Mi, sa Balkana, za skandinavske države često koristimo opis “tamo gore”. Prema tome, tamo gore, u Švedskoj, nezvanično pre 20, a zvanično pre 14 godina, nastao je Soen, bend koji se, malo po malo, sve više identifikovao kao progresivni metal.
Formirali su ga bubnjar Martin Lopez (Martin Lopez), koji je došao iz benda Opeth i pevač Džol Eklof (Joel Ekelöf). Stvorili su svojstven i prepoznatljiv zvuk, a od tada kroz svoju muziku filozofski istažuju kako sebe, tako i društvo. Danas, sa njima su još i basista Oleksi Kobel (Oleksii Kobel) i gitaristi Kodi Ford (Cody Ford) i Lars Olund (Lars Åhlund).
Soen premijerno u Srbiji… Švedska progressive metal atrakcija u oktobru u Fabrici
U septembru prošle godine, objavili su svoj šesti studijski album, “Memorial”. Krajem aprila, u vreme kratkog odmora posle turneje u Južnoj i svega nekoliko dana pre početka koncerata u Severnoj Americi, Džol je imao taman dovoljno vremena za razgovor, uz dva prekida signala i izvinjenje zbog promuklosti jer, kako kaže, “tamo gore” je sezona alergija.
Bend je nastao 2004. godine, ali ste zvanično izašli u javnost tek 2010. Šta se dešavalo u tih 6 godina?
– Martin je davne 2004. imao ideju o formiranju benda, tada je već počeo da stvara muziku. Onda, negde 2008. ili 2009. godine, Martin i ja smo se upoznali i tada je počelo da nastaje ono što je danas poznato kao Soen – Martinov ritmični metal koji kombinuje uz moj klin vokal. Ono što je postalo naše osnovno obeležje je nastalo tada, tako da je ta 2010. označila početak za nas dvojicu, tada smo odlučili kako ćemo se zvati i potpisali ugovor sa izdavačima.
A od 2010. do danas, kako bi ukratko opisao karijeru?
– Trud i rad. 14 godina vrednog, konstantnog rada. Kada smo počinjali, ljudi su mislili da smo supergrupa. Sa nama je svirao Stiv Di Đorđo (Sadus, Death, Megadeth, Testament), Martin je dugo svirao bubnjeve za Opeth, ja sam došao iz benda Willowtree. Ali, mi nikad nismo bili supergrupa, nikad nismo imali tu ideju. Hteli smo nešto naše, počeli smo od nule i sada smo tu gde smo. Srećan sam zbog toga, ali da budem iskren, rad je morao da se isplati. Ipak nema besplatnih ručkova na ovoj planeti, sve mora da se zaradi.
Martin je jednom opisao vašu muziku kao melodičnu, tvrdu i drugačiju od svega ostalog. Postoji li nešto što bi dodao na taj opis, uzimajući u obzir novi album?
– Tvrđe je nego pre, sada je to tradicionalni, pravi metal. Tokom godina, uvek smo našom muzikom odavali počast klasičnom metalu. Danas se prog metal bendovi odvajaju od svojih korena i odlaze sve više u nešto drugo, u džez. Ja obožavam progresivni rok, ali ne želim da ga spajam sa džezom, nego sa metalom. To je put kojim želim da idem. Osećam se kao kod kuće na metal festivalu, među tim fanovima. Prema tome, takvu muziku i stvaramo.
Rekli ste jednom da kao bend ne volite da se ponavljate, uvek se trudite da napredujete i donesete nešto novo u zvuk. Postoji li ipak neka esencija, način rada ili bilo šta što ostaje uvek isto, bez obzira na to koliko se menjate?
– Mislim da se od albuma do albuma razvijalo ono nešto što je Soen. Nešto što ljudi sami prepoznaju kao naše, čim čuju neku od pesama. Nisam siguran šta je to.
Skoro pa se postideo na tvrdnju da su to “nešto njihovo” upravo neverovatne tehničke sposobnosti, i dodao:
– Misliš? Pa, uvek smo obraćali jako puno pažnje na muzikalnost. A svi članovi benda su zaista tehnički izvanredni, uvek nam je to bilo važno.
Ponekad vas ljudi upoređuju sa bendovima kao što su Tool ili Opeth. Šta mislite o tome? Da li ponekad i sami sebi zaličite na neki bend, ili vam se češće desi da dok stvarate novu muziku pomislite – “ovo zvuči kao mi, kao Soen”?
– Na početku, ljudi su hteli da nas povežu sa nečim. Kada se pojavi novi bend, publika mora nekako da opiše kako on zvuči. Sada, posle toliko godina, mislim da ljudi više nemaju potrebu za tim. Imamo dosta uticaja, ali ipak smo sve to mi.
Kada je reč o vašoj muzici, čiji koncept varira od albuma do albuma, važno je preneti adekvatnu atmosferu o odmah, na prvi pogled. Ilustracije na omotima vaših albuma to odlično rade. Kako ih birate?
– U isto vreme, to je i lako i veoma teško. Ne biramo omot sve dok album nije pri kraju, tada se naslućuje atmosfera koju će on imati. Lako zamislimo u glavi šta želimo, zajedno razmišljamo o tome, gledamo različite fotografije i biramo. Zamisliti je lako, teško je pronaći pravu stvar. Ali, na kraju uvek se nađe nešto što nam savršeno odgovara.
Prilično ste zauzeti, tek što ste završili jedan deo koncerata, već je vreme za sledeći. Kako ide turneja za sad, da li ste već umorni ili ste još uvek uzbuđeni?
– Lično, rekao bih da se prilično radujem koncertu u Srbiji. Posebno jer tamo nikada nismo bili.
Pa, ako je tako, kako zamišljaš Srbiju, imaš li neke pretpostavke?
– Zamišljam kao da je sve potpuno ludo.
Novi Sad zaista ima neverovatnu alternativnu scenu i brojnu, strastvenu publiku koja živi za dobre svirke.
– To je fenomenalno. Obožavam srpsku tradicionalnu muziku i znam kako izgledaju ti koncerti, teško da ćemo moći da priđemo tom doživljaju (smeh). Takođe, ponekad upoznajemo srpske obožavaoce koji dolaze u inostranstvo da nas čuju. Stvarno su strastveni.
Ako voliš tradicionalnu srpsku muziku, ima li šanse da Soen provuče kroz neke nove pesme nešto od toga?
– Bilo bi fantastično! Ne bih se kladio na to, ali nikad se ne zna. Energija koju balkanska muzika ima je slična energiji koju ima pank, to mi se najviše sviđa. Ali, zašto da ne? Lars odlično svira saksofon, nije baš slično kao vaši duvački instrumenti ali, pretpostavljam da bi mogao da nauči.
Šta očekuješ od naše publike?
– Bili smo sad u Južnoj Americi, energija koju smo tamo dobili bila je neverovatna. Nadam se da će i u Srbiji moći da se postigne tako nešto. Najbolje svirke su one na kojima se poklapaju energija benda i publike.
Možda nismo toliko brojni kao publika u Čileu ili Argentini, ali ne sumnjam da ćemo imati energiju kao da nas je trostruko više.
– To je upravo ono što želim da vidim!
Rekao si jednom da je album “Tellurian” prilično introspektivan, filozofski, dok je “Lykaia” zasnovana na ličnom iskustvu. Dakle, o čemu je “Memorial”?
– To sam ja rekao (smeh)? Ali da, albumi “Tellurian” i “Cognitive” su dosta filozofski. Na albumu “Lykaia” smo se igrali sa analognim zvukom, dok smo za “Lotus” još više prišli progresivnom metalu. “Imperial” je još više metal od toga, dok je “Memorial” naš najtvrđi album do sada. Sa godinama, postajemo sve više “metal”. Uz to, ekstrovertniji smo, pokušavamo da kažemo nešto. Sve ono što se dešava oko nas nije baš najbolje, a mi našim pesama pokušavamo da prenesmo poruku – ne možemo samo da sedimo i ne radimo ništa.
Verujem da publika razume ono što hoćete da kažete, posebno uz unapređen zvuk. Svi su oduševljeni time, posebno gitarskim deonicama. Ipak, kako ste se vi osećali dok ste stvarali te novine? Da li ste ponekad bili nesigurni ili ste odmah znali da je to to?
– Ponekad, iz nesigurnosti nastaju najkomplikovanije stvari, kako biste se pokazali što bolje pred ljudima, iz nekog straha. Stvar je u tome, kada ste “pravi muzičar”, a usudio bih se to da kažem za nas – svi smo veoma vešti u onome što radimo, obraćamo pažnju na tehniku, možemo da se snađemo u mnogo žanrova, znamo mnogo o muzici. Znači, kada ste “pravi muzičar”, imate dovoljno samopouzdanja da znate da će i one jednostavnije stvari zvučati odlično, jer imate podlogu da to uradite kako treba.
Da li ste očekivali od pesme “Violence” toliki uspeh?
– “Violence” je prilično jasna pesma, to je numera koju i mi obožavamo. Odlična je. Neki bendovi bi se verovatno plašili da je objave. Kada osetite u stomaku da vam se pesma dopada, treba da je objavite, to je moj stav. Odatle dolazi to samopouzdanje. Imamo dovoljno iskustva da nas nije strah da objavimo muziku u koju verujemo, ne brinemo mnogo o kritikama. To je, na kraju, samo muzika. Sviđa mi se “Violence” – objaviću je.
Uprkos svom pomenutom samopouzdanju, na komentar kako se u njihovoj muzici jasno vidi koliko i sami veruju u to, te da publika to uvek prepoznaje, Džol se skoro pa stidljivo zahvalio, uz iskren osmeh.
Nije bilo toliko solaža pre. Ko je zaslužan za njihovo nastajanje?
– Pa Kodi, naravno. Zašto? Zato što je nenormalno dobar gitarista. Sama činjenica da je toliko dobar budi u nama želju da se on što više čuje u pesmama.
Da li album “Memorial”, uz sve rečeno, širi željenu poruku na pravi način? Da li stiže do pravih ljudi?
– Definitivno. Ljudi shvataju poruku, a ona je mračna, moćna i iskrena. Kombinuje mračne teme sa muzikom koja popravlja raspoloženje. To je verovatno ono što se publici najviše sviđa. Atmosfera na koncertu s tim pesmama je uvek odlična, pa iako se radi o teškim i veoma važnim temama, publika može da oseti pozitivnu energiju iz toga. Takođe, naša filozofija je da ako želimo da uspemo, moramo da ostavimo dušu na bini i da govorimo u pesmama o onome do čega nam je stalo. Iskrenost je najvažnija.
Pretpostavljam da je ta iskrenost privukla još mnogo novih obožavaoca.
– Verujem da je tako, postoji veliki broj mladih ljudi koji tek otrkivaju metal i slušaju nas. Volim da vidim mladu publiku, u teksas prslucima sa mnoštvom bedževa. Fantastično je.
Ako već govorimo o publici, vi se veoma trudite da budete povezani sa obožavaocima, putem društvenih mreža na različite načine. Koliko je danas teško dopreti do publike?
– Uh, ne znam. Sve je to sjajno, radimo šta možemo. Mi smo ipak samo običan bend. Verovatno bismo mogli i bolje od ovoga. Ja se ne razumem u to, uvek se nadam da ćemo se ljudima dopasti uživo i da će nastaviti da nas slušaju. Ponosan sam na ono što sviram i voleo bih da sviram to pred što više ljudi. Nikada ne bih pravio kompromis, nikada ne bih stvarao za nekog drugog.
Šta misliš o progresivnom metalu danas? Da li bendovi ostaju pri sebi, ili “sviraju za nekog drugog”?
– Postoje jako dobri bendovi, kao što je na primer Sleep Token, oni sviraju odlične stvari. Nisam ljubitelj bendova koji ulaze u progresivni metal samo da bi se hvalili svojim tehničkim umećem. “Vidite me, vidite kako sam talentovan” – pogrešno je. Ne želim to da vidim, ne želim da se mladi bendovi gube u tome. Fokus uvek treba da bude na muzici i muzikalnosti. Ako je samo reč o hvaljenju, tu nema prave emocije, nije stvarno.
Jeste li svesni uticaja koji vi kao bend ostavljate na mlađe bendove? U neku ruku, vi stvarate modernu metal istoriju.
– Nismo toliko, sve dok nam neko ne kaže da je inspirisan našom muzikom. To je najveći kompliment koji možemo da dobijemo. Tada postanemo svesniji, na kraku krajeva, to je ono zbog čega i radimo sve ovo – da inspirišemo druge. To je najveće dostignuće jednog muzičara.
Između vaših albuma obično ima dve godine razmaka, samo jednom se desilo da se album čekao tri godine. Možemo li onda da očekujemo novi album u 2025. godini?
– Apsolutno. Trenutno smo na jako dobrom mestu, posebno što se tiče kreativnosti. Zabavljamo se više nego ikada.
Koliko vremena imate da mislite o tome i stvarate novi materijal tokom turneje?
– Uvek ima vremena da se o tome razmišlja, ali nema vremena za pisanje. Ali, verujem u nas, taj novi album će se desiti uskoro.
Vreme nam polako ističe, a svirka u Srbiji je za oko 6 meseci (15. pktobar, SKCNS Fabrika). Za kraj, imaš li neke pretpostavke šta bi moglo da se desi do tada, šta bi moglo da se promeni? Da možemo u oktobru, ako se sretnemo, da vidimo koliko si bio u pravu.
– U mojim godinama, a ja sam prilično mator (smeh), od aprila do oktobra ima otprilike nedelju dana, takav je subjektivni osećaj. Šalu na stranu, do tada ćemo svirati u Americi, na festivalima i po Evropi. Bićemo mnogo zauzeti. Nisam siguran koliko slobodnog vremena ćemo imati da bi se desile neke promene pre svirke u Novom Sadu, ali videćemo.
Do oktobra, sigurno je da će sve alergije biti završene. U Novom Sadu, možda i ostali članovi zavole tradicionalnu srpsku muziku. Za dve, eventualno tri godine, Lars možda i nauči da svira trubu ili frulu, pa će se na novom albumu naći nešto što ćemo prepoznati kao svoje. Za šest meseci, verovatno ne može toliko toga da se promeni, ali jedno obećanje može da se ispuni. Sve dok je Džol (a i ostali sa njim), pun ovog skromnog samopouzdanja, bićemo glasniji od bilo kog velikog koncerta. Ipak, “pravi muzičari”, zaslužuju i pravu publiku.
Jelena Ilić za HL
