Na ovogodišnjem Exitu, u godini kada svet obeležava četiri decenije od najambicioznijeg muzičko-humanitarnog poduhvata svih vremena – Live Aida, u Novi Sad dolazi čovek koji je sve to pokrenuo. Ser Robert “Bob”” Geldof, irski muzičar, aktivista, kontroverzni antiheroj i čovek koji je rokenrolu dao novu svrhu krajem 20. veka.
A uz njega – ni manje ni više nego njegovi The Boomtown Rats, bend koji je pomerio granice pank roka i nju vejva još u sedamdesetima, kad su “pacovi iz naglo sagrađenih gradova”sdfgyxcsvb odlučili da dignu glas protiv letargije, rata, nepravde – i dosadnih ponedeljaka.
Uz Sex Pistolse i Frenka Kartera – Goblini, Ritam Nereda, Atheist Rap, Partibrejkersi i još 20 bendova za jači gitarski zvuk na Exitu
EXIT je oduvek znao da spoji zabavu i poruku, ples i promenu, hedonizam i odgovornost. I ove godine, sa pojavom Boba Geldofa na Petrovaradinskoj tvrđavi, taj duh se vraća u punom sjaju. Jer, nije to samo još jedan koncert – to je podsećanje na ono kad je muzika imala moć da pokrene svet. I to doslovno.
Od Dublina do Live Aida: Kako su “pacovi” ušli u istoriju
The Boomtown Rats su nastali u Irskoj 1975. godine, kao pank odgovor na tadašnju društvenu depresiju i potpuno provinicijalni duh (nezamisliv za Irsku 50 godina kasnije). Bob Geldof je već tada bio nešto više od frontmena – bio je megafon generacije koja nije htela da ćuti. Singlovi poput “Rat Trap” i posebno antologijska “I Don’t Like Mondays” postali su globalni hitovi, ali i svedočanstvo o tome kako se bunt može pretočiti u refren.
Njihova muzika nije bila “čista” pank energija kao kod Sex Pistolsa, niti hladni nju vejv u maniru Joy Divisiona – The Boomtown Rats su bili škripavi, cinični i istovremeno zarazno melodični. Gitare su režale, tekstovi su secirali svet oko sebe, a Geldof je svojim šarmom – negde između dandyja, propovednika i uličnog filozofa – postao “kvazipolitički” vođa bez stranke.
Legendaran je njihov nastup na The Top of the Pops sa pesmom “Rat Trap” gde na početku cepaju slike Johna Travolte, simbolički presecajući veze sa “mrskim” diskom – tadašnjim neprijateljem panka i nju vejva #1, i gde Geldof “svira saksofon” duvajući u svećnjak – sa sve pravim, zapaljenim svećama. Geldof je bio neka vrsta proto-Jarvisa Cockera i Pulpa iz onog vremena.
Znaju li oni da je Božić?
Ali prava eksplozija je usledila 1984–85. kada je Bob Geldof, šokiran prizorima gladi u Etiopiji, okupio muzičku kremu Velike Britanije za projekat Band Aid i čuvenu pesmu “Do They Know It’s Christmas?”. Naime, možda se mlađe generacije ne sećaju, ali početkom 80-ih je došlo do velike gladi zbog promene režima i građanskog rata, a TV-i su, ra razliku od prethodnih masovnih umiranja, bili u svakom domu, i sve je bilo prenošeno, na jezu celog sveta. Britanska vojska je bacala hranu iz vazduha, ali to nije bilo dovoljno.
Geldof je pogledao reportažu Michaela Buerka na BBC-u i potpuno se oduzeo od užasa, i to ga je držalo i kada je slučajno u studiju sreo škotskog muzičara Midgea Urea (Ultravox), gde mu je pala na pamet ideja “dobrotvornog singla”. Odmah je pozvao Spandau Ballet, Duran Duran… i stvar je bila rešena. Svi su se odazvali, bez sujete, a dobili smo jedan od najznačajnijih singlova istorije, koji svakog Božića zasedne na čelo top lista. I Amerikanci su se uključili sa singlom “We Are the World” i Jugosloveni sa “Za million godina”, koju u poslednje vreme često čujemo. Finansijski, uključio se ceo svet: Sovjeti, Istočni Nemci, Zapadni Nemci, Poljaci, Francuzi… Pa opet, Bob je zaključio da može i bolje. I više od toga.
I zatim, 13. jula 1985. – dogodio se Live Aid.
Live Aid: Dan kad je svet stao da bi slušao muziku
Bio je to koncert koji je u realnom vremenu spojio svet pre nego što je internet to mogao. Stadion Wembley u Londonu i JFK stadion u Filadelfiji, povezani satelitima, uz TV prenos u preko 150 zemalja, pred oko 1,5 milijardi ljudi. Nastupali su Queen (legendarni nastup ponovo ovekovečen i u filmu o Freddyju), David Bowie, U2, The Who, Led Zeppelin, Madonna, Bob Dylan, a iza svega je stajao on – čovek koji je govorio, vikao, pregovarao i šarmirao, samo da bi prikupio što više sredstava za gladnu Afriku.
Iako nikada nije bio muzičar koji puni stadione kao solo izvođač, Geldof je postao lice jedne epohe – buntovne, angažovane, neodustajne. Ušao je u istoriju kao Sir Bob (nepravilno, ali u šali i od milja), vitez bez oklopa, ali s gitarom i glasom koji ne prašta ravnodušnost.
Ovog leta, dolazi na EXIT – i to nije samo nastup, to je poziv na buđenje. I podsećanje da su pesme nekad značile nešto više od algoritamski generisanih TikTok hitova uz koje se pleše 10 sekundi.
The Boomtown Rats: Povratak “pacova” koji još ujedaju
Iako su The Boomtown Rats 1986. godine prestali s radom (Geldof je početkom 90-ih imao uspešnu karijeru sa pesmama kao “The Great Song Of Indifference (I Don’t Mind)”, Geldof ih je okupio iznova 2013. godine – da bi svet podsetio da “pacovi” nikad zapravo ne nestaju. Bend je danas mešavina veteranske energije i večite borbe protiv dosade i apatije.
Pesme poput “Looking After Number One”, “Banana Republic” i naravno “I Don’t Like Mondays” zvuče i dalje sveže – možda zato što svet, 40 godina kasnije, i dalje ponavlja iste greške. A Boomtown Rats su uvek bili bend koji o tome peva – bez šminke, bez cenzure.
Geldof na scenu ne dolazi da bi oduševio – već da bi šokirao, pokrenuo, raspalio vatru u publici. I ne sumnjamo da će i na Exitu to uraditi. Jer, dok neki dolaze da budu viđeni, on dolazi da vas natera da vidite. Ništa bolje za ovo buntovno doba gde se otvaraju oči, a u svetu se dešavaju stvari koje ruše sve naše primisli normalnosti.
Svet 40 godina posle: Da li je Live Aid još moguć?
U godini kada Live Aid slavi 40 godina, postavlja se pitanje – može li se takvo nešto danas ponoviti? Da li bi svet stao zbog jedne pesme? Da li bi Billie Eilish i Bad Bunny snimili duet za Etiopiju? Ili smo zauvek izgubili taj duh zajedništva? (U Etiopiji je ponovo rat i grad, nažalost, kao i u susednom Sudanu i Južnom Sudanu, a muzičari ni da pisnu!)
Bob Geldof sigurno misli da još nismo izgubljeni. U intervjuima i dalje grmi protiv pohlepe, gluposti i klimatske pasivnosti. The Boomtown Rats su, u tom smislu, njegov mikrofon za poruke koje društvene mreže često uguše. EXIT, kao festival sa dušom, pravo je mesto za tu poruku. Jer dok svet gori, a algoritmi “se smeju”, na Petrovaradinsku tvrđavu stiže čovek koji je jednom rekao:
– Ovo nije koncert. Ovo je rat protiv ravnodušnosti.
Povratak bučnih gradskih pacova… Bob Geldof i Boomtown Rats objavili studijski album posle 36 godina… i dokumentarac… i knjigu…
I Don’t Like Mondays, but I love Exit
Geldof ne voli ponedeljke – to znamo svi. Ali ako negde može da zavoli četvrtak, to je sigurno EXIT. Festival koji je nastao iz protesta, iz borbe za slobodu, i koji svake godine okuplja hiljade ljudi koji veruju u moć muzike da menja svet. Nastup Boomtown Ratsa nije samo koncert – to je lekcija iz istorije, živa demonstracija kako umetnost i aktivizam mogu da idu ruku pod ruku. A Bob Geldof – on nije samo muzičar. On je svedok epohe, živa legenda i neko ko će na Exitu pokazati da “stari pacovi” još znaju da grizu. I te kako.
Nije zaboravio ko je ni sada – jednako borac protiv nepravde koliko i muzičar. Tako je i krajem marta, na kanalima društvenih medija Exita pružio podršku studentima Srbije u njihovoj borbi za bolje sutra, rekavši:
– Ponosni smo što nastupamo na Exitu, 10. jula, na vašoj 25. godišnjici, jednom od poslednjih preostalih nezavisnih festivala. Upravo ove godine obeležava se 40. godina od Live Aid-a i mi smo veoma impresionirani time što studenti u Srbiji rade u svojoj borbi za pravdu, baš kao što je Live Aid pokušavao da uradi pre 40 godina. Zato, naravno, stojimo uz studente Srbije, stojimo uz EXIT festival. Uvek smo svirali muziku koja izražava slobodu, promene i pravdu. I to ćemo raditi 10. jula na EXIT festivalu. Stojimo uz vas.
Irski inadžija kakav jeste, nije mogao oćutati, a posle pritisaka na festival, verujemo da ćemo čuti od njega štošta i sa stejdža.
Pridružite mu se – ne samo zbog nostalgije, već zbog budućnosti koju vredi graditi. I to glasno. Srećom, EXIT se ne održava ponedeljkom, pa ne moramo da brinemo za Bobovo raspoloženje na svirci.
