Kad je Džon Bon Džovi odlučio, u martu prošle godine, da sledeći album nazove “2020”, nije mogao ni da pretpostavi u šta se uvalio.
– Kunem vam se, nisam – smeje se pevač. – Kad sam predložio taj naslov, bio je to samo ironičan pristup izbornoj godini.
– Iskreno, trebalo je od toga da ispadne simpatična nalepnica za branik kola ili da se proda par majica.
Album je od početka planiran kao niz fotografija savremene Amerike. Još prvobitni kontingent pesama, najavljen u avgustu 2019. godine, bavio se temama kao što su kontrola oružja (“Lower The Flag”), postraumpatski stresni poremećaj (PTSP) u vojsci (“Unbroken”) i zatrovanost političkog diskursa (“Blood In The Water”).
Trebalo je da izađe u maju ove godine. A onda je izbila pandemija korona virusa.
Klavijaturista benda Dejvid Brajan i perkusionista Everet Bredli zarazili su se Kovidom-19.
– Bili su ozbiljno bolesni – kaže Bon Džovi. – Bolest je bila svuda oko nas.
Turneje su otkazane, a album je stavljen na čekanje.
Tokom karantina, zvezda je pažnju posvetila radu u narodnoj kuhinji u Nju Džersiju i dostavljanju poljoprivrednih proizvoda lokalnim bankama hrane.
– Ponovo sam prao posuđe, onako kao kad smo prvi put otvorili kuhinju pre 10 godina – kaže on. – Došlo je do ogromnog skoka u potražnji.
Veliko je srce rokersko… Bon Jovi
Posted by Headliner.rs on Friday, December 6, 2019
U martu, njegova supruga Dorotea postavila je na Instagramu fotografiju Džona Bon Džovija kako riba posuđe, potpisavši je sa: “Ukoliko ne možete da radite ono što radite, radite ono što možete”.
Ta rečenica inspirisala je novu pesmu, snimljenu narednog dana, zamišljenu kao himnu jedinstva tokom teških vremena.
Još jedna nova pesma stigla je u maju, dok je zvezda gledala vest o smrti Džordža Flojda, nakon što je policajac klečao na njegovom vratu skoro devet minuta.
– Džordž Flojd je dozivao mamu – priseća se 58-godišnji Džon Bon Džovi.
– Odrastao čovek, a doziva mamu dok ga drže oborenog na zemlji sa kolenom na vratu. Oči su mi se ispunile suzama.
– I onda sam uradio ono što radim, zgrabio sam gitaru, zaključao se u studio i napisao tu pesmu.
– Refren za “American Reckoning” – “Stay alive, stay alive, use your voice and you’ll remember me” – napisana je “glasom Džordža Flojda, Ahmauda Arberija, Brione Tejlor i svih onih koji su došli pre njih – kaže Bon Džovi. – To je njihov glas u mirnim protestima koji šire poruku da su ‘Životi crnaca važni’.
Iako je bend Bon Džovi oduvek iskazivao socijalnu svest, “2020” je do sada njihov najviše politički obojen album.
Ako i rizikuje da izgubi deo baze obožavalaca, slavnog pevača to previše ne potresa.
– Ja sam samo svedok istorije – kaže on. – I dalje imam tvrdokorne fanove koji će kukati na ovu ploču i reći: ‘Nisu bili dobri još od osamdesetih’.
– E pa znate šta? Ako želite da ponovo pišemo ‘You Give Love A Bad Name’, to se neće desiti.
– Moja kosa je osedela. Nemam problem s tim. Ja sam ono što sam. A ukoliko želite da nam se pridružite u našoj vožnji, dobro ste došli.
Rok zvezda je govorila za BBC News u februaru, pre nego što je promocija albuma odložena, a ponovo su se našli s njim preko Zuma kad se javio iz Njujorka da bi razgovarali o pitanjima kojima se bavi novi album, o radu sa princom Harijem, o nedavnoj predsedničkoj debati i njegovim tajnim kaver bendom.
Ovo ste nazvali “tematskim albumom” umesto političkim. U čemu je razlika?
– Ja ne zauzimam strane. Čak i kod težih tema kao što je nasilje vatrenim oružjem u Americi, koje se otrglo kontroli, ne zauzimam strane, jer ima ljudi koji su strašno osetljivi po tom pitanju. A kad ne zauzimate stranu, mislim da to otvara mogućnost razgovora.
Imajući u vidu vaše političke stavove, pretpostavljam da ste vi za kontrolu oružja.
– Da, jesam.
I kako biste onda vi pokrenuli taj razgovor?
– Zapodenete ga tako što ćete reći: ‘U redu, stavite se u kožu člana porodice koji je izgubio nekoga. Kako se osećate povodom toga?”. I onda im prepustite da brane svoj stav, zar ne?.
Moje mudrijaško rešenje bi bilo – želite li da kupite oružje? U redu, može – ali meci koštaju 5.000 dolara komad.
Ali to su sve razgovori koji moraju da se vode zato što, nažalost, kapital kontroliše lobiste a lobisti kontrolišu političare.
Radili ste u narodnoj kuhinji tokom pandemije. Imate li osećaj da virus teže pogađa siromašne i neprivilegovane?
– Ne pogađa samo siromašne, već svakoga ko ima neki posao.
– Prosečna radnička porodica imala je posao 1. marta, a onda je 15. marta izostala plata. I već 1. aprila kucali su na vrata kuhinje i govorili: ‘Dobar dan, dobro bi nam došao obrok’.
Rekli ste da ste snimili ovaj album kao stav u izbornoj godini. Jeste li gledali predsedničku debatu Donalda Trampa i Džozefa Bajdena?
– Naravno da jesam. Mnogi u ovoj zemlji su je gledali i uznemirila ih je, zato što je to bilo čisto nadvikivanje i bilo je vrlo malo koristi od nje. Ovo su vrlo polarizujuća vremena u Americi, ali najlepša stvar u vezi s našim izborima je da svake četiri godine imamo priliku da krenemo ispočetka”.
Kroz tekstove pesama na albumu provlači se nit nade – da li i dalje mislite tako?
– Mislim. Prosto morate tako da mislite. Moj sin Džejk, koji je maturirao ove godine, i sva ta deca koja su diplomirala na koledžu ove godine, rođena su u vreme 11. septembra (teroristički napad na SAD), a tokom pandemije su postala punoletna.
A zašto gajim nadu – mislim da je ova generacija žilava. Mislim da su građani sveta. Mislim da će biti inovatori, stvaraoci i neće obraćati pažnju na boju kože, seksualnu orijentaciju i političku stranku”.
Pesma “Unbroken” bavi se PTSP-om među vojnicima. Oba vaša roditelja su služila u marincima, da li se njihovo iskustvo možda prenelo i na tekst?
– Ne, zato što nije bilo ratno stanje kad su se oboje dobrovoljno prijavili u vojsku.
Nisam imao lično iskustvo na osnovu koga bih mogao to da napišem – ali sam dovoljno toga znao, a i vodio sam nekoliko razgovora s onima koji su služili.
Ima li stihova u pesmi koji su bili direktno inspirisani tim razgovorima?
– Kad pevam: ‘Uradio bih to ponovo’, to su zaista izgovorili regruti.
Snimili ste verziju te pesme za fondaciju Igre Inviktus princa Harija. Hoćete li ga zamoliti da je otpeva sa vama kad je budete svirali uživo?
– Videćemo! Jednom je njegov brat uskočio tokom mog akustičnog izvođenja ‘Living On A Prayer’ – a mladi princ strašno dobro peva, verovali ili ne.
Može li da izvede promenu tonaliteta u pesmi?
– Mislim da niko od nas više ne može da je izvede! Bio sam mnogo mlađi tada. I znate, svaki put, ali svaki put, kad naiđe ta promena tonaliteta, ja pomislim: ‘Gde ti je bila pamet?’. Ali, znate, imao sam 25 godina i bio sam mlad i glup.
Kako turneje funkcionišu sada? Čini se da češće svirate manje koncerata, umesto da organizujete svetsku turneju sa 200 nastupa.
– Jeste. Malo je to sada civilizovanije kod mene. Kad vas obuzme neumerenost mladosti, možete da nastupite više od 200 puta godišnje. I, kad se danas osvrnem, naravno, to je način da se izgradi karijera. Ali kako sam stariji, odlučio sam da i dalje mogu da sviram 100 koncerata, ali ne moraju svi da budu u jednoj godini.
– I čini se da to funkcioniše, zato što smo išli na turneju po Evropi i Južnoj Americi 2019. godine – ali sam zato uspeo i da napišem album.
Prošle godine je organizovano i krstarenje sa Bon Džovijem. Hoće li to sada biti redovan događaj?
– Bilo je to samo tad jednom, verujte mi. Štaviše, i to se dešava samo kad ste blagosloveni ovom vrstom uspeha, jer sam rekao: ‘Pristanite uz dok i ja ću se popeti na brod. Isplovite na pučinu, i ja ću nastupiti. Potom ponovo pristanite uz dok’.
Lik je rekao: ‘Znate li vi koliko to košta?’. Rekao sam: ‘To nije moj problem. Pristani i parkiraj u rikverc, druže, jer ja silazim’. I tačno se to i desilo.
Kad ste primljeni u Rokenrol kuću slavnih 2018. godine, svirali ste sa bivšim gitaristom Ričejem Samborom prvi put posle pet godina. Kako je to bilo?
– Predivno. Bilo je stvarno sjajno. Mislim, ne prođe dan a da ne pomislim kako bih voleo da je tu.
Ali on je imao nekih problema koje prosto nije mogao da razreši, znate? Dakle, voleo bih da je u bendu, voleo bih da je sa mnom na svim ovim pločama, voleo bih da je zdravog razuma i trezan.
Nismo se posvađali. Nije se pojavio na koncertu u Kanadi 2013. godine. U areni nas je čekalo 20.000 ljudi a on nije mogao dovoljno da se sabere da dođe.
I tako nisam želeo da nam svima okončam karijeru zbog toga, a nije to želeo ni Tiko Tores, bubnjar, a ni Dejv. Život je morao da se nastavi, znate, bilo je kul sresti ga te noći. Nisam razgovarao s njim od tada.
Je li istina da pored Bon Džovija nastupate i u kaver bendu?
– Oh, da – The Kings Of Suburbia! To je gomila likova koji sviraju na bini u baru u Džersiju, koje ubacim u privatni avion i odvedem ih na egzotična mesta i promenim im živote za jedan vikend.
Imam trubače, violinistu i prateće vokale, i pričinjava mi veliko zadovoljstvo što mogu ponovo da budem u barskom bendu i da ne moram da kažem: “U redu, narode, evo još jednom, ‘Living On A Prayer’.
Koliko puta mislite da ste izveli “Livin’ On A Prayer”?
– Hiljadama puta. Više hiljada puta. I blagosloven sam što sam koautor te pesme, ona je jedno od čuda mog života. I znate, jednom kad umrem, biće: ‘Bio je koautor ‘Livin’ On A Prayer’.
Znam šta, ljudi vide u njoj i zato uživam u njenom izvođenju. Ali je i sjajno kad ste u mogućnosti da pišete nove pesme i da ne budete samo na turneji iz nostalgije, zato što, moram da vam kažem, iskreno, ja bih već odustao.
Izašao bih iz te priče kao zgodan leš. Niko nije voleo debelog Elvisa!
HL/Izvor: bbc news na srpskom
