Petak, još jedan koncertni dan u nizu u metropoli. Gužva ispred Sava Centra već oko 20:00 časova, traži se karta više. Na istoj strani reke, okupljaju se ljudi da bi gledali neki drugi strani bend. Istog promotera. Veliki naklon za Charm Music, koji ne samo da je organizovao dva velika koncerta u jednom danu, već nam je, prvi put, doveo Dead Can Dance u Srbiju.
Organizovan prevoz iz raznih krajeva zemlje, auto tablice zemalja iz regiona i različiti jezici koje čujem dok se probijam do sedišta u sali. Pogled na ispunjen Sava centar. Svega tu ima, od onih koji su bili adolescenti kada je bend počinjao svoju karijeru, do onih koji su pošli u školu kada se bend, posle raspada, ponovo okupio.
Gotičari, darkeri, pankeri, metalci, šminkeri i normalci. Ima nas. Na bini je samo jedan veliku zaobljeni ekran i gomila raznoraznih instrumenata.
Čast da nas uvede u priču imao je David Kuckherman, nemački perkusionista, sada član grupe Dead Can Dance (od 2012), koji je zajedno sa Lisom Gerrard bio nominovan za Grammy nagradu u kategoriji “Najbolji new age album”, za njihov zajednički projekat “Hiraeth” (2012).
Posle sviranja na instrumentu koji podseća na dva spojena đevđira sa velikim rupama, sledi pauza, u kojoj tek nazirem po neku stvar sa razglasa (David Bowie – “China Girl” i muzika iz filma “Pulp Fiction”), koji se ne čuje od žamora u sali.
Bez ikakve posebne pompe, na scenu izlazi osmočlani bend, klavijaturistkinja i ujedno opasan prateći vokal, klavijaturista, bubnjar, basista, već pomenuti perkusionista, prateći vokal i multiinstumentalista (brat Brendana Perryja, praktično blizanac samo sa Tolstojevskom sedom bradom, zvaćemo ga Tata Brada) i naravno njih dvoje, zbog kojih srce počinje da lupa brže: elegantni Brendan Perry u sivom odelu i tamnosivoj košuji, sa goatee bradicom i obrijane glave, koji zauzima levo krilo scene, dok u sredinu dolazi boginja lično, Lisa Gerrad u dugoj, svilenoj haljini sa satenskim dodacima, optočenoj svetlucavim kamenjem na ramenima i grudima. Kosa uvijena u elegantua punđu i mala tijara dopunjuju njen vilinski izgled.
Osim bezvremenog vokala, Lisa je opremljena kineskim instrumentom (yangqin) koji je postavljen ispred nje. Centralno mesto jeste njeno, ali vođa ove parade je Brandan Perry, gospodar žičanih instrumenata i drugi glavni vokal.
Ovogodišnja turneja Dead Can Dance: “A celebration – Life & Works 1980-2019”, započela je u maju, pri čemu su do sada održani koncerti u Francuskoj, Engleskoj, Holandiji, Nemačkoj, Španiji, Portugalu, Italiji, Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj, a posle Srbije, ostaju još samo tri – jedan u Bugarskoj i dva u Grčkoj.
Set listu čine kompozicije sa albuma koji su definisali karijeru benda, započetu još 1981, potom prekinutu 1998. godine, da bi se posle kratkog ujedinjenja 2005. ponovo okupio 2011. godine.
Tako smo s albuma “Spleen And Ideal” (1985) sinoć čuli “Mesmerism”, “Avatar”, “Indocrination A Design For Living”, dok smo na samom početku čuli “Anywhere Out Of The World” sa albuma “Within The Realm Of A Dying Sun” (1987).
Usledile su kompozicije sa albuma “Into The Labrinth” (1993), “Serpen’s Egg” (1988), “Aion” (1990) kao i sa poslednja dva – “Anastasis” (2012) i “Dyonisus” (2018).
Publika je gromkim aplauzma i povicima pozdravljala svaku numeru i mada nije rekla ni reč tokom čitave večeri, Lisa Gerrard se svo vreme smeškala, a Tata Brada (osim kada nije bio zadužen za prateće vokale) i David Kuckherman su veselo đuskali i možda uzdrmali ozbiljnost Brandana Perryja, ali nikada njegovu profesionalnost.
Večeras smo dobiili ono o čemu smo decenijama samo sanjali, jedinstveni glas Lise Gerrard i njen dramatični kontraalt koji se, kažu, proteže na dve oktave i koji nas je očarao.
Sa druge strane imali smo ekvivalent u dubokom, mekom vokalu Brandana Perrija koji je na momente podsećao na glas Nika Kejva.
Brandan tokom nastupa nije bio posebno komunikativan sa publikom, ali nakon što su ljudi u sali svaku pesmu pozdravljali dugim aplauzom, izmamili smo osmeh i na njegovom licu kao i “Thank you Belgrade” na kraju.
Stajaće ovacije publike posle kraja zvaničnog dela koncerta, Lisa Gerrard je nagradila poljupcima koje je nesebično slala, ali publika je tražila i dobila više.
Nagrađena smo tako sa dva bisa, na kojima smo čuli kompozicije “Cantara” sa albuma “Within The Realm Of A Dying Sun” , “A promised womb” sa albuma “Aion”, dok je stvarna završnica bila kompozicija “Severence” sa albuma “Serpent’s Egg”.
Na nastupu u Sava Centru publika je imala priliku da čuje i dve obrade – prvu, francuske grupe Deleyaman (“Autumn Sun”) tokom zvaničnog dela koncerta, dok je druga, posebno zanimljiva, izvedena za vreme prvog bisa, a u pitanju je “Song To Siren” Tima Buckleya, koju su čuli u verziji grupe Cocteau Twins, svojevrsnih kreativnih rivala benda Dead Can Dance, čime je ovaj trenutak koncerta dobio i posebnu dimenziju.
Bilo je jako teško pustiti bend da ode sa bine, pošto što smo ih jedva dočekali posle toliko godina.
Dead Can dance – Hvala vam za ovu noć!
Tanja Krsmanović za Headliner.rs
Photo: Nikola Đorđević
