– Pod suprematizmom podrazumevam prevlast čistog osećaja u stvaralačkoj umetnosti. Za suprematistu, vizuelne pojave objektivnog sveta same po sebi su besmislene; značajna je samo emocija, nezavisno od okruženja u kojem je izazvana – pisao je Kazimir Maljevič 1927. godine, objašnjavajući suštinsku ideju novonastalog umetničkog pokreta.
Pedesetak godina kasnije, Laibach će njegov Crni krst uokviriti zupčanikom, stvorivši tako svoj kultni simbol.
Dekonstruišući umetnost, napustivši svoja kubofuturistička stremljenja, Maljevič je umetnika zamišljao kao oslobođenog svih unapred određenih pravila u životu i umetnosti. Laibach, pred beogradskom publikom, postao je materijalizacija Maljevičeve ideje.
Laibach podržao studente: Napravimo Srbiju opet velikom…
Crni krst, zajedno sa Crnim kvadratom i Crnim krugom, čini čuveni triptih. Umetnička filozofija usmerena ka redukciji oblika i boja na njihove najelementarnije forme, posebno u slučaju Crnog krsta, tumačena je kao simbol raskršća, mesta odluke i izbora među suprotstavljenim putevima. Drugi su prepoznali religioznu simboliku, povezujući sliku sa raspećem i hrišćanskom ikonografijom. Neki kritičari posmatraju Crni krst kao svojevrsni portal. Portal koji lebdeći nad belom atmosferičnom pozadinom predstavlja paradoksalnost minimalističke apstrakcije – što manje reprezentativnih detalja delo sadrži, to više koncepta, ideja i emocija posmatrač može da mu pripiše.
Svođenjem slike na krajnju čistoću linije i boje, Maljevič je otvorio beskonačan prostor za interpretaciju. Značenje se nagoveštava jednostavnošću, ali se nikada ne nameće. Na sličan način, značenje iza unutrašnje strane omota albuma “Opus Dei” (u prevodu Božije Delo), odnosno svastike sastavljene od četiri krvave sekire, koju je dizajnirao Džon Hartfild, antifašistički umetnik, bilo je nagovešteno, pogrešno tumačeno i zabranjivano.
“Opus Dei Revisited”, razlog zbog kog je sastav otpočeo turneju, predstavlja kolekciju novih verzija koje radikalno preispituju izvorni materijal, kao njihov umetnički imperativ.
Koncert je otvoren numernom “Vier Personen”, da bi im se kasnije na sceni pridružio Milan Fras. Dok su numere koje su ubrzo usledile, kao što su “Država” ili “Mi Kujemo Bodočnost”, bile više nego relevantne u datom istorijskom trenutku, podsvesti publike bile su sinhronizovano usredsređene ka jednoj ideji, ili datumu. Maljevičeva vera u moć umetnosti da proširi ljudsku svest dokazana je onog trenutka kada je koncert odstupio od svoje standardne forme, prevazilazeći muziku, a sve više dobijajući oblik performansa koji zahteva aktivaciju svakog čula, čak i prelazak granice realnosti.
Kad Laibach obradi Bijelo dugme… “Topom te bum ciljal moja mala…”
Neue Slowenische Kunst, još od 1984. godine nalaže baš ovakav pristup. Još od 1992, kada se NSK proglasio državom, performansom su stvarali utopijsku društvenu skulpturu bez nacionalnih ili fizičkih granica. Baš takva skulptura postala je u Domu Omladine, za nešto više od dva sata.
Asocijativnom montažom u filmskoj umetnosti, vezivanjem kadrova na specifičan način, dolazi se do ispravnog tumačenja. Ejzenštajn je vezivao klanje stoke uz masakr radnika. Pre njega, Kulješov je svojim eksperimentom istakao značaj konteksta. Onda nije potrebno da nam se crta šta je Laibach postigao svojim projekcijama klanice, Josipa Broza, govorima ili ispisivanjem teksta na ekranu.
Marina Martensson donela je svojim vokalom novu dimenziju, evocirajući Dilana samo za trenutak. Mada je “Opus Dei” sačinjen iz nekoliko obrada (olako upotrebljen termin), sve što se dešavalo na sceni bilo je samo njihovo. Kad se imenu albuma doda još i ono Revisited, tu nema mesta originalu, samo radikalnim promenama.
“Alle Gegen Alle”, kontrastno je podigla atmosferu u publici, izvedena pred pauzu od 15 minuta (uz nagovešteno, ali i ne i tišinom i podignutim blicevima nametnuto značenje).
– Do kraja, na ulicama i trgovima branićemo našu stvar. Bez obzira na cenu, nikada se nećemo predati – samo su neke od reči koje je izgovorila Marina Martensson.
Do tada mirna publika, naprasno probuđena iz beskonačnih unutrašnih prostranstava (verovatno u potrazi za istinom skrivenom ispod površnih pojava – baš kako bi i sam Maljevič želeo), konačno je pustila na slobodu energiju skupljanu danima, na bulevarima, raskrsnicama, u pešačenjima, po različitim gradovima.
Tako su “The Great Seal” i “How the West Was Won” otpevane kao himne, dok se činilo da se “Trans-national” nedogledno ponavlja, kao beskrajna mantra – dobročinstvo, nada, vera, hrabrost, izdajnici, pravda, umerenost, mudrost, snaga, dužnost, nada, vera, hrabrost, izdajnici, pravda, umerenost, mudrost, snaga, dužnost…
Žižek je rekao da kroz duboku dvosmislenost Laibacha, kroz njihova tumačenja, učimo o sopstvenim anksioznostima i hipokrizijama. Koliko god svesni sebe, svojih stavova, onoga gde smo u datom trenutku i okolnostima, uvek ostaje dovoljno prostora za nove realizacije. Sve dok se vodimo Žižekovom praksom, znači da smo uspeli da razumemo Laibach, ili bar zašli dalje od površine.
Neminovno, nastupilo je vreme za bis. Ovaj put, nisu pozvani klasičnim uzvicima. Pozvani su uzvikom koji je postao izraz nezadovoljstva, nezaobilazni element pop kulture i motiv transparenata. Pozvani su onako kako jedni druge najbolje razumemo u trenutnim okolnostima. Tako su nam se odazvali čak dva puta. Prvo direktno obraćanje publici, bio je poziv da se zajedno otpeva “I Wanna Know What Love Is”. Odazvali smo se.
Za Maljeviča, od koga je sve krenulo, budućnost univerzuma će se graditi na osnovama apsolutne neobjektivnosti – svetu u kojem izgled, objekti, komfor i praktičnost više neće dominirati. Suprematizam vidi umetnika kao tvorca i prenosnika jedine prave realnosti – apsolutne neobjektivnosti.
– Blaženi osećaj oslobađajuće neobjektivnosti odveo me je u “pustinju”, gde ništa nije stvarno osim osećaja.
Kakvi su to stvarni osećaji koje ćemo poneti iz Doma Omladine? Gde su pustinje u koje će nas on odvesti. Šta je za nas budućnost koju ćemo izgraditi? Ponovo nastupa individualno, samo na kratko nagovešteno tumačenje, koje se nazire u slobodi.
J. Ilić za HL
