Tvrdnje da savremena pop muzika postaje sve jednostavnija, i muzički i tekstualno, poslednjih godina redovno se pojavljuju u naučnim radovima i medijima.
Međutim, kako objašnjava muzički profesor i autor teksta za Music Radar Itan Hajn, problem nije samo u rezultatima – već u tome šta se tačno meri.
MUZIKA SVAKE GODINE POSTAJE SVE MRAČNIJA… i to nije slučajno. Ali nije ni loše…
Jedna nedavna studija, objavljena u časopisu Scientific Reports, analizirala je više od 350.000 tekstova pesama iz perioda 1970–2020. i zaključila da su stihovi postali jednostavniji, repetitivniji i lakši za razumevanje, posebno u rap muzici. Ipak, autori sami priznaju da uzorak ne predstavlja celokupnu populaciju, već pre svega ukus mlađih muških slušalaca iz nekoliko zapadnih zemalja.
Još važnije: “jednostavno” je definisano kroz metrike poput dužine reči, broja slogova i ponavljanja stihova – alate prvobitno namenjene analizi proze, a ne pesama. Kako Hajn ističe, repetitivnost sama po sebi ne znači manjak kvaliteta: od Džejmsa Brauna i Fele Kutija, do Kraftwerka i Beatelsa, ponavljanje je često suštinski deo muzičkog izraza.
Druga studija, koja je izazvala veliku pažnju na društvenim mrežama, tvrdi da i sama muzika postaje manje kompleksna. Problem? Analiza se zasniva na MIDI fajlovima – digitalnoj notaciji koja ne obuhvata zvuk, produkciju, boju glasa ni “flow”. Drugim rečima, meri se struktura zapisanih nota, a ne muzika kakvu zaista doživljavamo kod izvođača kao što su Džimi Hendriks ili Kendrik Lamar.
Zaključak autora teksta nije da je naučna analiza muzike besmislena – naprotiv. Ali kada se iz uskih i tehničkih merenja izvlače velike tvrdnje o “kulturnom propadanju”, treba biti oprezan. Muzika se ne sastoji samo od nota i slogova, već i od zvuka, emocije, konteksta i vremena u kojem nastaje – a to su stvari koje se i dalje teško svode na formule.
