Objavljen je masterpis album “Ek-A-Tattwa” legendarnog Draška Draka Nikodijevića (White Rabbit Band), čije je oblikovanje okončano neposredno pre nego što je veliki rokenrol bard preminuo početkom avgusta prošle godine.
Ovo je priča o Belom Zecu i njegovoj poslednjoj avanturi iz pera Ivana Stanimirovića Rizingera, muzičkog urednika, novinara i književnika.
Jedne čudne julske tamnine, bio je 27. neposredno nakon ponoći, po prvi put sam se suočio sa porukom prijatelja koji je toliko loše da mi šalje, ispostaviće se, poslednju poruku. Jednostavnu, zavetničku, smirenu i ni malo patetičnu. U samo 17 reči. Zatim ja njemu šaljem odmah jednu, pa sutradan još jednu i… Otišao je. Tek nekoliko meseci ranije, u proleće, sedeli smo na nekom novobeogradskom jednostavnom splavu i još uvek se predomišljao o selidbi, polako je smanjio daljine pa se mesto Indije prešaltovao na recimo Mađarsku, ako me sećanje ne vara, jer puno smo pričali, album je konačno bio pri kraju i sazrelo je vreme da vidimo šta ćemo s njim. Prosto mi je bilo neverovatno da čovek takve erudicije, najrazličitijih ljudskih iskustava koje je skupljao kroz godine provedene na ovdašnjoj muzičkoj sceni ili kasnije u Americi ponajpre kao sjajan prevodilac, nije bio u stanju da se odluči oko najjednostavnijih stvari. Biće da sam previše oguglao na sve muke koje prate ovu herojsku scenu već 30 godina, pa sam prestao da pridajem važnost sitnicama. Tu je već Drak bio puno veći…
Koji mesec kasnije sam gledao veliku reku sa karlovačkog groblja.
Sudbina je htela da čudesni producent ovo izdanja Dejan Stanisavljević (onaj famozni pevač iz rodonačelničke elektro grupe Beograd) u narodu poznat u novije vreme i kao Rastadroid, finalne mikseve spremne za objavljivanje datira na jun mesec. Drak ih je tada preslušao i bio konačno potpuno zadovoljan zaista prvim pravim, potpuno zaokruženim albumom u karijeri White Rabbit Banda, koja se protezala još od pre ravno 40 godina. Tužna godišnjica bajke čiji je glavni junak otišao…
Dakle, zaista nisam bio siguran kada može biti dovoljno prikladan trenutak, koliko vremena dati uspomeni da počiva u tišini, koliko moramo sačekati a da nas ne proglase za one koji pokušavaju na tugu da uvaljaju proizvod… Pre mesec dana još, moj drug Vesa iz TIOLI Records javio mi je da je album “Ek-A-Tattwa” konačno “”zaživeo”” na digitalnim platformama, a ja sam potpuno zablokirao i počele su me moriti sve vrste kombinacija – šta treba napisati, kako se predstaviti u ovom sad već neobičnom momentu, koliko moram da budem apsolutno kratak i informativan pokušavajući da između Ukrajinskog rata, Kovida i Izbora dospem do nekog minornog broja ljubitelja vrhunske rok umetnosti mahom preko društvenih mreža…
Ovo je, dajte mu priliku, svakako antologijsko delo nove srpske rok scene, posthumno držanje časa velikog Draka, nadamo se da ćemo i vinil otpremiti dok ne iscuri veliki jubilej. Svemu je pravu čar dodala i sjajna Biljana Fotoinstalater Marković serijom neverovatnih Drakovih portreta, koje bih voleo jednog dana da vidim na nekoj izložbi.
Beli zec ponovo privlači pažnju Alisi… Nađite ih u nekoj sasvim novoj dimenziji!
Ivan St Rizinger
prijatelj,
administrator FB profila WRB,
urednik izdanja za TIOLI Records
Album se može čuti na ovoj adresi
Kao i na TIOLI Youtube kanalu:
[infobox title=’Ovako je Drak govorio o saradnicima i fazama rada na albumu…’]
U prvoj fazi smo Andrija Babović i ja ovde u Beogradu snimali neke trake, koje sam ja kasnije obrađivao zajedno sa Sajberbabom na Dorćolu, što je bilo interesantno… u tom periodu rada su se otvorile nove muzičke mogućnosti, nove ideje… ali projekat nikako da „uzleti“. Onda sam, u drugom periodu rada, odneo sve te trake koje smo do tada uradili kod Brace Mitrovića iz Plastic Sunday, a Braca je nekako sve to postavio na noge, ali sam opet imao utisak da se sve vreme vrtimo u krug. A u trećoj fazi sam upoznao Zlatka Petkovića iz Makrešana, kod Kruševca. Ja sam se tih godinu dana praktično preselio bio u Makrešane, u Zlatkov studio. Sve smo snimili iz početka, Andrija je do tada manje-više već odustao od projekta, tako da smo Zlatko i ja, uz pomoć prijatelja, odsvirali ceo taj album. Ja sam prolazio kroz jedan od najtežih perioda u svom životu, što je svakako ostavilo traga na albumu, naročito na traci ’Frozen’. Jako je teško stvarati kad si u stanju doboke depresije, ali mi je tada snimanje albuma bilo kao borba za goli život. Ako odustanem od snimanja, potonuću. I… posle više od godine dana rada sa Zlatkom, album je konačno bio gotov. Zlatko ga je isproducirao, pa sam tako gotov album, odneo nazad u Beograd kod Dekija Rastadroida da ga čuje.
Deki je veteran beogradske muzičke scene, najpoznatiji po projektima Beograd i Xanax. Deki je preslušao ceo album i rekao „Dobro je, ali može to i bolje“, na šta sam mu ja odgovorio, „E, ajde… ako misliš da može bolje, izvoli“, „I, oću!“, reče on… i tako smo ušli u četvrtu fazu, odnosno četvrtu godinu rada na albumu. Deki je krenuo iz početka, poređao sve trake i krenuo da miksa. Dosta toga je izmenio, dodao svoje sintove, pretumbao levo desno. Deki ima OGROMNO muzičko uvo, plus je muzički obrazovan i ima VELIKO iskustvo iza sebe, tako da mi je bilo veliko zadovoljstvo raditi sa njime. Kao mađioničar, on je izvlačio niti iz zamršenih čvorova i činio da svaka traka postane ’radiofonična’, dakle slušljiva. Takođe, Deki voli jači drum & bass, a meni je to skroz ok. Deki je dobar učitelj, objašnjava to što radi, rado deli svoje znanje i iskustvo, tako da sam pored njega proširio svoje muzičke vidike. I konačno… posle više od godinu dana rada – i jednog infarkta – shvatio sam da je album konačno gotov. Mislim da je to to.[/infobox]
