak neka genetska greška. Neka mala. Beznačajna. Ništa što neka 5G vakcina neće moći da popravi…
A.S.I.
