“Greben“, dugometražni dokumentarni debi reditelja Džona Skuga, prikazuje letnje dane u malom selu Kvidinge u Švedskoj, gde je ovaj autor rođen.
Njegov brat Aron centralni je karakter u nizu likova, među kojima su i lokalci i profesionalni glumci. Mnogi od njih su i ranije učestvovali u snimanju kratkih filmova u ovoj oblasti, donoseći autentičnost u prikazu onoga što je duboko ukorenjeno u speficičnom lokalitetu.
Skug se na ovom filmu opredelio za kombinaciju dokumentaristike i fikcije, namerno zamagljujući granicu između filmskih žanrova i načina izražavanja.
Njegovo ostvarenje naći će se na programu “Vatromet” u utorak, 8. septembra u 20:30 časova u Jugoslovenskoj kinoteci (Uzun Mirkova) u okviru ovogodišnjeg 13. Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs. Tim povodom, razgovarali smo sa rediteljem.
Kako ste došli do ideje za ovaj dokumentarac?
– Ovo mesto poznajem čitav život. Za potrebe filma, rešili smo da idemo unatrag i započnemo sa mestom. Odatle smo pustili da dolaze priče, umesto da da imamo dobru “ideju“ ili “priču“ koje bismo postavili na lokaciju. Moji saradnici i ja smo snimali mnoštvo kratkih filmova u ovoj regiji, neki su takođe odatle i poznajemo je veoma dobro.
Direktorka fotografije Ita Zbroniec-Zajt i ja smo zaključili da želimo osećaj “teške“ kamere, čak i kada je u pokretu. Takođe, što je možda još važnije, zamislili smo da bude poput vanzemaljca koji sleće na zemlju i ne poznaje naše jezike i znakove. Koja ne poznaje razliku između čoveka, drveta, krave ili traktora, i prilazi im radoznalo našim jezikom.
Ovo nije baš klasičan dokumentarac, nikada o filmu nismo razmišljali na taj način. Ali nije ni fikcija. Ako bih baš morao da definišem, rekao bih da je ovo igrani film napravljen od sirovog dokumentarnog materijala, i na planu scenarija i snimanja. Granica između fikcije i realnosti je zamagljena i u našoj stvarnosti. Tako da ima smisla da tu maglovitost iskoristimo i u filmu.
Šta je vama bilo najintrigantnije kod života ljudi koji žive na periferiji?
– “Periferija“ se menja zavisno od toga na kojoj ste tački zemljine kugle. Nema ničeg posebnog u radu sa tim ljudima, ali svetu je potrebno više priča sa različitih periferija, kako u bukvalnom smislu lokacije, tako i imajući u vidu druge stvari koje nas definišu.
U filmu su prikazana tri različita stila života. Pored toga što žive u istom području, šta je još zajedničko u životima ovih ljudi?
– Možda situacija u kojoj se svi mi nalazimo. Sada je jasno da nema hijerarhije između ljudi, mašina, životinja i topografije. Svi zavisimo jedni od drugih kako bismo održali egzistenciju. Kada bi jedna karika otpala sve bi propalo. Film nije dokumentarac „o stanju“, već ostvarenje koje utiče na vas dok ga gledate. Film jeste to stanje, ili barem to pokušava da bude.
Na koji način situacija sa pandemijom utiče na vašu kreativnost i rad?
– Naučio sam da volim film zahvaljujući bioskopu, u čijem sam mraku istovremeno iskusio i samoću i zajedništvo. To mi još uvek veoma znači. Mislim da je Covid ubrzao digitalizaciju koja je već duboko u našim životima i telima. To nikome nije novost, ali sada je sve to još brže. Naravno, to je opasno, i to kažem kao neko ko voli internet.
Postoje ljudi od reči koji to bolje artikulišu od mene, koji pravim filmove. Timoti Morton je napisao neke promišljene stvari, takođe i Agamben…to su samo dva primera. Ovo je vreme prekarijata, ali se nadam da će nam pružiti mogućnost i snagu da promislimo o njemu, i o tome kakvu budućnost želimo za nas. Film je dobro mesto za promišljanje takvih stvari.
