Da ima nešto zaista posebno u tom spoju Grčke i psihodelije, a što domaća publika itekako ceni, pokazali su redovi ispred Dorćol Platza, 28. oktobra, nešto malo pre nego što je nastupio Naxatras, solunski psihodelični rok bend.
Ovi momci iza sebe imaju četiri studijska albuma, a u Beogradu su poslednji put bili pre čak pet godina. Evidentno je da smo ih poželeli.
Čini se da ovakav zvuk ima svoju nišu, veliki broj ljudi koji znaju tačno šta traže i koje nećete sresti baš bilo gde. Ali, ova “klijentela” itekako prepoznaje kvalitet. I najbitnije, spremna je da podrži bend, u svakom smislu. Kupovinom majica, ohrabrivanjem pred svirku, dobacivanjem prijateljskih komentara na binu. Ova publika želi da zna koliko je cenjen bend koji nastupa.
Malo kada se desi da predgrupa oduševi baš sve prisutne, a još ređe da bude pozvana na bis. Upravo to se desilo bendu Frakhtal, novosadskom trojcu koji je bio podrška za Naxatras. Momci su uživali na bini, što je doprinelo njihovoj simpatičnoj pojavi.
Plava svetla i lagan početak svirke koji je eskalirao u nešto mnogo progresivnije od “običnog” stoner zvuka savršeno su se uklopili sa njihovim prvim albumom koji nosi naziv “Plima”. Učinili su atmosferu baš onakvom kakva treba da bude.
A onda – Naxatras. “Journey to Narahmon” bila je jedna od pesama na setlisti, mada je ceo koncert bilo jedno dugačko i nezaboravno putovanje u daleke i nepoznate univerzume. Između publike u benda desio se kontrast – na bini je svaki od njih četvorice bio drugačiji, počevši od stava, izraza, pa sve do odevne kombinacije, toliko da čovek nikad ne bi rekao da su članovi istog benda, dok ih ne vidi na okupu, dok je ispred njih, u prepunom Dorćol Platzu, bila je ogromna grupa istomišljenika, ljudi koji su došli tu sa istim ciljem. Svi zajedno, zbijeni da li zbog gužve ili efekta zajednice, proživljavali su svoja putovanja.
Pod pretpostavkom da je bar neko došao sam, već do druge pesme imao je društvo. U povratku kući, verovatno i čitavu grupu. Uprkos ovom kontrastu, dešavala se konstantna razmena energije. Bend je prihvatao ono što je dobijao od publike, a zatim bi to preoblikovao i vratio nazad. Skoro da se moglo videti kako talasi energije putuju s kraja na kraj prostorije.
Šarolika poput njihove pojave, bila je i setlista. Uspeli su da nađu savršen balans, te da sviraju po malo od svakog albuma, ipak uspešno promovišući najnoviji, “IV”.
Nije samo publika bila u transu, basista (i na momente vokal) Džon, jednako je uživao u svom nastupu. Dugo, baš dugo, nismo imali priliku da vidimo nekoga da toliko, istinski i iskreno, oseća svaki trenutak onoga što radi.
“Land of Infinite Time”, takođe jedna od numera sa repertoara, ali i upravo ono što su postigli. Vreme je stalo, a pesme su nekada delovale kao sitne beskonačnosti, spojene jedna u drugu i odsvirane bez pauze. Svako je našao svoj vremenski tok i svoje mesto u njemu, a od prvog do poslednjeg reda nije postojala osoba koja nije plesala. Nije postojala ni jedna osoba koju ova muzika nije pomerila, u svakom smislu.
Posle jednoglasnog i bučnog poziva na bis, harizmatična četvorka pružila nam je fenomenalnu završnicu. Usledila je prijatna tišina i lagano, tečno razilaženje gužve, kao posle kakvog pročišćenja…
J. Ilić za HL
