Sebe ne mogu, jer kasno je, menjam druge, jer važno je da ako posrnu, padnu, negde slučajno stanu, istu grešku ne naprave”.
Ovako glase stihovi pesme “Kasno je”, nove “generacijske himne” Beogradskog sindikata koja je neka vrsta nastavka priče iz pesme “Sistem te laže”. I nema nikakve sumnje da “sindikalci” ponovo imaju šta da kažu, znaju kako da to prenesu svojoj BS armiji, a kad se zna njihov bekgraund i šta su sve od 1999. uradili za srpsku urbanu muzičku scenu, može samo da im se skine kapa. Kačket… svejedno.
Elem, pre nego što sam objavio jednu od svojih knjiga odneo sam rukopis jednom od najboljih srpskih pisaca Igoru Marojeviću i zamolio ga da baci pogled i ukaže mi na propuste i posavetuje šta bih mogao da promenim. Nekoliko dana potom Igor mi je vratio rukopis sa sugestijama i komentarima. Ništa nije menjao, samo je, uredno, pored svakog “sumnjivog” pasusa napisao svoje mišljenje. Jasno, kratko, britko, bez pardona. Na stranu to što je u 99,9 odsto slučajeva bio u pravu, jedna njegova primedba naterala me je da se ozbiljno zamislim.
Pored jedne rečenice koja je u raznoraznim knjigama napisana valjda milion puta (ako uopšte postoji opravdanje, žurio sam da završim rukopis, izdavač je već postajao nervozan…), napisao je samo tri reči: Lako je ovako. I sve mi je bilo jasno. Stvarno. Lako je tako…
Glavna muzička tema iz “Kasno je” potpuno je jednaka onoj iz čuvenog filma “Napad na policijsku stanicu 13” (Assault on Precinct 13), koji je davne 1976. snimio čuveni Džon Karpenter, koji je potpisao i muziku za ovaj napeti triler (ako postoji neko ko nije gledao – topla preporuka). Momci, lako je tako… Uzmeš tuđe, malo ili nimalo preradiš, dodaš neki bit i provokativan tekst i eto hita…
A šatro dovoljno je da ispod spota na Jujtjubu napišeš: “…prema članu 107. Zakona o autorskim pravima 1976. godine, dozvoljeno je “fer korišćenje”… I čist si. Pred zakonom. Jer, postoji stavka da se “fer upotrebom” smatra i korišćenje u svrhu kritike. A “Kasno je” kritika nesumnjivo jeste.
Ipak, sitnice, kao što je ona da taj opis gotovo niko nikad ne pročita, kao i da većina sadašnje publike BS za pomenuti film i Karpentera nikad nije ni čula, e te sitnice život znače. A život bi trebalo da bude – fer igra. Ovako, to su samo ona sitna slova sa dna ugovora sa bankom. Koja služe tome da ih ne pročitaš a da te zajebu.
I zato je samo trebalo negde, na početku, na sredini, na kraju… nije važno gde, krupno, jasno i glasno napisati – hvala ti care Karpentere!
Ili, još bolje, napisati originalnu muziku. Smisliti svoju večnu temu.
Teže je. Da. Ali, kad su to Dorćolci birali lakše puteve…
Nekoliko puta u karijeri razni su mi uzimali i prisvajali ideje i projekte. Spominjali me kasnije ili ne (a češće ne), svaki put su mi otkinuli deo duše. I zato ovakve stvari shvatam prilično lično. Sumnjam da bi se Džon Karpenter nešto potresao zbog BS-a, ali ovde stvarno nije reč o njemu. O nama je. O svima nama.
Ok, možda je poenta čitave priče baš u tom stihu “Sebe ne mogu jer kasno je…”, pa neka sve ovo bude poruka klincima da umesto utabanih staza i sigurica na kvotu 1,25, biraju da nešto urade sami, svojim rukama i mozgovima, pa makar i ne bilo savršeno i osuđeno na uspeh.
A s druge strane, život me naučio – da menjaš sebe nikad nije kasno.
P.S.
Inače, jedna moja prijateljica bi sad pitala: Molim te, reci mi šta TAČNO znači izjava “Sebe ne mogu, jer kasno je, menjam druge, jer važno je…”. Je l’ to neki alibi možda?
