Zakopčao sam brushalter, stavio merlinku-periku, namestio minić, navukao se nekako na štikle i pogledao samog sebe u ogledalo. Mmmmm…seksi…mislim nije što sam egocentrik nego sam izuzetno loš frajer, a sasvim solidna riba. Imam one litlvulf sisice, što mi daju na aktuelnosti i autentičnosti. Ček da napravim selfi… taaako… Brakuse, lutko, ceo svet je tvoj. Postaćeš zvezda!
(Nekoliko desetina minuta kasnije bio sam u prijemnom studiju jedne televizije. Sedeo sam na običnoj, drvenoj stolici naspram čoveka čudne frizure i još čudnije fizionomije, pušio je pritom mi duvajući dim u lice)
“Igorka, rekoste…”
“Rekla sam.”
Zvao se Milomir. Mirisao je na jeftin afteršejv i dunjicu mučenicu.
“Igorka, ti si se prijavila za naše “Snajke”?
“Prijavila sam se.”
“Šta imaš od obrazovanja?”
“Ništa! Nemam ni osnovnu školu.”
Spremio sam se dobro za ovaj intervju. Pa neću valjda da mu kažem da sam u osnovnoj školi čitao Albera Kamija i Aldousa Hakslija. Neće mene na znanje i kulturu da navataju pa da propadnem u zemlji Srbiji.
“Lepo. A šta posebno umeš da radiš?”
“Sve što treba, gospodine. Potpuno mi je svejedno.”
“Skinula bi se gola?”
“Jel treba odmah?”
U pokušaju da postaneš popularan u zemlji Srbiji, moraš da budeš spreman na sve i da ideš do kraja.
“Neka. Ne mora…nabroj mi, Igorka, tri omiljena književna lika…”
Šta će mu to? Verovatno blefira… ajd i ja ću…
“Nada Macura… Zmaj od Šipova… Maca Diskrecija… znam ja još…”
“U redu je. Znaš, ne moraš više da se praviš da si to što nisi.”
“Izvinite, Milomire, ne znam o čemu govorite.”
“Ja sam mala u biznisu već pedeset godina. Znam kada neko nije naš. Mi se prepoznajemo međusobno.”
Besno sam skinuo periku.
“Ništa ti ne znaš. Nisi ni provalio da sam muškarac. Ja sam Brakus, propali radio-voditelj sa stavom. Samo sam hteo da budem snajka i postanem popularan.”
“Znam, Igore. Ali, nije to za svakog. Idi ti lepo kući, kuckaj po društvenim mrežama, piši kolumne, bori se za kulturu. To je za tebe.”
“Ali, Milomire… umreću od gladi…”
“To nije naš problem…”
Otvorila se rupa u podu i propao sam.
