Bohemian Rhapsody (2018)
Režija: Bryan Singer
Scenario: Anthony McCarten
Uloge: Rami Malek, Lucy Boynton, Gwilym Lee, Ben Hardy, Joseph Mazzello, Aidan Gillen, Tom Hollander, Mike Myers
Premijera; 24. oktobar 2018. (UK)
Trajanje: 134 minuta
Budžet: 50-55 milliona dolara
Kad može “Boemska rapsodija” da počne od kraja, tačnije od Live Aid koncerta 13. jula 1985. – mogu i ja.
Stepenice kojima se sin, tinejdžer, i ja spuštamo iz sale 6 prema holu u Kombank dvorani posle premijere. S knedlicom u grlu. Obojica. Ja već po glavi valjam moguće naslove ove priče. Vuku me reči “pompezno”, “patetično”… Kažem to glasno. Ne, kaže on. I onda izgovori reč potpuno atipičnu i mislio sam, priznajem, nepoznatu generaciji sajber tinejdžera. Prelepo, kaže. Istina, sine. Prelepo.
I tu nije kraj ovog kraja na početku.
Spuštamo se prema mestu gde smo parkirali auto, zaboravim da Čumić zaključavaju posle 22h, idemo okolo, ćutimo, sabiramo utiske svako za sebe. Palim auto i preskačem rutinu, ne uključujem radio. Nemam pojma zašto. Ćutimo i dalje. Negde na pola Francuske ulice, na semaforu, ruka mi kreće ka dugmetu za paljenje radija. Iz zvučnika, jako, prvi taktovi “Show Must Go On”. Jedna od velikih pesama koje nema u filmu. Pogledamo se. Brzo radi mozak tinejdžera. Mora da su znali, kaže, kad se završava premijera, pa su pustili da naprave foru. Možda, odgovaram, ali prošlo je skoro pola sata otkako smo izašli iz sale. Čudno je, svakako, kaže. Hajde da snimimo, niko nam neće verovati…
Sve muke koje su producenti “Bohemian Rhapsody” prošli, od kontroverznog izbora glavnog glumca, do iznenadnog povlačenja režisera pred kraj snimanja, zabravljene su onog momenta kad sa platna krene scena kako Fredi Merkjuri izlazi na binu stadiona Vembli tog nezaboravnog Live Aid dana.
Da razjasnimo, iako ovaj film jeste biografski, on zapravo nije biografija legendarnog pevača grupe Queen jer se bavi sa samo 15 godina u njegovom životu, od momenta kada kao Faruk Bulsara sreće Brajana Meja i Rodžera Tejlora u lokalnom pabu, do tog kultnog, povratničkog koncerta u tom momentu najznačajnijeg benda na svetu.
U tih 15 godina, smatrao je scenarista Entoni Mekarten, stalo je sve što je trebalo da znamo o Frediju. A nije. Jer biografija je nešto sasvim drugo. Povremeno čak, uprkos izuzetnim rešenjima Brajana Singera (Valkyrie, X-man, Superman Returns…) i njegovog naslednika u rediteljskoj stolici Dekstera Flečera (Kick-Ass, The Three Musketeers, Wild Bill…), deluje kao blagi nekrolog, a ne istraživanje biografije. Ustvari, kada se realno sagleda, priča je prilično standardna kad je o reč o biografskim filmovima slavnih: imate junaka koji počinje kao “niko”, dolazi do uspeha, pronalazi ljubav, bori se s teretom slave, juri iz jedne seksualne avanture u drugu, postaje zavisnik, gubi prijatelje, shvata da je grešio, kaje se, vraća se, svi mu opraštaju… I tragičan kraj, uglavnom. Barem u ovom slučaju.
Uprkos činjenici da su dvojica ljudi držali komende u svojim rukama tokom snimanja, film je stilski prilično dosledan i obeležen vrhunskom, raskošnom i pompeznom montažom, posebno u scenama kada je Queen na turneji. S druge strane, nepotrebno učestali fokus na Fredijevo lice, s naglaskom na neobične zube, je u najmanju ruku problematičan. Ok, znamo da je imao višak zuba. I znamo da su se maskeri i šminkeri potrudili da to naglase kod Ramija Maleka, ali stvarno… da li je to stvarno najvažnija stvar?
A, na primer, neke daleko značajnije tema obrađene su prilično površno. Složenost Fredijevog identiteta, od Parsi nasleđa do seksualnog opredeljenja, ispričana je stereotipno, kao ravna linija, uz samo mutne naznake nesumnjivo dubokih i komplikovanih odnosa sa porodicom, sa ocem posebno, ali i sa dugogodišnjim ličnim menadžerom Polom Prenterom (Alen Lič). O poslednjem partneru Džimu Hatonu (Arom Mekusker) da i ne govorimo. On je tu tek u tragovima. Čini se da su autori, u pokušaju da Fredija učine “dostupnijim” prosečnoj publici, posegnuli za isprobanim receptima za hit, umesto da se, kao Fredi i Queen upuste u hrabar eksperiment koji bi im, nema sumnje, doneo daleko više.
Kao u jednom od sjajnih momenata filma, kada Queen raskida ugovor sa CBS legendom Rejom Fosterom (briljantna minijatura Majka Mejersa) posle preslušavanja beskrajno duge “Boemske rapsodije”. Posle razmene “argumenata i komplimenata” zbog čega pesma ne može na radio (Foster: It goes on forever, six bloody minutes! Fredi: I pity your wife if you think six minutes is forever), sledi rečenica koja je mogla, da su je producenti na pravi način razumeli, da ovaj film napravi zaista velikim: Tell you what it is, Mr. Reid. Now we’re four misfits who don’t belong together, we’re playing for the other misfits. They’re the outcasts, right at the back of the room. We’re pretty sure they don’t belong either. We belong to them.
Da ne grešimo dušu, sjajnih delova itekako ima u ovom filmu. Kome zahvaljujući, režiseru, scenaristi, glumcima ili samom bendu, nije ni toliko bitno. Na primer, scena u kojoj bend na farmi u nekoj nedođiji STVARA “Boemsku rapsodiju”, možda je na najbolji način dočarala odnose i dinamiku koja je vladala između Fredija, Brajana, Rodžera i Džona. To je ona kreativnost koju samo onaj gospodin odozgo može da ti pokloni. A koncept njihove jedinstvenosti i posebnosti… on staje u Fredijevu rečenicu posle besnog Rodžerovog ispada jer nikako ne može da otpeva “Galileo” dovoljno visoko: Roger, there’s only room in this band for one hysterical queen.
A šta bi film o heroju za kojeg znamo da će umreti na kraju bio bez malo patetike. Ustvari, bez malo više patetike. Sasvim nepotrebne. Ali neophodne za privlačenje “širokih narodnih masa”. Idealan primer je scena iz bolničkog hodnika, kada Fredi saznaje da ima AIDS i na izlazu sreće mladića u završnom stadijumu bolesti. Uprkos tamnim naočarima i kačketu mladić ga prepoznaje i dovikuje čuveno “Ay-oh?”. Fredi se delimično okreće i tiho odgovara: “Ay-oh”.
Ali sve bi to bilo tek standard visoke produkcije da nije – muzike. Onih veličanstvenih, pompeznih i himničnih pesama koje pomeraju i srce i sve unutrašnje organe i greju ono što zoveno dušom. Već pomenuti “snimci sa koncerata” istinski su dragulj ovog filma u vizuelnom i svakom drugom pogledu, i svakako najatraktivniji segment čitavog ostvarenja. Čista magija. Bilo je sreće, pa je u Kombank dvorani Dolby Atmo sistem, koji je zvučnu sliku učinio stvarno moćnom, ali ono što je nedostajalo (a nema veze sa autorima filma) je prevod, odnosno titl stihova iz kultnih pesama Queena korišćenih u filmu. Jer, ne moraju svi da savršeno znaju engleski, a prosto je šteta da sijastet stihova koji o bendu govore mnogo više od ispraznih dijaloga i “dramatičnih” pogleda, bude prepušteno naslućivanju i nagađanju. Posebno “Bohemian Rhapsody”, “Love Of My Life”, “Another One Bites The Dust”… i, možda najkompleksnija i u kontekstu filma najzanačajnija – “I Want To Break Free”.
Konačno, ono što sve najviše zanima – glumačka ekipa. Rami Malek. Kontroverzan izbor od prvog dana. Realno, ne izgleda kao Fredi, ali ga veoma dobro oličava. Malek je, bez sumnje, glumčina, ali uloga jedne od najživopisnijih ličnosti u istoriji muzike zalogaj je na kojem bi se zagrcnuli i veći od njega. Ali Malek ga je sažvakao. Lagano i nesigurno na početku, sve uverljivije prema kraju, da bi u nekim scenama, kao što je ona kad ispred kancelarije menadžera čeka odluku ostatka benda da li će ga primiti nazad, apsolutno zablistao. S druge strane, scenski pokret mu je apsolutno savršen, pa je u nekim totalima potpuno nemoguće razlokovati ga od pravog Fredija. A to je, valjda, i bila poenta.
Jedini pažnje vredan ženski lik u filmu, Fredijevu pravu i jedinu ljubav i najbolju prijateljicu zarobljenu u klopci njegove slave i seksualnog opredelenja Meri Ostin, korektno igra Lusi Bojnton. Tek toliko. Korektno. Doduše, nije previše ni sama kriva, jer joj je scenario zatvorio neka vrata kroz koja bi sigurno prošla s više uspeha, a režija i montaža dodatno upropastili mogućnost da na pravi način dočara odnos koji je Meri imala prema Frediju.
Kad je o bendu reč, Gvijlim Li prosto dominira kao Brajan Mej, siguran u sebe, vrcav i svestan svoje uloge, baš na isti način na koji je Mej bio svestan svoje u Queenu. Ben Hardi u ulozi Rodžera Tejlora i Džozef Mazelo kao Džon Dikon jednostavno, ali sasvim razumljivo, nisu imali dovoljno prstora da se iskažu, osim u nekoliko štosnih sekvenci, s tim što je Hardiju pružena prilika i da jedini u nekoliko navrata uđe u žestoke dijaloge sa Malikom. Ipak, međusobna dinamika i kontrolisani kreativni haos u kojem je bend stvarao dočarani su dosta dobro, posebno u već pomenutim scenama dok na farmi snimaju drugi album.
Alen Lič je prosto propustio priliku da “razvali” u ulozi ličnog Fredijevog menadžera Pola Prentera, neubeljiv je i bezličan, za razliku od pravog aristokratskog i upečatljivog nastupa Ejdana Gilena kao prvog menadžera benda Džoina Rida. Genijalna minijatura Majka Mejersa već je pomenuta, a dopunjena je kratkom sekvencom kad Rej Foster u svom CBS ofisu s nevericom gleda prenos Live Aida.
Ali zapravo, prava zvezda ovog filma je dodatni, nevidljivi lik, sveprisutna svest o bolesti i neizbežnoj smrti koja čeka glavnog junaka. I to je ustvari ključni element koji ovaj film čini vrednim svakog miliona uloženog u njega. Koji će se, btw, kako stvari na blagajna svetskih bioskopa stoje, vratili pre nego što je iko očekivao.
Konačno, film “Bohemian Rhapsody” jeste “čist” Queen – raskošan, pompezan, ambiciozan, emotivan, energičan, neodoljiv… Samo još malo “kvinovske” misterije i sve bi bilo apsolutno savršeno. Iako, je l da, savršenstvo ne postoji…
Dakle… osnovno pitanje. Da li bi “Bohemian Rhapsody” bio dobar film da glavni junak nije Fredi Merkjuri? Dobar da. Sjajan ne. Da li ga vredi pogledati? Apsolutno. Obavezno.
Ipak ne mogu da odoslim da još malo spojlujem… Onaj dijalog (ponovo između Fredija i Rodžera) koji najviše govori o ovom filmu, teče ovako:
Rodžer: You’re a legend, Fred.
Fredi: We’re all legends.
(pause)
Fredi: But you’re right, I am a legend.
Ocena:
ASI
