Arsenal fest – mesto gde je “stara” pobedila “novu” koncertnu normalnost… Noć prva

Na prostoru Kneževog Arsenala u Kragujevcu juče je započeo Arsenal fest. Na prostoru Kneževog Arsenala u Kragujevcu juče je započeo život. Bar za nas kojima je vazduh oko bine deo krvne slike koliko i crvena krvna zrnca.

Nisam sigurna da je moguće ne biti pomalo ličan, do granice sa patetikom, kada pišete o prvom velikom festivalu koji se u Srbiji desio posle skoro dve godine. Svima nam je nedostajalo ovo i to je na svakom koraku bilo više nego očigledno. Ali da počnemo od početka…

Počeli smo već da se navikavamo, u poslednjih godinu i po dana, na pokušaje da se desi koncert, na pokušaje da se dese neki festivali a da se u poslednjem trenutku nešto izjalovi. Počeli smo da mislimo da i kada krene nešto da se dešava, da će sve biti drugačije. Meni lično već dugo odzvanja u glavi ona ne očekuj da ćemo se vratiti na staro, sve se menja, čeka nas neka nova normalnost“. Nisam ni u jednom trenutku želela da verujem da ta nova normalnost može da postoji, ako podrazumeva kaveze, pleksiglase, maske, paranoju, daljinu i nemogućnost razmene dobre energije. I, rekla bih da sam bila u pravu.

Posted by Arsenal FEST on Thursday, June 24, 2021

Ako se nešto i razlikuje sada u odnosu na ono na šta smo navikli, to je činjenica da na ovaj pa ni na druge velike festivale u Srbiji ne možete da uđete ako niste vakcinisani ili testirani na corona virus. Uslov koji je naišao na mnogo negodovanja, ali više nego očigledno – uslov koji mora da postoji ako želimo da na ovaj način slučamo muziku. Ono što je prilično olakšavajuća okolnost je činjenica da je za sve koji to žele, na nekoliko punktova u gradu organizovano besplatno testiranje. I to je, koliko smo uspeli da vidimo, prilično dobro funkcionisalo ovog prvog festivalskog dana.
Pomislili smo, nije da nismo, kada smo pred prve nastupe ušli na prostor Kneževog Arsenala, da ipak ovo neće izgledati onako kako želimo, da neće biti dovoljno ljudi, da neće biti to ta atmosfera… delovalo je nekako sporo i praznjikavo. Samo je delovalo tako… Već sa prvim nastupima, susretima i tonovima, postalo je jasno da je to ono što smo dugo želeli i dugo čekali.
Arsenal fest je započeo na Garden stageu, nastupom Kragujevačkog benda Darkshines. Simbolično, pesmom posvećenom Mikici Zdravkoviću.

Mikica je jedan od osnivača ovog festivala. Mikica je prijatelj i čovek kojeg su svi voleli. Mikica je ime koje se na svakom koraku čulo na otvaranju prvog Arsenala na kojem ga nema. Nije ni do dodele plakete pod njegovim imenom, ni do „Superheroj“ zastave okačene na zidu kod glavne bine… do ljudi je. Ljudi koji su sa njim radili, živeli, disali. Pa čak i onih koji su ga samo sretali, tu, jednom godišnje. Od glavnih organizatora, preko muzičara, do tehničara, svi su ga pominjali, svima nedostaje. Čudno je bez njega. Čudno, ali više nego jasno da je on i dalje tu i biće tu, utkan u svaki segment ovog festivala, dokle god postoji.

Na Main Stageu, prvi nastup prve večeri prvog festivala u Srbiji posle duge pauze, imali su Partibrejkersi. Kako nadrealno dobar osećaj je bio kada su krenuli da sviraju. Kako je samo bilo divno videti  koliko je osmeha bilo u publici dok su svirali… I oni i svi oni koji su nastupili nakon njih, morali su da izgovore koliko im je drago što su tu, što se nešto dešava, što su se vratili na binu i vide ispred sebe te raspoložene i nasmejane ljude. Bajaga i Instruktori su nakon njih izašli na scenu i uz nove  i stare hitove i potpuno očekivane Žikine šaljive „pesmice“ na aktuelne teme potpuno razmrdali okupljenu, sada već vrlo pristojnu masu ispred sebe. A onda za kraj večeri, kao i uvek veseli, šareni i potpuno otkačeni Brkovi.

Za to vreme na Garden Stageu smenjivali su se Keni nije mrtav, Kruševac Geto, pa sjajni Bjesovi, KBO!, Obojeni program i Funk Shui. I kada je na glavnoj bini već sve bilo gotovo, oni najizdržljiviji prebacili su se u Garden da čuju jedan od najaktuelnijih alternativnih rok bendova – Repetotor. Da, jeste nam palo na pamet pitanje: zašto su baš njih stavili na raspored tako kasno (skoro pa rano). Ali ni to više nije bilo čudno jednom kad su krenuli da sviraju, vredelo je čekati skoro 3 sata ujutru da počnu. Jer, čim su počeli, niste više imali osećaj koliko je sati…

Između te dve bine, Explosive DJ stage, klopa, kokice, i reke dobro raspoloženih ljudi. Zdravih, nasmejanih i željnih dobrih svirki. Mnogo lepih susreta i mnogo, mnogo komentara tipa: ja ne verujem da se ovo napokon dešava… ej, festival… napokon festival!

Možda bi bilo i previše da nabrojim i opišem svaki susret nas koji se u tom svetu krećemo već godinama i potpuno oduševljenje činjenicom da smo konačno tu, u svom svetu u kojem želimo da budemo. Previše bi bilo i da citiram sve komentare muzičara, novinara, organizatora, „običnih“ ljudi koji su tu samo svratili da čuju svirku, a koje smo čuli usput. Jako je teško objasniti i kako je moguće da u 4,5 ujutru, posle xy sati stajanja, hodanja i nespavanja maltene ne osećate umor i ne da vam se da krenete.

Jedno veče, a toliko utisaka i lepih slika u glavi. Ali ako treba da izdvojimo jedan utisak, najvažniji, to je ovaj iz naslova. Ovo nije bio deo nove normalnosti kojom su nas plašili, ovo nije bio online/kavez/pleksiglas/maska festival iz te “neminovne” budućnosti koja je nekima od nas izazivala napade panike. Ovo je bilo prvo od, nadamo se, mnogih okupljanja ljudi koji žive muziku i žive za muziku i kojima je razmena dobre energije i zagrljaja potrebna skoro kao i vazduh.

Sinoć je, na prostoru Kneževog Arsenala u Kragujevcu nastavljen život.

Ljiljana Zdravković

Oglasi