Bono – muzički mafijaš ili superheroj

0
385
Oglasi

Nedavno se pojavila knjiga „The Frontman: Bono (In the Name of power) izvesnog Harry Brownea, irskog novinara koji je pre ove knjige bio koautor jedne još komplikovanijeg naziva – „Hammered by the Irish: How the Pitstop Ploughshares Disabled a U. S. War Plane – With Ireland’s Blessing“.

Nisam imao prilike da pročitam knjigu, ali jesam nekoliko dugometražnih prikaza iz uglednih engleskih dnevnih novina, što je sasvim dovoljno da se provali o čemu je ovde reč i u kom pravcu Browne vodi priču. Browne ne otkriva udubljenje na pupku već pokušava da dokumentuje poznatu tezu kako je Bono najveći prevarant današnjice kada je šoubiznis u pitanju. On optužuje Bona da je iskoristio svoju muzičku slavu i stav kul Irca kako bi od sebe napravio humanitarnog superheroja, obilazeći ratna žarišta i ljudsku bedu od Bosne do afričkih zemalja, pritom zastupajući zapravo interese velikih korporacija i supersila. Browne Bona „tereti“, između ostalog, da je „prao“  Tony Blaira nakon nameštenog povoda za invaziju na Irak, za druženje s ekonomskim arhitektom neuspelih trancizija Jeffrey Sachsom, dodvoravanje britanskoj kraljici, pajtanje s Pentagonom, nameštanje unosnih poslova svojoj supruzi Ali Hewson, ulizivanje Izraelcima, saradnju s kompanijama koje trguju oružjem… Ima toga iha-haj. Pritom ga je uporedio s idejnim tvorcem koncepta „Live Aid“ Sir Bobom Geldofom, a na koricu knjige stavio Bonovu fotku s George Bushom mlađim.

E, sad, iz naše perspektive, Browne ne može biti više u pravu. Decenijama smo svedoci kako nas Bono ponižava i izbegava. U vreme SFRJ nije želeo da održi koncert kod nas zbog ugroženih prava Albanaca na Kosovu (kao da je već tada znao šta će biti s Kosovom, ha?). Tokom raspada bivše nam države stao je na stranu Alije Izetbegovića i otvoreno podržavao muslimane tokom krvavog sukoba. Svirao je u Sarajevu, slavio tamo Novu godinu, napisao pesmu „Miss Sarajevo“ i ljubio se Alijinim ministrom inostranih poslova Muhamedom Šaćirbegovićem, poznatijim kao Sacirbey, kasnije optuženim da je pokrao skoro milion dolara tokom svog ministrovanja i uhapšenim 2003. u SAD. Logika kaže, ako ti je ortak lopov, onda ni ti ne možeš biti čist.

[tabs]

[tab title=”HEROJ PUKA” icon=”iconic-info”]Dobar muzičar, šta god radio, uvek će biti heroj puka i uvek će njegovi stihovi nadjačati antagonizam prema njegovim delima[/tab]

[/tabs]

Međutim, ako za trenutak sve ovo gurnemo sa strane i fokusiramo se na muziku, onda Brownejeva priča gubi na težini. Nisam bio neki fan U2 sve do 1991. godine i izlaska albuma „Achtung Baby“. Ovaj projekat sniman u Berlinu i Dablinu, koji su producirali Daniel Lanois i Brian Eno, pojavio se baš u vreme raspada SFRJ i oduševio me. Tokom svojih putešestvija i bežanja od poziva u jedinicu „topovsko meso“, skitanja po kontinentima i presedanja u avione u gradovima od kojih sam upoznao samo aerodrome, na vokmenu (da, to je bilo analogno vreme) sam slušao ovaj album, iznova i iznova, sve dok praktično nisam znao sve pesme napamet. Bio je to jedan od onih albuma koji kao da su došli iz budućnosti, baš kao i Wendersov film „Until the End of the World“, u kojem naslovnu numeru izvode U2. Ispostaviće se da to i jeste bio album iz budućnosti, baš onakve kakvu sada živimo, sa prepoznatljivim zvucima, bojama, porukama, potkama i lažnim luksuzom liberalnog kapitalizma.

Zametnuo sam negde ovaj album, pa i samog Bona. Nisam slušao ništa, osim ponekad na radiju hit „One“, niti sam obraćao pažnju na nove projekte Voxa od Dablina i njegove ekipice. Ponovo su me našli nedavno, kad sam igrom slučaja pogledao odličnu komediju „Killing Bono“. Reč je o priči novinara Neil McCormicka, koji je odrastao s Bonom u Dablinu i čiji je mlađi brat mogao da bude gitarista U2 da se nije desio splet događaja koji ga je odveo u suprotnom pravcu. U ovom filmu, za koji upućeni kažu da je prilično fikcionalan iako se reklamira kao istinita priča (snimljen je prema McCormickovoj knjizi „I Was Bono’s Doppelganger“), neuspeli dablinski roker, uporedo sa svojim posrnućem u svetu rokenrola prati uspeće školskog druga Bona i predstavlja ga u veoma pozitivnom svetlu. Bono jeste zvezda, ali je i ortak – čovek koji ne zaboravlja stare drugare, rado pomaže onima koji su imali manje sreće od njega i veoma je srećan kad se vrati u rodni grad. Ukratko, još jedna priča iz pera Irca, još jedna priča o Paul David Hewsonu zvanom Bono, ali drugačije intonirana.

Elem, možda je red da konačno poentiram. Zato, vratimo se na naslov teksta. Da li je Bono muzički mafijaš, vojnik korporatokratije, ili još jedan heroj, poput Jaggera recimo?

Bono je sjajan primer kako se funkcioniše u današnjim vremenima. Čovek je fenomenalno unovčio svoj muzički i marketinški talenat, postavši zastupnik bogatih, onih batica što se okupljaju u Davosu da nam odrede budućnost, kod sirotinje raje koju zabavlja svojim ljubavnim i protestnim pesmama – odnosno, rokenrolom 21. veka. Svašta mu se može prigovoriti, svašta staviti na teret, oblepiti ga silnim etiketama, ali opet bi iza njega ostali hitovi koje će ljudi pevati bez obzira na sve. Dobar muzičar, šta god radio, uvek će biti heroj puka i uvek će njegovi stihovi nadjačati antagonizam prema njegovim (ne)delima.

Tako je i u književnosti. Norveški nobelovac Knut Hamsun podržavao je naciste tokom Drugog svetskog rata. Zbog toga je ostatak života proveo u kućnom pritvoru, a njegove knjige 0d 1945. nisu prevođene u mnogim zemljama, pa ni kod nas. Danas, Hamsun, moderan u izražaju i čovek ispred svog vremena, ponovo je čitan i slavljen. Njegove sjajne knjige su sve što se od njega pamti.

I rest my case.

Oglasi

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite vaš komntar!
Unesi svoje ime