Ko zna šta je u pesmi “Balkan” hteo da kaže Džoni Štulić kad je pisao stihove “brijem bradu, brkove, da ličim na pankrte” (ima različitih tumačenja), ali mi, klinci tih osamdestih, nismo imali ni najmanju dilemu. Naravno da je mislio na Petera Lovšina i pankere iz Ljubljane.
Jer, da li bi u suprotnom na njihovim tadašnjim svirkama drali grla urlajući “Tko smo lepi, lepi in prazni” ili “Kruha in iger, nočmo več nazaj”… A nije baš da smo znali slovenački. Posle smo ga, baš uz “Dolgcaj” učili, kako je jednom rekao Vladan Arsenijević, a onda opet zaboravili. Barem do tog 11. aprila proste 2025.
Termin koncerta nije mogao da bude bolji. Usred građanskih nemira, studentskog bunta, političke nestabilnosti i neizvesne budućnosti. Tlo na kome Pankrti uspevaju bolje nego i u jednoj drugoj situaciji. Zapravo, pre možda situacija koja zahteva upravo Peru Lovšina i njegove, kako ih rado zove, drugove.
Peter Lovšin pred koncert Pankrta u DOB-u: Srž politike je uvek ista – kako obeshrabriti decu da odlučuju o svom životu
I upravo su baš ti pomenuti klinci iz osamdesetih prvi počeli da pune Amerikanu na koncertu kojim je obeleženo 45 (ej, četrdeset i pet) godina albuma kojima nam je svima promenio život, pogled na stvari, viziju budućnosti, shvatanje sistema… ma, sve. “Dolgcajt”, naravno. Verzija 2025.
Ispred Amerikane čudna slika. Lik od šezdesetak, s unukom verovatno. On u majci Pankrta koja sasvim očigledno nije iz najnovije ture marčedajza i klinac, jedva tinejdžer, u istoj, sasvim novoj, kupljenom tu, ispred sale. Tu je i poznati beogradski biznismen, nikad se ne bi reklo da je bio panker, neka poznata lica starije muzičke gradske ekipe…
A onda, nekoliko minuta pre početka, grunu klinčadija, vesela, razdragana, naoštrena i očigledno dobro pripremljena na ono što sledi.
A usledila je – revolucija. Prava pankerska.
Nekoliko minuta pred izlazak na binu u bekstejdžu ćaskam s Perom. Kad počinjete? Za sat, sat i po, šali se on opušteno. A vidim “cupkaju”. Jedva čekaju da stanu na binu. Vidi se da su željni Beograda. Beogradske publike. Barem koliko i ona njih.
Početak uz jasnu i glasnu najavu “Pankrti su i dalje tu da je*u mater svim sistemima” i onda, braćo i sestre, drugarice i drugovi – pank.
Šutka kreće već na “Lepi in prazni”, dečurlija na šipki flešbekuje u osamdesete, dok Pero komanduje i bendom i publikom, uz obaveznu crvenu maramu u zadnjem džepu crnih farmerki. Sledi set sa albuma zbog koga je većina ovde, svi zajedno pevaju “Kruha in iger” i “Totalnu revoluciju”, a onda uz “Gospodara” kreće pumpanje iz hiljadu grla. Pa ponovo uz “Zastave” i “Bandiera Rossa”.
Peter Lovšin (Pankrti) o protestima u Srbiji: Obični ljudi, kao i anarhisti, samo žele mir i pravdu, ništa drugo
Kad smo već kod panka… da, tu je sve što smo hteli da čujemo – “Kdo so ti ljudje”, “Jest sem na liniji”, “Umazane igre”, “Sedemnajst”, “Vođa”, “Anarhist”, “Metka”, “Za železno zaveso”, “Osmi dan”, “Lublana je bulana”… ali, sada je to “pank plus”. Uvežbani do bola, maestralni u solo deonicama, Pankrti su, barem trenutno, bliže roku neko panku. Svirački. Ali, energija je definitivno onaj pank zbog kojeg smo ih i zavoleli.
Naravno, bez malo srceparajuće nostalgije nije moglo. Ta veza Ljubljana – Beograd očigledno nikad nije prekinuta, a možda je sada i jača, pa je Lovšin, namazano, prvo otpevao delić himne Partizana, pa čestitao zemljaku Timiju Maksu Elšniku titulu sa Zvezdom, da bi zaključio kako su u njegovom srcu Slovan i Olimpija. Lokalno/gloablni patriotizam. I to je ok. Šoubiznis.
Za bis “Adijo Ljubljana” i adio Beograde, vidimo se sledeći put. Drugovi i drugarice, el viva comunismo e la liberta…
A.S.I. za HL
