Sanjam ja noćas jedan san. Stojim u redu da se ukrcam na avion za Tiranu i kreće pesma. Na lošem engleskom je pevaju Anastazija, Veljko i Sandra Meduza:
“We starve, look at one another, short of breath
Walking proudly in our winter coats
Wearing smells from laboratories
Facing a dying nation of moving paper fantasy
Listening for the new told lies…”
Pogledam oko sebe, a u redu Slađan, Smiljan, Mare, Žare, Velikinac, Gregović, Koki, Bekan, Rudi, Mićko, Blaža, Draža, Sale Karadžić… ćute i mirno ulaze jedan za drugim u remontovani MIG 29. Šta je bre ovo? Gde sam to ja? Kakva crna Tirana?
“Šta je, vojniče? Nešto ti nije jasno?!!!”
Sale Ignjatović!? Otkud njemu uniforma?
“E, Sale, brate moj, zakasnio sam kolumnu da ti pošaljem…valjda se ne ljutiš,a?”
Čujem neki drugi, poznat glas.
“Tišina u stroju! Mrš u vazduplohov!!!”
Izgleda opet idemo u neki rat kojeg ni nema. A posle toga glad, inflacija, bombardovanje. Ma, ja sve ovo sanjam, tešio sam se. Još malo pa ću da se probudim i sve će opet biti kao i pre, premda ni java nije baš mnogo daleko od jednog ovakvog sna.
“Bra, otkud ti ovde?”
Danijel, moj brat rođeni.
“Pojma nemam, bra, mislim da sanjam.”
“I ja sam mislio da sanjam, ali ako nas ima dvojica koji misle da sanjaju to je već previše stvarno da bi bespogovorno nas dvojica bili u nečijem zajedničkom snu.”
“Aha, dobro…čuj Danijele, ti si mlađi, toliko toga si proživeo. Zameni me u redu. Ne mogu trenutno da idem za Palma de Majorku, moram tetki lek da odnesem.”
“Važi, bra. Nikakav problem.”
E, sad sam bio siguran da je san. U stvarnom životu ne bih mogao da ga ubedim da umesto mene ode u rat.
Izađem ja iz reda. Niko ne reaguje. Ona pesma se i dalje čuje. Jedan za drugim, svi prijatelji ulaze u avion i mašu mi.
“E, moj Brakuse, tako ti je to. Nekome je život majka nekome maćeha.”
“Predsedniče, otkud Vi ovde?”
“Navratio sam da vidim kako ide ukrcavanje u avion.”
“A što ne uđete?”
“Veruj mi, Brakuse, ja bih prvi išao… samo, nemam vremena. Toliko državničkog posla još moram da uradim a nemam sedam života kao mačka. Nego, što si ti izašao iz reda?!”
“Zato što je sve ovo samo san. Pa, samo u snu neko može da me opet poziva u rat da idem tamo da ratujem a ne znam ni za koga ni za šta.”
“E, moj Brakuse…ništa ti ne znaš…”
Okrenuo se, izvadio nekakvu lopatu i laganim korakom otšetao u sumaglicu. Pesma se pojačala. Anastazija, Veljko i Sandra Meduza su urlali deformisanim glasovima:
“LET THE SUNSHINE, LET THE SUNSHINE IN!!!”
Počeo sam da vičem i plačem istovremeno…
“Igore, sine, probudi se.”
“Mama, o majko, znači sve je ovo bio samo san.”
“Nije, zlato moje, ovo sada je san, a ti treba da se ukrcaš u avion za Tiranu.”
