DJ MASHALA, NOVA KOLUMNA: INTIMNO BRIJANJE

0
351
Oglasi

Pamtim dobro dane, kasnih osamdesetih proslog veka,  kada je beogradskim fensi klubovima krstario jedan dobrostojeći gospodin. U istim tim klubovima imao je uvek najbolje mesto, okružen najzgodnijim cicama (zgodne i lepe onako prirodno, bez plastike…), uvek široke ruke i raspoložen da potroši… što bi se reklo – dobar gost, ali ekscentrican po jednom detalju. Dolazio bi uvek kolima FIAT 1300, ili popularnim “tristaćem” koji bi parkirao ispred ulaza u Nanu ili Taš i tu otvarao haubu i dolivao ulje ili vodu uz obavezno totalno zamašćivanje ruku i brisanje o već užasno prljavu krpu.

Tristać je tada bio vozilo širokih narodnih masa, već debelo na zalasku popularnosti. Dobrostojeća gospoda su vozila BMW, Mercedes, Alfa Romeo… ali ovaj je imao neku neobjašnjivu potrebu da se istakne i na taj način što bi zalupio haubu tristaća uz jak udarac i brišući se masnom krpom ulazio preko reda u najskuplje klubove u gradu, praćen zblanutim pogledima gradske ekipe koja je čekala u redu da uđe.

Zašto vam ovo pričam…

Zato što me je to neobično podsetilo na jednog našeg drugara, filozofa, eruditu, muzičara i poetu koji ima sličnu potrebu da bude primećen po nečemu specifičnom i posebnom. Ta potreba je jednom prilikom, prilično davno, dovela do jedne situacije koje se često setim i često je pomenem… pa sam rešio da je podelim sa vama.

Soul food je bio klub o kome ne bih više trošio reči, koliko god one bile za trošenje. U svakom slučaju, podsećanja radi, bio je lokal gde je trebalo biti, ako si početkom devedesetih hteo da budeš viđeni član beogradskog cool andergraund establišmenta. Društvo koje se tu okupljalo često je bilo iz redova mladih umetnika, dizajnera, glumaca, muzičara, novinara, pisaca… stoga je bilo sasvim logično da je i naš gorepomenuti drugar bio čest i vrlo rado viđen gost. On je tada već za sobom imao niz sjajnih nastupa po klubovima, koncerte, poetske večeri i performanse. Ljudi su ga voleli, kao što ga vole i dan danas… bio je neposredan i drag… sve u svemu, naš drug s kojim smo rado delili pivo, funk i razgovore o muzici i ženama.

Naravno, da bismo ga povezali sa gospodinom sa početka priče moramo istaći da je vozio narandžastu Ladu sa rotacionim svetlom i natpisom na vratima. Ne kažem da je mogao umesto Lade da vozi novu bembaru, ali Lada je bila “statement” u svakom slučaju.

Nas zajednički prijatelj koji mu je bio okosnica benda, bio je čovek koji je sa njim prošao sito i rešeto i koga smo obojica veoma cenili i poštovali. Meni je, sasvim logično, palo na pamet da bi bilo sjajno napraviti jednu lepu svirku i pozvati malo ljudi da uživamo u muzici, napravimo dobru žurku i svi uzmemo neki dinar (majku mu, pa valjda se na to svodi klabing).

Obratio sam se prijatelju, beogradskoj rvačkoj i bubnjarskoj legendi i zamolio ga da uz njegovu pomoć i asistenciju ugovorimo svirku. Želeo sam da sve ispadne kako treba i da poštujem protokol… Dogovorili smo se da se to veče vidimo za šankom, na delu gde je piće služio Banuška sa sve svojom crvenom bandana maramom oko vrata i mirisom Nivea kreme, i da ugorovimo detalje.

Popio sam već jedno pivo sa ekipom kada je u klub, koji još uvek nije bio pun, ušetao nas drugar ogrnut belim vunenim gunjem… Ja sam mu izneo svoju ideju koja je uglavnom naišla na odobravanje od strane ljudi koji su bili tu sa nama i aktivno učestvovali u razgovoru. To su bili naši zajednički prijatelji, slikari, uspešni gradski advokati i poneki muzičar.

“Eto, to bi bila neka ideja… da se napravi svirka, da se malo zabavimo i okupimo. Znaš da inače dolazimo na tvoje svirke i da u njima svi uživamo…“, rekoh u nadi da ćemo uskoro doći do dela kada ćemo se dogovoriti i o honoraru. “Reci mi samo ima li još nešto što bi trebalo da uradimo, mi kao klub?”

“Da, da… može što da ne… dobra ideja.” odgovori on pomalo odsutno gledajući po lokalu. “A kad već pitaš, ima par sitnica koje bi trebalo promeniti.”

“Ajde da čujem… gledaćemo da izađemo u susret”. rekoh zadovoljno i skoro ushićeno radujući se što ćemo imati uskoro jedno lepo muzičko veče u hramu muzike.

“Pa vidi… akustika lokala i nije nešto posebno dobra…”

Ok, mislim se ja, znam da imamo jedan stakleni zid koji gleda na unutrašnji deo zgrade i znam da to nije najsrećnije rešenje, ali može da se reši relativno brzo i jeftino.

“Morale bi po zidovima da se okače somotske zavese…”

Pa… ajde ako bi moralo… mislim se opet u sebi. Razmišljam već gde bih mogao da nabavim materijal, ko bi ga iskrojio, kako bih ga kačio i na koji način bih te zavese mogao opet da upotrebim u budućnosti.

“OK, ajde da malo pogledam i da se organizujem…” rekoh mu u istom tonu kao i do tada.

“E da…”, nastavi drugar… “nije to dovoljno za dobru akustiku.”

“Hm…”, počeh da se češem po bradi… “pa reci, šta još treba da uradimo?”

“Vidiš ovaj pod…” nastavi on.

Gledam ja u pod i vidim savršeno praktičan pod od tankih mermernih pločica koje ne mogu da se pohabaju, lako se odavaju i prostoru sa niskim plafonom daju privid da nije toliko klaustrofobičan. Voleo sam taj pod… dosta smo se namučili da ga postavimo.

“Da?” upitno ga pogledah.

“E pa, on je najveći problem… on stvara probleme sa akustikom jer se zvuk odbija od njega. Imam ideju kako to da rešimo.”

U tom trenutku sam prvi put osetio da razgovor ne teče u smeru koji sam želeo… Kakav bre pod, kakva akustika… Pa treba samo jedna svirka da se odradi. Uskomešali su se i prisutni… ali su ćutali u iščekivanju nastavka.

“Da ti fino podigneš pod u celom lokalu i umesto njega postaviš daske… znaš onaj brodski pod, tako ga zovu. Znaš kakva će akustika u klubu da bude. Biće sjajno…”

Nakon toga je nastupila ona tupava, preduga i neprijatna “glasna tišina”… ja je tako zovem jer govori i viče više nego hiljadu reči. Svašta mi je prošlo kroz glavu… od toga da sam počeo da preispitujem sebe, da li sam dobro čuo, da li sam dobro razumeo i da li sam dovoljno inteligentan da shvatim kolosalne razmere ove genijalne ideje… pa sve do trenutka kada vidim sebe kako mu skačem za gušu i uz bujicu raznolikih psovki pokušavam da mu iščupam grkljan.

Uto me prekide… “Ej da… a imam ja i majstore koji to mogu da ti završe, pa da oprezno iscukaju sve plocice i da ti nađu tipa koji će da ih otkupi, pa za te pare da kupiš brodski pod…”

“Vidi, hvala ti na ponudi… javiću ti se. Hvala ti…” bilo je sve sto sam mogao da izustim. Okrenuo sam se i napustio skup. Pritisak u glavi kao u ekspres loncu, uši crvene kao da sam tog trenutka došao sa Igmanskog marša i knedla… ma kakva knedla – avokado u grlu!

Posle sam dobio informaciju da nikada nije svirao u klubovima gde je izlazio, da ne bi pokvario odnose sa menadžmentom i gostima… da je zaista mislio da Soul food-u treba takvo renoviranje, da je možda malo preterao. Trut i Vraća su me zvali da mi objasne da nije mislio nista loše, Moma me smirivao i govorio da se ne nerviram, ali sve što mi se motalo po glavi bilo je: “Pa majku mu Rambo, ili Ranko Amortizeru, ako ćemo po natpisu na vratima tvoje Lade… mogao si jednostavno da kažeš… Ili možda nisi…”

Oglasi

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite vaš komntar!
Unesi svoje ime