Poznato je da se OK Kamp na Tjentištu otvara dan pred početak festivala. Ni ovaj put ništa nije bilo drugačije. Nekoliko stotina kilometara od polazne tačke, čekao je beg od gradskih i sada već nepodnošljivih vrućina.
Redovi za ulaz bili su dugački nekoliko stotina metara već od podne, kada su festivalske kapije zvanično otvorene. Ubrzo, netaknuto zeleno prostranstvo ispunilo je mnoštvo šarenih šatora.
Kamperi su, pretežno zbog ne tako prijateljskih oblaka žurili da što pre zauzmu svoje mesto. Ipak, kiša kao da se nije ni desila. Možda je nekoga ubrzala, u najgorem slučaju, ali nije zasmetala. Bilo je usput, verovatno, mnogo prepirki – hoće li ili neće? Na kraju, bila je, ali baš niko je nije osetio. I baš ništa nije pokvarila. Dok je pao mrak, bila je i zaboravljena.
Zastave raznih država i lampice postale su sada već nezaobilzan element svakog “kamperskog” komšiluka. Baš kao što je svako naselje imalo svoju muziku, bilo da je ona dopirala sa zvučnika, akustične gitare ili jednostavno od nekoliko raspevanih glasova. Bilo je važno da se nešto čuje iz svih smerova, dok još ni jedna bina nije otvorena. Ubrzo, rešen je i taj “problem”.
Pomalo umorni, ali uvek odlično raspoloženi, Jägermaister OK binu otvorili su Dža ili Bu. Desetak sati puta, problemi sa autom i brzinska tonska proba, ali bili su tu. Za početak odsvirali su “Gasio sam mrak”. Neprijateljski oblaci, doneli su i nešto dobro – nije bilo sunca, te publika nije bila iscrpljena od nameštanja šatora. Skoro da su odmah krenule šutke.
Uskoro, počelo je nadmetanje: koja će pesma biti najglasnije otpevana? Prva tri mesta, verovatno, zauzimaju “Drug Tito se krije u pećini”, “Ustani i kreni” i “Odiseja”. Nije sigurno kojim redom. Videlo se da se i bend oslobodio i osetio dobrodošlim, onoliko koliko je zaista i bio. Za kraj su ostavili “Večna lovišta”, a onda je za trenutak, pank otišao na pauzu.
Za to je bila odgovorna moćna Bojana Vunturišević, sa svojim fantastičnim bendom koji čine Milica i Mina Tegeltija, Anjuta Janković, Ivan Mirković i Peđa Milutinović. Bojana je poznata po svojoj energiji koju odlično prenosi na publiku, tako da je veoma brzo podigla atmosferu na još viši nivo.
Za prvu pesmu odabrala je “Money”, a onda je rekla da “nećemo puno da pričamo” i nastavila dalje. Šutke ni ovde nisu izostale, čak su se dešavale tokom balade. Ipak, ovde je bilo mnogo više plesa. Kako joj je ovo bio prvi put na Tjentištu, na repertoaru su se našle i najstarije, ali i najnovije numere. Kako je i sama rekla, pevala je pesmu za pesmom i zaista nije mnogo pričala, mada to ni malo nije poremetilo njen nastup. Štaviše, bilo je potpuno u njenom maniru.
– Na vijači sam stigla do četiri puta dvesta skokova – bila je jedna od simpatičnih rečenica.
Bez obzira na put, vrućinu, boje zastave, probleme sa autom ili da li ih je uopšte bilo i kilometražu, bili smo OK Festu. U tom trenutku, daljina koja nas deli od kuće (posla, ili bilo čega drugog), nije bila važna. Baš kao što kaže jedna od njenih pesama, daljine su postale blizine. Pre nego što je teatralno nestala sa bine, otpevala je još “Ljubav”, a onda je bilo vreme da pank ponovo stupi na scenu. Uz prepoznatljiv intro i maskotu krokodila, na binu su izašli Savršeni Marginalci.
– Mi sviramo pank – poručili su. Tako je i bilo. Ovog puta, šutke su postale masovnije, pivo je letelo kroz publiku, mnogi su bili nošeni na rukama i ramenima. Od “Pjevajte nešto ljubavno”, do rođendanske pesme za Subu bubnjara, nije bilo važno. Publika je bila jednako živa.
Nulte večeri OK Festa bio je (skoro) pun mesec. Postepeno su ga prekrivali oblaci pomenuti još na početku. A kad je mesec konačno nestao, umor je morao da savlada kampere. Ali, nije to bio kraj. To je tek početak.
J. Ilić za HL
