U Beogradu, 24. X anno domini MMXXV
Zappa Barka
Sasvim je sigurno da u jednoj, nama sasvim nepoznatoj komponenti Džejmsovog multiverzuma, Betoven i Vitgenštajn borave u nekoj balkanskoj diskoteci. Spletom okolnosti, oni su Ludwig i Ludwig.
Verovatno, idući gradom, razgovaraju o riđem, plavom ili o beščoveku. Odazvali su se na svilene pozive i na kratko, bili su samo naši. Dok ne pripadnu toj izvesnoj njoj, u čijem krevetu žele da ostanu, evocirajući Dobrog Isaka.
Beograd, ponekad, promeni svoje koordinate. Ako je vedro nebo, zasijaće Mizar. Kada se svetlost spektroskopski dvojne zvezde prelama u reci, začuje se “Psalm 135”. Brodolomne izbeglice prizvaće ime Nika Gjorgievskog. On će se spustiti i povešće nas. Ta nepoznata multiverzumska komponenta, biće naš dom. I biće onaj koji je utvrdio zemlju na vodama.
Uzeo nas je, poput teurga, pod okrilje svojih raširenih ruku. Zaveo nas je, predali smo se bezuslovnom autoritetu.
Besan, postavljao je svoje daire precizno, na tačku sa koje se njima mogao kanonizovati. Taj bes beše iskren. Borio se sa uninijem, mada mu nikada nije dozvolio prevlast. Toplinu u pogledu nije umeo da sakrije. Ona nije nestajala, izuzev onda kada bi zatvarao oči, zarad pogleda ka unutrašnjosti. Taj pogled značio je sigurnost. Iziskivao je poslušnost.
Ponekad bi toplinom zasijao strah, simbol antropomofnog dualiteta racionalnog i iracionalnog. Strah od sebe, od onoga što je u sebi samom stvorio. Strah od svoje senke. Dok je rukama iscrtavao niti nežno skrojene mreže u koju nas je nepodnošljivom lakoćom upleo, pogled je mogao da znači samo jedno. Ako se oči ukrste sa tuđim, kontakt očima nosio je strahopoštovanje prema predmetu idealizacije.
Kada gledamo u maglu, sa druge strane, nema nas. Tamo je onaj koga čekamo. Iz “Magle” izvire glas koji vodi. Dozvolio je da ga prizovemo iz tišine. Upozorio je, “you better run”, mi smo potrčali ka njemu. Magla priziva kišu, a kiša priziva nju, onu istu, pomenutu, čije ime ne znamo. Ona je možda bronzana, možda plava ili modra. Modra, skamenjena pred Nikovim operskim epitafom suncu koje, pomislićemo, umire. Ona se deli, zauzima telo svakoga od nas. I ako nekoliko godina nisu večnost, sati pod Nikovom vlašću svakako jesu. Kad nas probudi, u crvenim čaršafima, nastavićemo ka njemu. Posle kiše.
Dok smo zadihani, on je savršeno miran. Momente tišine, od pesme do pesme, koristi za meditaciju. Izdah se pretvara u šapat, a njegov šapat šalje varnice niz kičmu. Nervni sistem zastane, kolena se odseku.
Opominje nas onda kada ponovo oslobodi glas. Ledi se krv, usirena kao Ludwigova. Nikova je na momente plava, dok je prstima traži na podlaktici, prateći svoj kod. Ona krv koju pesmama obećava. Nije tu urezana “Grozomora”. Stihija je on sam. Razara našu srž i soj i ostavlja nas paralisane.
Dovoljna je neznatno duža pauza među pesmama, da nemu zahvalnost čitamo sa usana. Toplina, ponovo, uz naivan, dečije ushićen osmeh, ponovo izlazi na površinu. Identitet savlada autoritet. Rasplamsan iskrenošču intuicije, autoritet se obnavlja, bes postaje apsolutan. Na komandu ćutimo.
Na komandu se budimo, mada naši udruženi glasovi nisu snažni kao jedan njegov. Svaka salva koja poziva na drugu stranu je počasna. Svaka strana ka kojoj nas Mizar vodi je ona prava. Ispratićemo i grad će ostati nem.
Sunce ne umire i ne sviće dan. Sunce zalazi, kada ga Niko pozove, u svoj zemaljski oblik, u njega. On se zatim spušta, seda pred nas i predaje se. To nije gavran – “s tim imenom, nikad više”. Dalje, во ѕвездите, nosiće nas “Galeb”.
Krajnji zagrljaj vratiće identitet. Multiverzum će nestati. Ako padne u vodu, Mizar se ne gasi. Vodostaj će opasti i ponovo će sijati.
J. Ilić za HL
