Nakon što su u poslednje dve godine bili više posvećeni drugim projektima – frontmen Zoran Kostić Cane svom novom bendu Škrtice, a gitarista Nebojša Antonijević Anton svom prvom solo albumu – Partibrejkersi su ponovo na okupu, svirajući svoje hitove na koncertima u Srbiji i po zemljama okruženja.
Kultni roker Zoran Kostić Cane za crnogorske Vijesti uoči gostovanja Partibrejkersa u Budvi govorio je o neinspirativnim vremenima, deci, veri i darovima koje zaboravljamo da imamo.
Kultni beogradski bend sviraće 1. januara u Budvi, na trgu ispred Starog grada, gde će binu deliti sa grupama Akademija i Van Gogh, a mada je trenutno posvećen potpuno Brejkersima, Cane se dotakao i novog albuma Škrtica, sa kojima je debi izdanje objavio pre dve godine.
Imate još najavljenih koncerata, da li se može očekivati da naredne godine više budete posvećeni svirkama, budući da ste u prethodnom periodu radili i na drugim projektima, vi sa Škrticama, Anton na solo albumu?
– Ove godine smo imali već oko 25-26 koncerata, što je za nas jako dobar prosek iz prostog razloga što nisu to koncerti koji su raspoređeni, nekad imamo četiri koncerta za šest dana. Znači promena klime, ekstremno visoke temperature… Evo sad smo išli za Zagreb i Split, sneg i sve to, nije lako. To je 850 kilometara, pada kiša, možda i malo sunca ima, pa onda sneg… Ovaj posao otežava to putovanje koje ga prati. Inače ostalo može da se podnese koliko-toliko.
Izjavili ste da svaki koncert svirate kao da vam je poslednji, jer je i moguće da bude poslednji, budući da su “Partibrejkersi pod akutnim stresom”. Na šta ste mislili pod tim?
– Mislim na ono što mislim ili što ne mislim. Sviramo, damo sve od sebe i to je to.
Radite li na novom materijalu?
– Ne. Nemamo još novi materijal. Što, da bi snimili pesme samo da bi ih objavili? To je totalna glupost.
Čekate inspiraciju?
– Ja nisam za fabričko izbacivanje pesama i to je to.
Neke vaše kolege sa rok scene znaju da kažu da je ova naša sredina bar inspirativna zbog svih negativnih stvari koje se događaju u društvu, ali kada se stvari godinama ne menjaju može li to postati i neinspirativno?
– Vrlo je neinspirativno zapravo, jer, ako živiš sve vreme, isto onda dođeš u situaciju da se ponavljaš, dođeš u situaciju da objašnjavaš samoga sebe ili već nešto što si rekao. Nažalost, živimo u jako teškom trenutku i jako je potrebno biti skoncentrisan da izvučeš iz sebe tu neku dobru vibraciju, zezanje, da budeš optimalno raspoložen… A često ti nije ni do čega. Celu ovu turneju što smo imali ove godine, svuda smo bili stvarno i bilo je i ovakvih i onakvih koncerata, ali je samo stvar u tome da malo razmislimo o svemu što se dešava.
Koliko vas obeshrabruje to što se ne menjaju stvari?
– Nismo mi toliko bitni. Ipak smo mi porodični ljudi i slično. Ono što smo uradili, uradili smo. Ja nemam nekih ambicija. Voleo bih neki kreativni skok i sve to, ali kad gledam svoju decu jako sam… uznemiren. I kad gledam sve ovo što se dešava. Veliko je uznemirenje. Lepo je otići, da izađeš na binu i nekom da učiniš dobar trenutak, da se ti rasteretiš, da ne moraš da misliš o glupostima kojima si okružen.
Da li je moguće zaštiti decu od svega toga što nas okružuje?
– Nemam pojma, ali njima je lakše nego nama. Pošto oni ne znaju što ih čeka, a mi smo u strahu od toga što ih čeka.
Mnogi u vama vide uzora i u vašim rečima traže inspiraciju. Koliko vam je teško to breme?
– Jako je teško. Ponekad si obeshrabren, a moraš da daješ nadu drugome. Ali to je dobro. Sve je to trening, sve je to molitva za spas nas samih i naših duša i naših ljudi i ljubavi u nama. Molitva je najbolji trening za spašavanje.
Poslednjih godina se trudite da budete što odgovorniji prema publici, što ste i sami negdje istakli?
To sa godinama verovatno ide, da ne bude jezik brži od pameti.
Na tom je tragu verovatno i ona vaša izjava da vas nebesa čuvaju od vas samog?
– Svakog čoveka bi trebalo nebesa da čuvaju od njega samog. Jer naš najveći neprijatelj smo mi sami sebi.
Kad je u pitanju vaš drugi, noviji bend Škrtice, kazali ste da biste voleli sa njima da objavite još jedan album. Šta se dešava na tom polju?
– Postoji obilje materijala. Stvarno je ostalo mnogo materijala i moguće da će se nešto desiti s tim. A moguće i da neće. Nema garancija. Život je neprestano ulaganje u svoj opstanak. Život je neprestana borba.
Često ističete koliko je bitno imati vere, poznato je da ste okrenuti veri već dugo. Da nije tako da li mislite da bi bili danas tu gde jeste ili…?
– Pa, ne verujem. Ipak nije do nas, trebalo bi da se zahvalimo nekome ko nam je ovo omogućio. Prvo nam je dao dar, svim ljudima je dao neki dar. A dar je ključ za slobodu čoveka. Mnogi ljudi zaborave na svoj dar, zaborave da imaju nešto što im je dato da bi se oslobodili. A još kad živiš od tog dara i kad se taj dar u tebi stvara, znaš to su lepe stvari. Dakle, moramo da pokažemo, kako znamo i umemo, zahvalnost. Mi živimo od ovoga što radimo, naše porodice žive od toga, duše žive od toga. Ljudi su toga željni, bili smo i po inostranstvu. Okej, ima gluposti ponekad, telefona, par nekih ljudi koji su stvarno kao da su zalutali na koncert, nije im mesto tu. Ali gro ljudi jedva čeka da naš bend izađe, da odsvira to, da ih digne iz mrtvih.
HL/Izvor: Vijesti, Magazin
