O književnosti, nagradama, roditeljstvu… sa dobitnikom književne nagrade Zlatni hrast
Dejan Katalina je beogradski pisac i novinar. Objavio je 11 knjiga proze, među kojima su najzapaženije bile zbirke priča “Varikina” i “Kako izbeći ljubav na svakom ćošku”, kao i romani “Košmarenje” i “Precrtani”. Povremeni je kolumnista Headlinera.
Nedavno je postao laureat nagrade Zlatni hrast za najbolju knjigu pesama.
U konkurenciji od 124 prihvaćena rukopisa, žiri je sačinio uži izbor od 21. autora i rukopisa. Među ponuđenim rukopisima, žiri je odlučio da nagradu Zlatni hrast, za najbolju knjigu poezije 2022. godine, dodeli Dejanu Katalini za knjigu “Hitovi poznog kapitalizma”. Knjiga će biti objavljena u prvoj polovini ove godine, kada će autoru biti i dodeljena nagrada.
Uz česttke, prenosimo intervju koji je Dejan Katalina dao kolegnici Marini Kornicer sa portala Bookmate Žurnal.
Nameće se prvo pitanje, otkud vi u poeziji?
– Kod mene je, izgleda, sve naopako. Pisci obično počnu karijeru sa pesmama i kratkim pričama, pa kasnije, kad osete da su sazreli, hvataju se u koštac s romanima. Pošto sam se rodio naopako, odnosno izašao na noge, a ne na glavu, tako, verovatno, većinu stvari radim naopačke, pa sam nakon romana, u predvečerje svoje spisateljske karijere, napisao zbirku pesama. U vreme kad sam postao otac i kad sam bio preokupiran borbom za egzistenciju radeći na jednom portalu i nakon toga se baveći porodičnim obavezama, više nisam imao vremena, a ni snage, da svoju maštu i energiju uposlim pisanjem novog romana, pa sam svoje impresije i depresije zapisivao u jedan mali notes koji sam stalno nosio u džepu. Prve pesme bile su nevešte i skarabudžene. Međutim, ubrzo sam nekako prebacio mozak na poetsku frekvenciju koja je počela da slaže rečenice tako da dobiju pravi smisao, metriku i na posletku odgovarajuću poruku. Tako je nastalo ono što ću kasnije prekucati u kompjuter i nazvati “Hitovima poznog kapitalizma”. Sam naziv zbirke je ironičan i, po meni, predstavlja odraz vremena u kojem živimo – dok nas brutalni kapitalizam satire otimajući nam život u zamenu za pare sa kojima pokrivamo najosnovnije troškove i kupujemo šareniš koji nam u principu i ne treba, mi sve to posmatramo kao neku vrstu reklame u kojoj smo naizgled glavne zvezde, a zapravo smo hitovi za jednokratnu upotrebu! Pesme, inače, tematizuju pokušaj ostvarenja ljubavi i elementarne ljudskosti u doba digitalnog makijavelizma, opšte glorifikacije materijalnog bogatstva i pretvaranja politike u globalni rijaliti šou – sve to posmatrano iz mikro perspektive pojedinca usred vremena koje pokušava da zatre svaki pokušaj individualizma i nametne kolektivizam, tačnije masovnu hipnozu putem svih mogućih medija, kao jedini prihvatljivi model života. Teme nisu nove, ali sam pokušao da ih filtriram kroz lična iskustva i svoju duhovnu optiku.
I, eto, za prvu knjigu poezije dobili ste nagradu?
– Da. Ja sam ovu zbirku najpre poslao Vedrani Rudan da pročita i njoj se dopala, pa ju je prosledila svom prijatelju Flaviu Rigonatu, vlasniku izdavačke kuće “LOM”, koja objavljuje veliki broj knjiga poezije. Njemu su se pesme takođe dopale, ali me je obavestio da u tom trenutku ima previše izdanja koje čekaju objavljivanje, te da bi moja knjiga mogla da dođe na red za dve godine. Onda je moja supruga videla na Instragramu konkurs za nagradu Zlatni hrast izdavačke kuće “Nova poetika” i tako sam poslao rukopis u oktobru ove godine. Bili smo totalno iznenađeni kad smo videli objavu da je zbirka pobedila na ovom regionalnom konkursu. Ne da to nisam očekivao, nego sam mislio da pesme bacam u bunar. Ovo je, inače, prva nagrada za književnost koju sam dobio nakon objavljenih jedanaest proznih knjiga. Drago mi je što su ljudi iz žirija prepoznali u mojim pesmama kvalitet za nagradu i što su je dodelili samo na osnovu mog rada, što je danas zaista retkost.
HL INTERVJU – Dejan Katalina: Pisanjem knjige za decu prestao sam da budem patetični kul tip i postao zreo čovek koji drži reč datu samom sebi
Mnogi smatraju da današnjom literarnom scenom dominiraju romani i da je poezija prevaziđena i skrajnuta, barem u komercijalnom smislu?
– To je tačno, ali imam utisak da u ovom vremenu u kojem se sve strašno ubrzalo, poezija ipak može da pronađe put do čitalaca i njihove pažnje. Pesme mu dođu kao neke stilizovane objave s društvenih mreža, putem kojih se mogu poslati poruke ili ispričati kratke i efektne priče u kojima će se ljudi pronaći ili nad kojima će se zamisliti. Po meni, poezija se polako vraća na velika vrata i može čak da se revitalizuje do značaja koji je imala u vreme bitnika. Više nego ikad, ljudima je potrebna injekcija duhovnosti, satire i gega koju predstavlja poetski iskaz. Na primer, dobra pesma može da ima isti ili sličan efekat kao zanimljiv reel na Instagramu ili objava na Tik Toku. Uostalom, prošlogodišnja NIN-ova nagrada koju je dobila Milena Marković za poetski roman dovoljno govori o tome da poezija danas nije bez smisla ni na tržištu preplavljenom žanrovskim romanima i raznim priručnicima za uspešniji život.
Da li ste imali neke uzore kad je poezija u pitanju?
– Diretkih nisam, a poeziju sam daleko više čitao u mladosti. Počeo sam sa bitnicima poput Keruaka i Tulija Kapfeberga, čitao sam pesme Bukovskog i Rejmonda Karvera, a zbirku pesama Leonarda Koena “Napredovanje stila” iščitavao sam iznova godinama. Takođe, pripadam generaciji koja je odrasla uz rokenrol muziku, gde je poetika bila jako bitna stavka, pa mi je i na taj način poezija ulazila u uši. Posebno tekstovi pesama Toma Vejtsa koji su pravo malo čudo od inventivnosti i originalnosti. Mislim da je sve to, na izvestan način, oblikovalo ideju kako bi trebala da zvuči moja poezija. Makar samo na nesvesnom nivou. Nisam imao uzore, imao sam inspiratore.
DEJAN KATALINA O BRAKU KAO NAJVEĆOJ MISTERIJI MODERNOG DRUŠTVA: Luksuzna roba ili novi potkulturni žanr?
Na tržištu je i dalje aktuelan vaš triler “Precrtani” koji je objavila Laguna, tako da ste i sami deo, kako kažete, “tržišta preplavljenog žanrovskim romanima”?
– Tačno. “Precrtani” su bili moj pokušaj da se okušam u tzv. žanrovskoj literaturi. Reč je o trileru koji uporedo prati životne priče jedne tinejdžerke iz predgrađa koja se sticajem okolnosti upliće u prostituciju i kriminal i bivše rok zvezde iz devedesetih koja nakon ljubavnih brodoloma i propasti karijere na televiziji radi kao šanker u jednom kafiću trudeći se da živi na margini aktuelnih dešavanja u današnjem svetu. Njihove sudbine se prepliću onog trenutka kad se oboje, iz različitih razloga, nađu na meti kriminalaca koji su zapravo nusprodukat ratova iz devedesetih godina. Po meni, ovaj roman, iako nominalno triler, nudi i poprečni presek društva u kojem živimo, tačnije njegovu mračnu stranu, istovremeno kroz sudbine protagonista objašnjavajući kako nam se desilo sve ono loše što smo osetili i još uvek osećamo na svojoj koži. Dvadeset i osam godinama sam radio u medijima – pisao analitičke tekstove, uređivao razne novine i časopise, pisao kolumne i komentare za najtiražnije novine u Srbiji, uradio na stotine intervjua, istraživao pozadine ratnih zločina tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, tako da sam to iskustvo primenio i na građenju ove knjige. Nažalost, sve ono zbog čega sam počeo da se bavim novinarstvom je nestalo. Više ne postoji novinarstvo već samo propaganda. Imate na stotine raznoraznih portala koji objavljuju jedno te iste vesti. Nema nezavisnih medija, sve medije kontrolišu oni koji ih finansiraju. Odavno mi se smučilo da budem deo ove priče, ali jako je teško promeniti profesiju u kojoj ste toliko dugo pokušavali da ostavite trag i usavršite se. Ali, život dovede stvari na svoje mesto, tako da sam sada, nakon pomenute skoro tri decenije u novinarstvu, ostao bez posla i primoran sam da se bavim nečim drugim jer sam prevaziđen i neuklopiv. Ono što ja znam više nikom ne treba, a ne želim da učestvujem u kreiraju besmisla za sitnu nadnicu. Mislim da sam i to iskustvo uspeo da ilustrujem u svojim pesmama…
Napisali se i objavili knjigu za decu “Upomoć, veštica se zaljubila u mene”?
– Porodica je izvor moje inspiracije i najbitnija stvar u životu. Uloga supruga i oca definitivno mi je promenila percepciju sveta i sam odnos prema životu. To sam pokušao da oslikam u knjizi za decu “Upomoć, veštica se zaljubila u mene” u izdanju Portalibrisa, koja zapravo predstavlja dnevnik jednog neobičnog dečaka, petaka Ivice Babića, koji na specifičan način govori o svom odrastanju, kao i o životu svojih roditelja i uže rodbine. Po meni, reč je o zbirci anegdota ovovremenih klinaca koja bi mogla da zabavi i njihove roditelje, makar u smislu da steknu uvid na koji način ih njihova deca posmatraju i kako ih zaista doživljavaju.
Da li biste mogli da preporučite našim čitaocima knjige koje bi trebalo da pročitaju?
– To je jako težak zadatak, preporučio bih im na stotine. Ali, evo, nedavno sam, sa priličnim zakašnjenjem, pročitao knjigu Dž. G. Balarda “Dobrota žena”, koja predstavlja nastavak njegovog čuvenog romana “Carstvo sunca”. Dugo nisam pročitao nešto bolje. Balard je u ovoj knjizi, koja je zapravo njegova autobiografija, sjajno oslikao vreme od kraja Drugog svetskog rata do sredine devedesetih godina dvadesetog veka, tako što je kroz prizmu vlastitih iskustava zapravo pružio globalni opis sveta koji se drastično menja. Sproveo nas je kroz Hladni rat, atentat na Kenedija, lude šezdesete ispunjene rok muzikom i eksperimentima sa narkoticima, rađanje ere dominacije televizije tokom sedamdesetih, novu romantiku i šminkeraj osamdesetih, sve do novih tamnih senki novih globalnih sukoba koje su počele da se polako nadvijaju nad planetom devedesetih. Takođe bih preporučio zbirku priča mladog beogradskog pisca Lazara Pavlovića “Priče o Adamu”, pred kojim je sjajna spisateljska karijera. U svojoj debitantskoj knjizi, čiji je glavni junak mladi čovek, apsolutni produkt današnjeg sveta, zbunjeni i neusidreni marginalac koji se oporavlja od gubitka oca i pokušava da nađe posao na kojem će se se zadržati duže nego u ljubavnoj vezi, Pavlović nam na pitak i ironičan način servira niz dogodovština koje najpre izazivaju smeh, a nakon toga ozbiljnu gorčinu, baš kao što je to slučaj kod svakog pravog pijanstva.
DEJAN KATALINA O BRAKU KAO NAJVEĆOJ MISTERIJI MODERNOG DRUŠTVA: LUKSUZNA ROBA ILI NOVI POTKULTURNI ŽANR?
Na kraju, kako biste sebe i svoj rad predstavili čitaocima koji se sa vama i vašim delima još nisu upoznali?
– Šta god da kažem, zvučaće kao iritantna samoreklama, što je valjda i odlika današnje percepcije stvaranja – ako ne umeš sam sebe da izreklamiraš, nećeš dopreti do publike bez obzira na kvalitet napisanog. Da bih delimično izbegao ovu banalizaciju, radije bih da opišem sebe kroz jednu od pesama iz zbirke “Hitovi poznog kapitalizma”, kao neku vrstu “trejlera” za knjigu.
YES!AM!
nisam
rođen da budem heroj
onda sam kao klinac
tri puta pao na glavu
sa velike visine
onaj odozgo je pomislio
ovaj je reklama za ludilo
pa sam preživeo
nisam
postao heroj
uprkos svemu
vremenom sam naučio
da uspravno hodam
da se ne bojim mraka
da više ne padam
sa velike visine
da verujem u sebe
umesto sebi
da priznam poraz
da podnesem tuđu sreću
da pričam razgovetno
da se ponašam
kao
ovo sam ja
slobodno me odmerite
šacujte me
šupci
ne peku me vaši pogledi
da se probudim
da pomislim
jesam
e baš jesam
