Iz duboke arhive posle skoro deset godina čekanja na “pravi trenutak“ izvlačimo na svetlost dana muziku koju su za dokumentarni film “Soul of Nature“ (VIDEA produkcija) komponovali i izveli Nikola Vranjković i Danilo Nikodinovski.
Album “Music from the film Soul of Nature“ dostupan je na svim digitalnim platformama, a CD štampan u izuzetno limitiranom tiražu moći će da se kupi na koncertima i direktno od muzičara. Snimanje i produkciju albuma pomogao je Sokoj.
U srcu svega je kratkometražni dokumentarni film “Soul of Nature“ koji je premijeru imao 2021. godine. Film je delo Slavka Klikovca i ekipe (Boris Đurović, Mladen Ivanović, Ilija Perić, Vladimir Toni Pendo).
Dok traži odgovor na pitanje šta se događa tokom jednogodišnjeg ciklusa u svetu bez ljudi, Klikovac u isto vreme prati različite životne procese, vodeći računa da ne prekine zajedničku nit ili lajtmotiv filma, a to je ljubav.
A muzika, kakva je muzika? Svakako nešto što do sada nisu radili ni Nikola ni Danilo: kompletna muzika je jedna traka, milion gitara svih vrsta i isto toliko sintova, uz dodatak teremina, mooga i raznih drugih čuda.
Dok slušate ove zvučne kolaže, nekako vam spontano dođe da kažete: Hej, ove gitare pričaju! A te priče su zaista nestvarno lepe… Uz autore, snimatelj zvuka bio je Ivan Mihajlović, miks su uradili Nikola i Danilo, master je delo Miloša Momirova. Dizajn omota uradio je Toni Pendo na osnovu fotografija Slavka Klikovca.
Evo kako se celog procesa snimanja seća Danilo Nikodinovski:
– Voleo bih da mogu da ispričam neku impozantnu priču kao Nil Jang kada je snimao muziku za Džarmušev “Dead Man“ i na licu mesta improvizovao svirajući gitaru i otpanjeno pojačalo dok je gledao film. Krčedin, 2016. Završili smo sva snimanja gitara za “Veronautiku“ i Vranjković mi kaže: E, ima taj neki film za koji bismo mogli da probamo da uradimo muziku. O čemu se radi? Priroda, flora i fauna. Super, znači ambijentala, ‘ajde da probamo nešto da sviramo pa šta ispadne, po principu pitanje – odgovor. Tako smo on i ja svirali jedan na drugog i gradili ni iz čega nešto što nam se učinilo kao potpuno rasterećenje nakon ko zna koliko dana brutalne preciznosti snimanja koje je “Veronautika“ zahtevala. Film smo videli tek nekoliko godina kasnije kada je bio završen i bilo mi je drago što je ono što je živelo samo u našoj mašti dok smo svirali, zapravo dobilo fantastičan oblik na kraju kroz spektakularne kadrove u filmu. Vreme ne teče linearno i neke stvari se same nameste u nekom trenutku.
