Postoje ljudi koji su u muzici ostavili neizbrisiv trag. Ljudi, koji su predodređeni da nas svojim stihovima i notama duboko ganu i prosto nas osvoje do te mere da se maksimalno vezujemo za njih.
Jedan takav čovek pisao je i komponovao vanvremenske pesme u koje je uklapao čarobni zvuk flaute čime su njegove numere dobijale posebnu, bajkovitu dimenziju.
Uz njih smo se smejali, plakali, zaljubljivali, rastajali, pevali uz gitare… i sve te trenutke zauvek sačuvali u srcima.
Zahvaljujući raskošnom vokalu, zvali su ga jugoslovenskim Jan Gilanom. On je slobodni umetnik, tekstopisac, kompozitor i producen. Pevač, gitarista, flautista i nekadašnji frontmen benda Drugi način. Dirigent i voditelj horova “Arabeske” i “Bulbuli” i stvaralac dečijih pesama za zagrebački dečiji hor “Pahuljice”. On je maestro Ismet Kurtović.
Veoma rano ste kod sebe prepoznali talenat i sklonost ka muzici. Da li ste se prvo zaljubili u gitaru ili flautu?
– Prvo sam zavoleo gitaru, iz poznatih razloga, jer svi su bili ludi za gitarom, Čak i u onom period kad rokenrol nije bio dominantan, gitara je uvek bila posebna, imala je neku magiju u sebi. Sećam se perioda kada su ljudi u bivšoj Jugi bili ludi za meksičkom muzikom u kojoj je dominirala gitara. Inače je na ovom našem podneblju gitara nekako prisan instrument, svi su voleli da je imaju, čak i oni koji su jako malo znali da sviraju. Ali za svoj gušt, sa društvom, uz reku, uvek je to bilo prisutno. Međutim, moji roditelji nisu mogli da mi je priušte, pa sam je uglavnom pozajmljivao dok nisam nabavio svoju prvu gitaru. Kada sam počeo ozbiljnije da razmišljam o upisu u muzičku školu, flauta je bila moj odabir. Uvek sam voleo zvuk flaute, tako da se nisam uopšte dvoumio. Flautu uopšte nije lako svirati, ali, ne znam… prosto imao sam osećaj da će to meni ići od ruke i da ću je lako savladati. Otišao sam u Zagreb i položio prijemni. Hteli su da mi uvale violončelo, a ja nisam hteo ni da čujem. Zacrtao sam flautu i pri tome sam i ostao.
Da li ste pre odlaska u Zagreb u rodnom gradu imali “klinački’’ bend i gde ste se tada okupljali uz gitaru?
– U to vreme je u Sanskom Mostu postojao jedan zanimljiv bend, to su mi inače bili prijatelji a i dan danas su. Zvali su se Boemi. Ja sam tada svirao na drugoj strani. Bili su od moje generacije stariji samo dve godine, ali mi smo za njih bili klinci, nismo bili njihova raja. Mada neki od njih danas misle da sam i ja svirao sa njima. Sviralo se na nasipu i na obali Sane kod starog mašinskog mosta gde sam provodio mnogo vremena i gde smo se družili.
Nije vam se dopalo u gimnaziji, pa ste morali da “isplanirate” kako da je se rešite. Takođe, niste odustajali od odluke da upišete muzičku školu. Hrabro ste prihvatili ne baš lagodan život u drugom gradu, jer ste pored školovanja morali i da zarađujete za život. Da li je bilo trenutaka kada ste želeli da se vratite kući? Kako ste zaradili vaš prvi honorar? Da li su životne okolnosti uticale na vašu kreativnost?
– Krenuo sam u gimnaziju u Sanskom Mostu, ali imao sam osećaj da je ceo svet protiv mene. Tada sam već imao svoju gitaru i uopšte me nije interesovala ta škola. Hteo sam namerno da padnem godinu, da bih imao argument zašto brišem u Zagreb. Dok su drugi učenici bili na času, ja sam se šetao ispred gimnazije, a oni bi me gledali kroz prozor. Svi su mi zavideli.
Ja sam sa takvim guštom i željom otišao, jer sam ustvari pobegao od kuće. Krijući od roditelja sam otišao u Zagreb i položio prijemni. Saznali su za to tek kada sam se vratio. Nikome u kući nije bilo jasno gde sam, ali su mi sestre “čuvale leđa”. Kada sam im rekao da sam položio prijemni, njihov komentar je bio: “Sine, kako ćemo?”, ja sam rekao: “Ne znam”. Otac je bio železničar a mama domaćica, tako da u kući nismo imali mnogo novca. Malo je sve to ustvari bilo tvrdoglavo sa moje strane, loše sam ja to izrežirao. Uglavnom, želja mi se ispunila, upisao sam flautu i nisam više mrzeo Sansku gimnaziju. Naravno, roditelji su me kasnije podržali u svemu.
Imam iza sebe mnogo rada sa decom i uvek sam im postavljao pitanje šta će biti kada porastu. Nisu imali odgovo Ja pripadam nekoj drugoj generaciji i znao sam još onda da ću ovo raditi.
[accordion title=’Ismet Kurtović’]
Ismet Kurtović rođen je u Srnetici (1951.) kod Sanskog Mosta. Sa šesnaest godina se odselio u Zagreb, gde je završio srednju muzičku školu.
Bio je član benda Novi Akordi, koji je svoju muzičku karijeru od 9. oktobra 1974. godine nastavio pod imenom Drugi način.
Posle prvog studijskig albuma “Drugi Način” (1975,PGP RTB), u vreme dok je Branko Požgajec bio na odsluženju vojnog roka, Ismet Kurtović i Halil Mekić su osnovali bend Nepočin i snimili album “Svijet po kome gazim” (1978.).
Po povratku Požgajca, Drugi način se ponovo okuplja i objavljuju dva singla – “Prođe ovaj dan” (1978) i “Balada o osmijehu” (1979). Zatim sledi drugi studijski album “Ponovo na putu” (1982).
Krajem osamdesetih prestaju sa radom, da bi se ponovo okupili 1992. Zbog kreativnih mimoilaženja sa Brankom Požgajcem, Ismet Kurtović je odlučio da napusti bend, ali ne i da miruje kada je muzičko stvaralaštvo u pitanju.
Sa bivšim članovima Drugog načina i Nepočina osniva bend Oko i 1997. godine objavljuju svoj album prvenac “Sakrij se u mene”. Albumom aranžerski dominiraju odlične gitare i sjajni Ismetovi tekstovi.
Prvi album Drugog načina objavljen je i u Italiji, Francuskoj, Poljskoj, Mađarskoj… Čak postoji informacija da su Amerikanci objavili LP u originalnom izdanju.
Njegovi Sanjani ga dan danas zovu “čudo neviđeno”, dok ga je jedan beogradski novinar proglasio “vitezom magije ex YU scene”. Svom rodnom gradu posvetio je mnoge pesme, a među njima su “Grad na devet rijeka” i “Sano moja sanjam te”.[/accordion]
– Po preseljenju u Zagreb, došao je period kada sam strašno puno patio za Sanom, a imao sam i veliki egzistencijalni problem. Taj period mi je bio užasno težak. Nisam baš često pričao o tome, ili čak možda nisam uopšte. Lako sam se prilagodio, jer je Zagreb u to vreme bio strašno zanimljiv. Sviralo se na svakom koraku i bilo je mnogo bendova. To je ona generacija reproduktivnih bendova i među njima je bilo fantastičnih muzičara. Pripadali su recimo generaciji Arsena Dedića.
Skupljali smo se u dva zagrebačka kafiča, u “Jungferici” I “Zvečki”. Zagreb je bio prepun plesnjaka ili čaga, kako bi zagrepčani rekli i na tim mestima smo svirali redovno svakog vikenda, a na nekim mestima još bar jedan dan u sedmici. Tada je bio aktuelan bend “Crveni Koralji”, u kom je jedan od bubnjara Drugog Načina, Boris Turina Turko radio kao tehničar.
Kao što sam rekao, veliki problem mi je bila egzistencija a taj period čudan i najgori mogući. Moja stipendija za školovanje bila je veoma mala i sa njom sam mogao da platim ručak u studentskoj menzi za mesec dana. Od starog sam dobio da platim sobu. Dok sam ja dobijao tu malu sumu, neki su dobijali po deset puta veću. To je bila jedna od stvari koju ja bivšem sistemu prigovaram. Vrlo je bilo bitno što mi nismo između sebe mogli da shvatimo ko si i čiji si.
Tada sam počeo da se bavim pozorištem, to mi je bio prvi posao pre svirki. Radio sam u kultnom zagrebačkom kazalištu “ITD”. Tada sam kao statista uleteo u predstavu. U istoj predstavi su bili, možeš misliti koje su to godine: Rade Šerbedžija, Ivica Vidović, Izet Hajdarhodžić, Ratko Buljan, Enes Kišević… To su bili sve jugoslovenski prvaci. Ja među statistima u predstavi režisera Joška Juvančića “Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi”. To je mislim i dan danas predstava sa najvećim brojem izvođenja. Onda smo završili na ‘’Dubrovačkim ljetnim igrama’’. Tako sam putovao sa njima i zaradio svoj prvi honorar. Pa tako iz prve ruke znam kakav je odnos prema kulturi bio u Jugi, a kakav je sada u ovim banana državama. Od dnevnica sam imao toliko novca da sam u Dubrovnik poveo brata i prijatelja, iznajmio tamo smeštaj na mesec dana.
Bez obzira na životne okolnosti, zaista je najteže da naučiš da ceniš sebe, da prepoznaš ono što nosiš u sebi i da staneš iza toga. To je kad je sviranje u pitanju. Sa rečima je nekako drugačije. Nota ti pobegne, jednostavno. Ona leti, non stop je u zraku.
Novi Akordi je bend čiji ste bili član. Kasnije je ime promenjeno u – Drugi način. Kako je bend nastao?
– Tri tipa su došla po mene u muzičku školu Lisinski da me pitaju hoću li svirati sa njima. Bili su to Branko Požgajec, Halil Mekić Sos i Adonis Dokuzović. Nismo se znali pre toga, nego je Požgajec rekao “Ima tamo neki tip sa kosom do pola dupeta, skroz je otkačen i navodno zna da svira gitaru”. Slušao sam njihovu priču koja je bila totalno blesava, i već su bili u oblacima.
To je trajalo jedan period, čak smo kao Novi Akordi i snimili dva singla. Prvi je bio totalna bezvezarija, ali je pristojno prošao. To je inače bilo vreme samog početka stvaranja autorske muzike na teritoriji Jugoslavije. Do tada su svi ti bendovi svirali ili obrade ili neke poznate pesme, a neki su previse otišli u festivalsku varijantu. Bilo je zaista sjajnih bendova, a mi smo krenuli u neku svoju priču. Tada još uvek nisam autorski učestvovao u stvaranju pesama. Puno sam više očekivao, tako da nešto posebno ne volim taj period Novih Akorda. U kasnu jesen 1974. kada smo se vratili sa letnje gaže, preko noći smo odlučili da promenimo naziv benda u Drugi Način.
Da li ste kao autor imali uzor? Bio je to bend veoma specifičnog i posebnog zvuka. Flauta je stvarala posebnu čaroliju vašim bajkovitim melodijama. Mnogi su smatrali da ste mogli da napravite ozbiljnu svetsku karijeru.
– Ja mogu da pričam o ljudima koje sam voleo i slušao. Bili smo mnogo radoznaliji, jer smo puno teže dolazili do materijala bendova koje smo voleli. Pratili smo šta se događa i imao sam sreću da sam neke ljudi, odnosno bendove, mogao čuti vrlo rano. Isto tako mogu reći da sam neke čuo vrlo kasno jer nisam mogao to sebi priuštiti. Pa se sve oslanjalo na onu priču, koju verovatno svi pričaju, da smo odrasli ustvari uz Radio Luxembourg. Na kraju sam imao i turneju sa Tony Princeom, koji je radio na Radiju Luxembourg. I on nas je zavrteo par puta, mislim čak da smo bili prvi sa ovih prostora koji su mogli da se čuju na tom radiju.
Nisam imao uzor, niti sam ikada trošio nekakvu energiju na to. Bio sam strašno tvrdoglav. Kada neko u studiju bez obrazloženja kaže “Čuj, ovo treba svirati kao Led Zeppelin”, odmah mi pritisak skoči. Mislim da smo za naš zvuk najzaslužniji Halil Mekić Sos kao gitara, i ja kao druga gitara, vokal i flauta.
To, kako si ti okarakterisala naš zvuk, odnosi se više na kompozicije. Tek puno godina kasnije sam naučio da sam ja ustvari dobar kompozitor. Najbolji od svega što radim. Na dobrom si putu kada kažeš melodija, jer melodija je to nešto što imam u sebi. Čak i kada radim nešto bezveze, odjednom se pojavi melodija i zagospodari.
Što se tiče karijere, osnovni problem je bio odnos među ljudima. Lako je biti general posle bitke. Ti porođajni trenuci su bili vrlo teški i više se sećam loših stvari i razgovora sa tim ljudima koji su vodili taj diskografski život. Naš album je bez ikakvih uobičajenih poslovnih ulaganja, napravio i prokrčio sam sebi put. Naravno, i zahvaljujući nekim ljudima koji su to vrlo rano prepoznali i gurali. Nije bilo ozbiljnih zalaganja diskografske kuće. PGP RTB uopšte nije bio svestan šta ima u svom vlasništvu. A mi nismo znali da, iako smo imali petogodišnji ugovor sa PGP, imamo pravo da moje autorske pesme ponovo snimimo u bilo kom drugom studiju, inače bih to i učinio. Na tom albumu sve pesme su moje, osim “Opet”. Čak i “Žuti list” su moji prsti, ali sam pesmu poklonio Miki basisti. Drugo, hteli mi priznati ili ne, mi smo ipak živeli iza “željezne zavjese”, jer mi se otvaramo tek posle. Sećam se perioda kada je bilo teško nabaviti žice za gitaru. Mogao si da ih kupiš samo u Čačku. Posle nekog vremena došlo je do kreativnog sukoba između mene i Požgajca. Razišli smo se 1992. godine.
Posle odlaska iz “Drugog načina”, nastavljate sa aktivnim bavljenjem muzikom… Stvarali ste čak i dečije pesme ali se bavite i sevdalinkom, koju neki nazivaju i bosanskim bluesom.
– Neke stvari u mom daljem radu su se slučajno događale, ali kad bolje razmislim možda i nisu, jer ja sam uvek bio takav. Nisam bio ortodoks u smislu: “ Ja i moja gitara, ja i Hendrix”. Imao sam sreću da smo ’91. Ili ’92. godine moj sanski frend i autor tekstova ‘’Lile su kiše’’ i ‘’Stari grad’’, Gojko Bjelac dobili ugovor na jednoj televiziji. On je pisao scenarije i bio režiser a ja sam pisao muziku i krenuli smo sa serijom “Dobro jutro, Hrvatska”. Svake nedelje u jutarnjem terminu, emitovali smo po jednu lekciju iz bontona, teatarski postavljenu i jedan song koji sam morao za tu sedmicu snimiti. To je bio najluđi posao koji sam imao u životu. Glumačku ekipu činili smo Sanja Vejnović, Aleksandar Cvjetković i ja. Tada sam napravio mnogo sjajnih songova.
Nastavio sam da eksperimentišem, pa sam radio sa dečijim horom “Pahuljice”. Napravio sam im par albuma, a pesma “Zločesta beba” je navodno na RTL dečijoj televiziji bila hit. Čak sam jedne godine bio nominovan za Porina. Da ne kažem da su me obavestili da ću ga dobiti, ali u međuvremenu su promenili mišljenje oni koji odlučuju o tome. Sa bratom Fikretom sam radio muziku i tekstove za crtane junake. Fifi je zaista sjajan tekstopisac. Autor je teksta ‘’Piši mi’’, a napisao je i pesmu “Mojoj dragoj BiH”.
Vodio sam hor “Arabeske” sa kojim sam promovisao duhovnu islamsku muziku i sevdalinku. Za kratko vreme hor je postao jako popularan. Imali smo čak i velike koncerte sa filharmonijom. Izdali smo par albuma sa kojih se i dan danas vrte neke lepe pesme koje sam napisao. Možda sam čak, zajedno sa njima, bio inicijator etno pokreta. Ondašnji velikodostojnici su pravili probleme i ometali su rad hora. Paralelno sam vodio i multietnički hor “Bulbuli”, koji vodim i dan danas. To su starije gospođe koje savršeno pevaju sevdah. Ja to radim sa tolikim guštom i ljubavlju.
Između ostalog, ostali ste upamćeni po raskošnom vokalu. Imali ste neverovatan raspon glasa. Otuda potiče i konstatacija da ste bili jugoslovenski Jan Gilan. I danas, kada se priča o vokalima sa ex-Yu prostora, neizbežno je spomenuti vaše ime u smislu jednog od najboljih. Da li ste radili na vokalu ili je u pitanja “majka priroda”? Da li ste uopšte bili svesni kakav dar imate?
– Majka priroda! Radio sam na vokalu u smislu da sam puno pevao. Da li sam sistematično znao šta radim? Nisam znao šta radim. Nisam ni bio svestan toga. Samo sam, to što sam pevao, pevao iz duše. Ni o rasponu moga glasa nisam razmišljao uopšte, dok nisam čuo ljude da pričaju o Jan Gilanu. Sigurno je za moj vokal bilo dobro to što sam puno i redovno pevao. Ali, kada su me pitali da li mogu visoko da pevam, ja sam bahato odgovorio da mogu. Tako sam odgovorio i kada su me pitali da li mogu da otpevam “Child in Time”. Tu pesmu sam prvi put otpevao kada smo svirali u hotelu “Admiral” u Slanom, kao bend Novi Akordi. Tada smo naginjali stranom rokerskom repertoaru, a i Branko je dobro govorio engleski jezik i dikcijski ga je dobro upotrebljavao, pa je sve to sjajno i zvučalo.
Jedne večeri su u publici bili neki Englezi i oni su nas pitali da odsviramo “Child in Time”. Nismo je nikada pre ni vežbali, niti javno izvodili. Bilo je fraza koje je teško odsvirati, ali nema veze , preskočićemo ih. Branko je otpevao prvi deo pesme, a ja onaj drugi sa visokim deonicama. Uglavnom, mi smo to izveli bez greške. Englezi nisu mogli da veruju. Čak mi je skoro naš bivši menadžer rekao da negde kod sebe ima te snimke. U Slanom je toga leta zapravo počela priča o Drugom načinu. Nas nekoliko iz benda smo odlučili da se odvojimo od ostatka ekipe koja nam nije odgovarala, jer nisu imali nikakav plan niti ideju. Tada sam i ja počeo da komponujem. Što se tiče moga pevanja i benda uopšte,… ne znam, moram da kažem da uvek kao da nam je falio neko sa strane, ko će nas podsetiti da smo puno bolji nego što mislimo. Branko i ja nismo iskoristili mogućnost da pevački uradimo mnogo šta. I jako mi je žao zbog toga.
Vaš brat Fikret Kurtović Fifi se takođe od rane mladosti bavi muzikom, prvenstveno pisanjem tekstova. Za Drugi način napisao je pesmu “Piši mi”. Uradili ste zajedno pesme “Grad na devet rijeka” i “Sano moja, sanjam te”, kao posvetu rodnom gradu. Da li se Fifi još uvek bavi pisanjem, odnosno muzikom i da li ste razmišljali da napravite jedan zajednički album?
– Tako je. Fifi je neverovatno talentovan za pisanje, ima nešto u sebi. Ritmički je, u literarnom smislu, veoma jak i veoma dobro ume da prenese atmosferu. Uvek je pun ideja i neopisivo je kako on to lagano radi.
Ja sam kao stariji brat rušio zidove, a njemu je sve to očito bilo zanimljivo. Nije spavao i sve živo je skidao od mene. U jednom trenutku sam ukapirao da je on već zreo za pisanje i onda sam mu rekao: “Buraz, primi se olovke i piši. Idemo nešto napraviti”. Tada je još uvek bio klinac, čak je te godine radio kao tehničar kod nas u Drugom načinu. Celo njegovo društvo iz Sanskog Mosta je toga leta došlo u Trpanj. I tako je Fifi počeo da piše.
A verovatno je puno istinitija priča da je on to sve radio mnogo ranije, ali nikome nije pokazivao. Fikret se danas ne bavi pisanjem. Direktor je Kulturnog centra u Sanskom Mostu koji danas ima vrlo interesantan i raznolik sadržaj u smislu pozorišnih predstava, svirki i drugih kulturnih aktivnosti. Jednom prilikom su na sanskom trgu nastupile Arabeske i bilo je zaista fantastićno nastupiti pred velikim brojem ljudi. Ljudi nam govore da bismo trebali da uradimo neki zajednički album i uopšte nije nemoguće da ga jednog dana možda i napravimo.
Imate sina i ćerku. Negde sam pročitala da se sin takođe bavi muzikom.
– Na neki način. Godinama je kao klinac bio reper i imao je svoj bend. Sa jednim poznatim zagrebačkim reperom snimio je dva singla. Posle se školovao za produkciju i danas radi na jednoj popularnoj hrvatskoj radio stanici, a sa frendovima drži muzički studio. Ćerka se ne bavi muzikom. Ona je neverovatna i brižna osoba. Ima dva sina i unuci su mi najsvetlija stvar. Suprugu Gogu sam prerano izgubio. Ne možeš to ni zamisliti ni ispričati dok ti se ne dogodi. Ne možeš da zamisliš tu rupu…
Imate status slobodnog umetnika. Da li je na našim prostorima teško biti slobodni umetnik ili je to blagodet jer radite ono što volite?
– Odnosi prema umetnicima i zakon o autorskim pravima su oduvek bili rak rana, u bivšoj Jugi a i danas. Totalno su nedefinisani u bilo kom smislu reči. Autorska prava ne možeš da naplatiš ili ako ih naplatiš, to nije ni izbliza ono što zakonski pripada umetniku. Kao što rekoh, problem datira još iz doba bivše Jugoslavije. Stvar se vrlo sporo menjala u pozitivnom smislu. Bilo je pomaka, ali bilo je mnogo više problema. Pogotovo posle raspada zemlje. Ja imam status slobodnog umetnika. Nije lako, ali svakako radim ono što volim.
Covid – 19 je neizbežna tema danas. Nosite li masku i da li poštujete pravilo “fizička distanca”? Teorija zavere ili ne?
– Mislim da je u redu savetovati ljude da poštuju pravila niko ne treba da se pravi jak i hrabar tamo gde ne treba. Snimao sam čak i džinglove za “poštujte pravila”. Ja to u svakom slučaju podržavam, pogotovo u situacijama koje su se pokazale problematične, a to su masovna okupljanja i veliki broj ljudi na jednom mestu.
Teorija zavere je tu velikim problem, jer svaki čas dođe neki novi tekst sa raznim teorijama o virusu. Ne može čovek da se otme dojmu da neke stvari ne štimaju. Imam prigovor na ljude koji se bave tom situacijom, jer imam osećaj da to šarlatanski i vrlo loše rade. Upravo su oni vrlo često zbunjivali ljude svojim gestovima i nedovršenim porukama.
Još uvek nije decidirano da li treba da nosimo masku ili ne. Neki ljudi su bili uplašeni do te mere da su nosili maske u svom stanu. Ali, strah je grozna stvar. U tom smislu podržavam sve mere koje će doprineti da se ljudi čuvaju i da budu dobro gde god se nalaze. Pazim na imunitet, ćerka mi nabavlja prirodne stvari na bazi meda.
Proveli ste leto na Braču. Kako je živeti na ostrvu?
– Odmarao sam i uživao sa decom i unucima. Tamo sam lakše vodio brigu o sebi, nego u Zagrebu. Život na ostrvu je potpuno druga priča od onog ludila na kopnu. Ja to zovem “ludilo na kopnu”.
Šta biste poručili mladim ljudima koji se bave muzikom ili nekom drugom vrstom umetnosti? Danas je iz niza razloga teško biti umetnik i stvaralac. Da li umetnici treba da prave kompromise?
– Svakako je bitno da čovek radi ono što voli i ne treba da beži od toga. Ali, kako to izvesti, s obzirom gde živimo. Kultura je zadnja rupa na svirali i zbog toga sam jako razočaran. Ja podržavam svaki odnos prema bilo kom poslu, a pogotovo prema umetnosti. Voli to što radiš, to je najbitnije. Neka vrata će sigurno da se otvore. Najlošija stvar koja se desila u kulturi su raznorazni stručnjaci, supervizori i producenti. Isto se dogodilo i sa urednicima na radiju i televiziji. Nemaš više čoveka koji oblikuje emisiju i predstavlja ti neku muzičku priču o nečemu i nekom vremenu. I muzički i sa svojom pričom.
Danas postoje play-liste koje su apsolutno nerealne. Nekoga će da puste jednom, a nekoga neće prestajati da puštaju. A to su upravo oni koji nemaju veze sa umetnošću i njihove pesme postaju najslušanije. Ne fali nam individualaca, nego je problem sa kim će on da razgovara, a da to ne utiče na njegovu kreativnost. Onog trenutka kada su producenti, odnosno mediji doneli odluku da je limit za trajanje pesme iz nekog komercijalnog razloga najviše tri do tri i po minuta, oni su upropastili sve. Ti si već u startu ograničio sve. I emisije i ljude koji rade te emisije i ljude koji će raditi emisije i ljude koji stvaraju muziku. Imaće od početka prepreku koju neće moći da pređu i već taj trenutak je problematičan.
Kada si poslednji put čula celu pesmu, recimo od Pink Floyda na radiju? Nekada si u emisijama sa posebnim temama, kao pojedinac sa uredničkim angažmanom mogao da radiš dobre emisije sa puno entuzijazma, bez ikakvog ograničenja. Samo je direktor mogao da kaže: “Deco, daj nemojte preterivati”. Danas je to neizvodivo i mislim da je to velika greška.
Postoji li još nešto što biste voleli da kažete, a ja sam propustila da vas pitam.
– Voleo bih da spomenem još nešto u kontekstu autorskog rada. U pitanja su Zefiri i to je nešto što radimo za svoj gušt, bez ikakvih komercijalnih pretenzija, Enes Kišević, Sead Alić i ja.
Radimo kombinaciju poezije i autorske pesme. Poezija koju govori Enes nije isključivo njegova, dok Sead i ja radimo songove koji su obično vezani uz tu priču, koju će kao pesnik izgovoriti Enes Kišević. I tu smo uleteli u zamku, jer naša priča ne traje tri minuta, mi u toj formi ne možemo da prođemo ispod osam minuta.
Jako sam srećan što postoji puno ljudi koji su zainteresovani za ovo što radimo. Imam još dosta muzike u planu, nisam još doživeo da ne mogu da napravim pesmu. Još uvek mi to dobro ide.
Ekskluzivno za Headliner intervju radila Jana Čičić
