DAGADAGADUM…

Beograd, februarsko veče 2022. godine.

– Ja sam na autopilotu – rekla je Željka Dimić, respektabilni fotograf i hroničar našeg kulturnog života, dok je publika polako i tiho popunjavala mesta velike sale  beogradskog Ateljea 212. U jednoj rečenici ona je opisala naše osećanje… tu smo, ne želimo da smo tu tim povodom, ali jesmo… jer zaborav nije opcija, jer se živi kroz Muziku i – Show must go on.

Ali, pisati o Njemu, gorostastu, sili… u prošlom vremenu…. ma ne biva, ne biva… ali, kao da nas neko pita. I pokušaćemo da što manje koristimo prošlo vreme, da nekako Dragoljub zauvek bude – ovde i sada.

Većina ljudi koja je ukrstila svoj životni put sa njegovim itekako ima šta zanimljivo, intrigantno, neobično, duhovito, neverovatno, s dušom da ispriča. Neki (poput pisca ovih redova) i kroz nekoliko generacija. I to znači – ostaviti trag. Dragoljubova energija – jeste večna. A koliko je neuništiva mogli su itekako da osete oni koji su se februarske večeri našli u Ateljeu 212. Koncert u čast Dragoljuba Đuričića.

Ma, bio je to koncert SA Dragoljubom. U srcu, duši, mislima.

Pokretač, pouzdan saradnik, timski igrač, razuzdani dečak, kreativac, tutor, edukator, za***bant, borac protiv Sila Mraka, Vitez Pravde, čuvar Nasleđa… Roker… nastavite niz… Dragi nasmejani Dragoljub. Muzička gromada. Na to su nas još jednom podsetili oni kojima je “držao leđa“, sa kojima je muzički stasavao, te ostavljao trajni zapis i pečat u istoriji YU Pop Rock Scene.

Publika ostaje u mraku. Čini se kao da smo svi u istom trenutku zadržali dah. Iz tog mraka, kao da iz daleka dolaze, čujemo bat doboša i bubnjeva… steže se srce, po koja suza… polako se pale svetla, diže se teška crvena zavesa… Dragoljubova Armija. Balkanska lavina. Ponositi, jaki, silni. Svi kao jedan.

Besprekorni. Srđan Džoni Dunkić, Nebojša Neca Nedeljković, Stefan Kukolj, Aleksa Prljević, Dušan Petrović, Vukašin Đukanović, Nebojša Mitrović, Đurađ Đuričić, Selena Simić i Tamara Anastasijević.

Reči su malo. Malo za taj osećaj, za taj doživljaj, za tu i toliku razmenu nečeg neopisivog, vanvremenskog. Mislim da smo svi u trenutku imali svoje flashbackove dok smo slušali i gledali Dragoljubovu zaostavštinu. Bubnjari i bubnjarke – HVALA VAM. Čuvajte tu iskru. Prenosite je dalje. Potrebni ste nam.

Saznali smo od njegovih bubnjara da im je Dragoljub rekao da je izračunao da je u životu poznavao oko milion i dvestapedeset hiljada ljudi. Poznavao. Dakle – razmenio misli, prostore duše, prepoznavao pri ponovnim susretima. Kakva je privilegija za ovog života biti u tih milion i dvestapedeset. Znali smo to oduvek. I na koncertu u njegovu čast smo to ponovo potvrdili.

Gorica Popović provela nas je kroz fragmente Dragoljubovog života… od 1975. kada je stigao u Beograd, te se ubrzo našao u epicentru, žili kucavici svega muzički (a i šire, kulturološki i sociološki) značajnog – čuvenom Šumatovcu. Rođen za bubnjeve – menjao je i kombinovao pravce, žanrove, stilove sa neopisivom lakoćom i veštinom – jer Muzika je jedna.

O tome koliko je poštovao svoje kolege, a taj rešpekt itekako bio uzvraćen, bilo je jasno kada su se na sceni pojavili: Lav Bratuša, Marko Kuzmanović, Srboljub Radivojević, Ivan Fece Firči…

Na scenu koja je bila na tri nivoa ubrzo su stupili muzičari predstavljeni kao “kućni bend“, a realno pred nama su se pojavili oni koji će ući u legendu i koji su anticipirali da prisustvujemo nečem retkom, nesvakidašnjem i značajnom, nečem što daleko nadilazi ono “bili smo na dobrom koncertu“: Duda Bezuha (gitara), Aleksandar Lokner (klavijature), Peđa Milanović (bas gitara), Džoni Dunkić (bubanj), Tamara Marković i Kristina Savić (prateći vokali). Dame i Gospodo – HVALA VAM. Uigrano, maestralno, snažno, srcem i dušom.

Na scenu je prvi izašao – Dejan Cukić, sa svojim Spori ritam bendom, uz Branka Isakovića, Dragana Mitrića, Saju Petrovca, Vladu Negovanovića… Proveli su nas kroz njihov i Dragoljubov muzički vremeplov pričom i nezaboravnim pesmama: “Dolazi tiho“, “Spori ritam“, “Ja bih da pevam“.

I mada na početku pomalo suzdržana publika, snagom, veštinom i sugestivnom svirkom ovih sjajnih, cenjenih muzičara počela je da se opušta i prepušta… ma baš onako kako bi to bilo i da je Dragoljub tu.

Sa video bima gledali smo Dragoljubov interjvu. Ponovo knedla u grlu. Govorio je da se Bubnjar poklopio sa njegovim Bićem i energijom. Jak aplauz kao da je poručio – tako je, jedan si u milion. A onda je na scenu izašao još jedan Čuvar Dragoljubove Iskre – Đurađ Đuričić.

Sećamo ga se kao vunderkinda u kojem je Dragoljub video svog naslednika. O toj sugestivnoj moći koju Đurađ poseduje itekako možemo iz iskustva govoriti. Još kao dete nastupao je sa Dragoljubom na edukativnim koncertima u organizaciji “Muzičke omladine Beograda“ posvećenim osnovcima i gimnazijalcima.

“Ukrotiti“ tinejdžere koji bi subotu radije provodili za telefonom ili sa drugarima, a ne na nekom koncertu – itekako je mogla Balkanska lavina. A kada bi se njihov vršnjak ili neko ko je još mlađi pojavio i zasvirao bubnjeve – u sali bi prvo nastupio muk uz nevericu, a onda vrisak odobravanja uz pitanja – “A kako mi to da naučimo?“ I to je samo jedan detalj Dragoljubove i Đurađeve sinergije.

Sinoć nam je Đurađ pokazao da nema sumnje da ćemo i dalje tu sinergiju osećati i da možemo da se radujemo svemu što nas od Silnog Đurađa u budućnosti očekuje.

Još jedan savršen muzički segment publici je priredio Kerber. Uz pratnju gorepomenutih muzičara i svog klavijaturiste Branislava Božinovića, Gale je pružio neverovatnu interpretaciju hitova “Seobe“,“Bolje da sam druge ljubio“,“Čovek od meda“. Vokal na kojem bi danas i Dejvid Koverdejl pozavideo. Snaga muzke u Dragoljubovom stilu.

Veče osmeha, dobre energije i još boljih vibracija – istakao je Nikola Čuturilo. Dodali bi – i prokleto dobre svirke! Medley-em pesama “Kišobran“, “Voli me“ i “Beograde“ (uz specijalne goste – dečake Lava i Miloša Despotovića na gitari i bubnjevima) Čutura je dobio ovacije publike.

Pogotovo kada su mu se na sceni pridružili Veliki Mudraci Rokenrola – Živorad i Dragi Jelić! Čuli smo tako i originalni duet i svi horski zapevali: “Noćas daleko negde ne spavam, u dane prošle vraćam se, misli ko strele prema tebi lete sve Beograde, Beograde“.

Teško je prepričati taj osećaj kada se Žika Jelić setno prisetio tih dana pre godinu dana… suze u očima, nevidljivi zagrljaj svih prisutnih – i pesma “Autobus za raj“.

Najveći i najači crpe snagu iz Muzike – YU grupa pravi je primer toga. Taj spoj emotivnosti i unutrašnje snage i suštinskog duha “vratila nas je u vinkl“ pesmama “Da si MM ili BB“ i “A banki je 7“ (ponovo sa Čuturom!). Bez teksta, uz duboki naklon Jelićima.

I za kraj omaža – Vlatko Stefanovski. Bend Leb i Sol bila je krucijana tačka u mapiranju profesionalnog puta Dragoljuba Đuričića. Ključna tačka u istoriji popularne muzike regiona. Dva Titana. Bubnjar i Gitarista. I Muzika za sva vremena.

Virtuoznost Stefanovskog uvek nas iznova izmešta u neki paralelni Univerzum. Od emotivnih “Bistra voda“ i “Gypsy song“ do rokenrol fjužn himne “Uči me majko, karaj me“ – koja je, kako je Vlatko napomenuo, takođe “nešto nabolje i najkreativnije“ što je Dragoljub osmislio i odsvirao.

Koliko je trenutak izvođenja tih pesama bio ličan i značajan i za Vlatka – potvrđuje činjenica da se za bunjevima i ovog puta našao njegov sin – Jan Stefanovski sa kojim Vlatko i nastupa. Hvala Maestro!

Priču zaokružujemo Balkanskom lavinom. Lavinom osećanja i osećaja. Sećanja i pamćenja. Tuge i radosti. “Život je ništa drugo do jedna velika improvizacija“ rekao je Dragoljub Đuričić.

Njegovi bubnjari su se potrudii da mu prenesu da smo svi jasno i glasno čuli i razumeli tu poruku – deset minuta tresla se zemlja na antologijsi bubnjarski hit “DAGADAGADUM“! A onda su svi učesnici izašli na scenu, publika se podigla na noge i zajedno smo zagruvali “Please allow me to introduce myself I`m a man of wealth and tastel`ve been around for a long, long years….“ jer kako drugačije posati poruku Gromadi! Čuo nas je, sigurni smo!!!

I bio bi ponosan što su se skupile donacije za Dečju kliniku u Tiršovoj! Tako i treba! I nema stajanja! Dalje, jače i bolje! Hvala Lampshade Media.

I sada bi izveštaj trebalo da se završi onim ko je sve bio na koncertu u čast Dragoljuba Đuričića. E ovde neće. Da, bilo je poznatih, manje poznatih, nepoznatih…. familije, prijatelja, saradnika, poznanika, poštovaoca… i možda je Atelje 212 mali prostor za omaž takvom Čoveku i Muzičaru. Ali to je bilo njemu itekako značajno beogradsko mesto gde smo sinoć u režiji Milutina Petrovića svi prisutni bili privilegovani da budemo dotaknuti nebeskom iskrom koja je varničila na sve strane.

Blagosloveni smo Dragoljubom i njegovim tragovima u muzici naših najboljih…

Marija M. Karan

Oglasi