Znam da ste do sada to čuli zilion puta. Informacija je stvarno previše. A mi koji egzistiramo u “bermudskom trouglu” čije su koordinate Posao, Žena, Deca, nemamo vremena ni da uplatimo tiket za kladionicu (koji bi sigurno bio dobitan po principu “dođi juče”), a kamoli da se, kao nekad, bavimo analizom svih tih vesti, poluvesti, mišljenja, trendova, klipova, mema, virala, lajkova, dislajkova, hajpova, revolucija, ratova, nesreća, pervertacija, mahinacija, sodomizacija, rijalitijevanja… etc.
Dakle, ono što mene zanima, najčešće, jeste da pogledam neki zanimljiv film, uglavnom na piratskom DVD-u, a nešto ređe da čujem neku novu muziku. Što se filmova tiče, oni su danas odlični za uspavljivanje. Gotovo redovno mi se dešava da usred filma zaspim, bilo da ga gledam uveče ili popodne. U jednom trenutku sam vrlo prisutan, pratim radnju, u drugom imam utisak da čujem sam sebe kako hrčem, u trećem definitivno osećam ženinu ljutitu ruku kako me drma iz dremeža, u četvrtom opet mislim da čujem sebe kako hrčem… Mislim da ste ukapirali.
[accordion title=’Svrdlo’]Ako budete u prilici, uopšte nemojte da slušate ovaj album koji traje ravno 44:54 minuta. I uopšte nemojte da mislite da ćete saznati zašto se ona “kreše sama sa sobom”, jer to ne da nije bitno, nego ćete se nakon slušanja ovog albuma osetiti kao da je neko vas kresao 44:54 minuta i to direktno u mozak vrlo oštrim svrdlom [/accordion]
Okej, serije pogledam, jer ih prave tako da deluju hipnotišuće i zavisnički poput duvana ili čokolade. Međutim, i nakon odgledane polovine filma mogu da tvrdim da je današnja, specijalno holivudska, produkcija katastrofalna. Priče su toliko plitke i dosadne da već posle par minuta znaš šta će se desiti i u kom pravcu će teći radnja. Ako je reč o nekom “umetničkom filmu” u stilu Terensa Malika ili Gaspara Noe možeš biti siguran da nećeš imati pojma kako šta počinje, ali nećeš ni znati šta se tu, kog đavola, uopšte dešava, pa ćeš kraj dočekati oduševljen što to mučenje bez smisla zaista ima kraj.
Međutim, moja ideja je bila da zapravo pišem o muzici. I to sasvim određenoj. Tema mi je, verovali ili ne, bila izvesna pevačica umetničkog imena Benks (Banks), koja je rođena pre 28 godina kao Džilijen Rouz Benks u Orindž kauntiju u Kaliforniji, odakle su inače, ako se ne varam, potekli bendovi No Doubt i Offspring. Njen prvi singl sa drugog albuma “The Altar” vrlo inspirativno se zove “Fuck with Myself”. Pa sam tako krenuo da proverim zašto se ova pevačica “kreše sama sa sobom”. Ljudi moji, pa ja nešto gluplje nisam čuo još od… Htedoh da kažem od Đina Banane i “Mače moje čupavo”, ali sam upravo shvatio da je Đino apsolutni genije za ovu, kako je krstila svetska štampa, pevačicu, kantautorku i novu zvezdu na muzičkom nebu. Ako budete u prilici, uopšte nemojte da slušate ovaj album koji traje ravno 44:54 minuta. I uopšte nemojte da mislite da ćete saznati zašto se ona “kreše sama sa sobom”, jer to ne da nije bitno, nego ćete se nakon slušanja ovog albuma osetiti kao da je neko vas kresao 44:54 minuta i to direktno u mozak vrlo oštrim svrdlom.
Znate kako kažu za pesme Vlade Georgieva? Tek kad napravi pauzu zna se da je počela sledeća pesma. U slučaju Benks ni pauza nije garancija da sve vreme ne slušate jedno te istu numeru.
Pročitao sam da se Benks, iako mlada, godinama leči(la) od depresije. To ona i ne skriva (jer je valjda danas takvo što vrlo moderno), nego čak i ističe u otvarajućoj numeri s albuma “Gemini Feed”: “And we were so depressive/We were so depresive/We were so depressive, hey“. (Šta ste bili? prim.aut)
[accordion title=’Samo lagano’]Elem, ne znam koji đavo me je uopšte terao i da slušam ovaj album, tek nakon toga sam bio prinuđen da sedam dana slušam radio “Karolinu” (samo lagana muzika) ne bi li naleteo na Đina Bananu i oraspoložio se [/accordion]
Bogme, kad preslušaš njen album sasvim sigurno nisi daleko od toga da se osetiš depresivno. Ukoliko si pritom depresivni tinejdžer, a ne matori skeptik poput autora ovog teksta, ko zna šta sve može da ti padne na um. Sva sreća da je sledeća pesma, ova koju ispominjasamo za sve pare, “Fuck with Myself”, pa tinejdžeri/ke verovatno neće svoju depresivnost lečiti dizanjem ruke na sebe, već spuštanjem iste na međunožje.
Elem, ne znam koji đavo me je uopšte terao i da slušam ovaj album, tek nakon toga sam bio prinuđen da sedam dana slušam radio “Karolinu” (samo lagana muzika) ne bi li naleteo na Đina Bananu i oraspoložio se.
Treba već jednom da ukapiram: ne može mozak da podnese svašta, baš kao što ni želudac više ne podnosi alkoholne ili gurmanske orgije. Krajnje je vreme da priznam poraz i prostrem svoju znatiželju pred noge Novom Vremenu. Nemam ja više ni dovoljno kose, ni dovoljno energije za praćenje bilo kakvih trendova.
Zato:
Đino Banana – jednom nedeljno,
Mocart – obavezno uz brijanje,
Enja – svako jutro za doručkom,
Mobi – kad legne neka lova na račun,
Šade – kad žena počne da me ubeđuje da ne postoji romantika:
i…
apsolutni eksperiment – “Cigarettes after sex”, nakon onoga što je očigledno iz naziva benda.
Banks i “Fuck with Myself” ostavljam generacijama koje imaju dovoljno energije i vremena za gubljenje na “kresanje sa samim sobom”.
