Dragan Stanković Žile iz Šapca važio je za jednog od najboljih gitarista ne samo na prostoru Zapadne Srbije već i šire.
Sedamdesetih i osamdesetih godina, osim sa svojim bendom, svirao je sa brojnim muzičarima i pevačima tadašnje scene. Danas, ovaj 65-godišnji Šapčanin kao radnik gradske čistoće broji mesece do odlaska u penziju kad će, kako se nada, imati više vremena da se ponovo posveti muzici.
– Bila su to sasvim druga vremena – započinje svoju priču Dragan, poznatiji kao Žile, barem u onim muzičkim krugovima.
Sedamdesetih godina Šabac je bio nadaleko poznat kao grad kafana i dobrih muzičara. Baš u to vreme, još kao srednjoškolci, okupilo se nekoliko drugara i osnovalo grupu pod nazivom Vremeplov. Svirke po igrankama u Šapcu i okolini ubrzo su prerasle u pozive za gostovanja na Zaječarskoj gitarijadi i po tada čuvenim mestima u Beogradu.
– Muzika i mladost idu zajedno. Svirao sam električnu gitaru, a kažu da nisam bio loš – skromno se osmehuje Žile i priča kako u to vreme 70-tih i kasnije 80-tih godina, nije mogao baš svako da se pojavi na Gitarijadi ili recimo beogradskom Dadovu.
– Bili smo mladi i ništa nam nije bilo teško. Sednemo u kombi, potrpamo instrumente, pokoju gajbu piva, pa na svirku. Naš repertoar je uglavnom bila američka muzika, kopirali smo Deep Purple, Animalse. Tada je u Šapcu svaki kvart imao svoj kako danas kažu bend, nekad su to bile grupe, a reč muzikant nije se koristila u pogrdnom smislu. Gradska kafana u Zelenom vencu bila je svojevrsna muzička berza. Svakog petka tu su se okupljali muzičari, i tu su se dogovarale “tezge” – priseća se Žile.
Stanković objašnjava kako su se tada na muzičkoj sceni bivše SFRJ pojavile brojne grupe, odlični muzičari koji danas važe za ex-YU legende pop i rok muzike. Malom bendu iz provincije nije bilo lako da snimi ploču, a članovi Vremeplova nisu preterano ni žalili za tim.
– Gitara i muzika su mi u to vreme bili sve. Svirali smo stalno, uživali u tome što radimo, putovali, družili se. Kada je mladalačka euforija prošla, shvatio sam da se isplati malo zaokrenuti kompas, pa svirati sa narodnjacima. Sarađivao sam sa brojnim muzičarima i pevačima iz te branše – Branimirom Đokićem, pokojnim Kvakom, Aličićem, Šaulićem. U duši su, ipak, svo to vreme a i dan danas bili rok i bluz. Zamislite kako sam čudno izgledao na narodnjačkoj svirci sa dugom kosom, šeširom i starkama, u to vreme! Trajalo je to dobrih petnaestak godina, a onda smo odrasli i stigle su nove obaveze – priča Stanković.
Posao grafičara u Štampariji “Dragan Srnić” izgubio je po zatvaranju preduzeća, pa se godinama snalazio radeći povremene poslove dok nije igrom slučaja pronašao zaposlenje u Javnom komunalnom preduzeću.
– Reklo bi se muka čoveka natera na sve, ali posao u gradskoj čistoći za mene niti je težak niti sramotan. Pa od stare slave se ne živi. Puno poznanika srećem u prolazu, pozdravimo se, ispričamo, podsetimo nekad “onih” vremena. Kako bi drugačije bio “međ ovolikim ljudima” da nisam na ulici?! – nasmejan je Žile.
Dragan ima dva sina i unuka za kojeg se nada da će naslediti njegovu ljubav prema gitari. Kada se porodično okupe, neretko se zasvira. I još uvek se dobro “praši”, sada na akustičnoj gitari.
– Često mi se motaju neki stihovi po glavi dok radim. Mislim da ću kad odem u penziju, a trebalo bi da se to desi do kraja godine, napisati jedan dobar bluz o ovom poslu. Ko zna, možda ga neko nekad i snimi…
Slavica Gajić za HL
