Poznata je stvar da je kraj juna uvek rezervisan za Arsenal Fest u Kragujevcu, pa ni ovog 27. juna ništa nije bilo drugačije. Grad je bio pun, bine spremne, a ovogodišnje izdanje festivala zvanično je moglo da počne.
Uprkos pljusku, koji je doneo sitne promene u planu predviđenom za Garden Stage, sve je išlo (skoro) kako treba. Kiša je napravila more zbunjenih ljudi (šta obući, da li poneti kišobran ili kabanicu), koji su od trenutka otvaranja vrata neverovatnom brzinom ispunili festivalski prostor.
– Dobrodošli u blato – začulo se šaljivo sa nekog kraja, dok su se ljudi pažljivo provlačili jedni pored drugih, kako niko slučajno ne bi završio mokar. Apsolutno ništa, osim još jedne stvari na čiji račun mogu da se zbijaju šale i dodatne opreznosti, kiša nije donela i baš ničemu nije smetala.
Ove godine, led je probio talentovani mladi umetnik Vuk Vukajlović, svojim nastupom na Garden Stageu. Njegova muzika bila je odlična uvertira svemu onome što je usledilo posle, a toga je bilo zaista mnogo. Posle njega, tokom večeri, trebalo je da nastupi još čak 13 različitih bendova.
Main Stage, nešto kasnije, otvorio je engleski sastav Asian Dub Foundation, bend koji u svojim pesmama kombinuje rep, rok, denshol i rege. Oni su svojom muzikom zagrejali publiku i uspostavili odličnu, razigranu atmosferu koja se održala sve do kraja večeri.
Za to vreme, na manjoj bini uspešno su nastupali Forever Storm, Lipov Loud i Tago Mago. Ipak, Main Stage privlačio je najveću pažnju.
Sledeći na redu bili su Partibrejkersi i Canetov klasičan, ali uvek zanimljiv nastup.
Publika je, standardno, bila raznovrsna. Bez obzira na to da li su oni u prvim redovima nestrpljivo čekali, te zauzimali mesta za zvezde večeri, ili su bili tu baš zbog Partibrejkersa, ispred bine skoro da nije bilo mesta.
Dobro je poznato koje su pesme bile iščekivane, a onda i propisno otpevane u glas. “Hoću da znam” bila je poslednja, a onda je tenzija nastavila da raste. Na bini je svakog trenutka trebao da se pojavi – Kijanu Rivs.
Tek tada, u publici se desio spoj svih uzrasta i profila ličnosti. Verovatno je manji procenat onih koji su zaista znali pesme, nego onih koji su bili su zbog lika i dela samog Rivsa. Donekle, toga su i članovi benda svesni.
Dogstar je ovom prilikom svirao u Srbiji prvi put, a kako smo, ako im je verovati na reč, bili gostoprimljiva, ljubazna publika, odsvirali su nam nekoliko novih, još neuvežbanih pesama.
View this post on Instagram
Ne bi bilo fer ne pomenuti i ostala dva člana benda, bubnjara Roberta Mejlhausa i gitaristu i pevača Breta Domrouza. Bez njih, Kijanu svakako ne bi bio tu, a bend ne bi mogao da postoji.
Prva pesma bila je veoma emotivna “Blonde” i već tada, ka bini su poletele ruže, ljubavna pisma i plišane mede.
Verovatno su svi bili u šoku zbog činjenice koga to vide ispred sebe, pa dok su napravljene sve potrebne fotografije i uspomene, energija je bila na vrhuncu tek negde pri kraju koncerta.
Na opšte oduševljenje, u svoju set listu uvrstili su i obradu pesme “Just Like Heaven” benda The Cure. Bar su za nju mogli da budu sigurni da je svi znaju.
Uprkos tehničkim problemima sa početka, zvučali su fantastično, profesionalno i kvalitetno, a Kijanu je podjednako dobar i kao muzičar, te nije čudo kako se nije opredelio samo za jednu od profesija.
Obećali su da će do kraja godine, ako sve bude po planu, izaći novi album.
– Hvala Srbijo, bila nam je čast – bile su reči pevača Breta, pre nego što su sišli sa bine. Verovatno ne onoliko koliko je nama bila čast da ih slušamo.
Za to vreme, Keni Nije Mrtav je na Gardenu osvojio veliki broj publike, uprkos Dogstaru koji je bio na glavnoj bini. Atraktivnog izgleda i energične muzike, bila je to odlična svirka, za njihove najvernije fanove, koji su ih odabrali iznad svih.
Veče je teklo dalje, sledeći na glavnoj bini bili su Brkovi, dok je mala bina ugostila još i Lufthansu, Jarbole, Grand Mess, Svemirko i Ničim Izazvan.
J. Ilić za HL
