Čitav život trostrukog oskarovca Olivera Stouna sazdan je od kontroverzi.
Njegovi filmovi, ali i on sam, hvaljeni su koliko i kuđeni. Reditelj i scenarista kultnih ostvarenja “Rođene ubice” “Nikson”, “Vod”, “Volstrit”, “DžFK”, “Rođen 4. jula”, “Dorsi”… rešio je da delimično odgovori na ove “optužbe” i čitaocima ponudi svoju istinu – autobiografiju “U potrazi za svetlošću”.
Objavljena pre nekoliko nedelja u SAD, ova knjiga memoara predstavlja nam život Olivera Stouna od najranijeg detinjstva do prvog velikog filmskog uspeha – osvajanja Oskara za ratnu dramu “Vod” – koji je dobio iz ruku Elizabet Tejlor, njegove “devojke iz snova”.
Prvi čitaoci su kao najzanimljivije delove knjige već izdvojili Stounovo sećanje na vojničke dane u Vijetnamu, iz kojih će se kasnije izroditi legendarni “Vod”, kao i kontroverze oko nastanka kultnog filma “Lice sa ožiljkom”, za koji je napisao scenario.
Iz autobiografije saznajemo koliko je na njega uticao čudan spoj njegovih roditelja – oca, situiranog brokera, republikanca, konzervativca, i majke, slobodoumne i vrcave Francuskinje – kao i njihov razvod.
– Bez braće i sestara, naša porodica se raspala, nas troje smo bili u različitim sferama. Sa 15 godina ostao sam sam. Bilo je to neverovatno saznanje – zapisao je reditelj.
Ostatak tinejdžerskih godina proveo je u lutanju, “pronalaženju sebe” i svoje buduće karijere (dva puta upisivao i napuštao Jejl), da bi se sa 21 godinom, kao dobrovoljac, prijavio za odlazak u Vijetnam. Govoreći o vojničkim danima, u memoarima opisuje surovost rata i preživljavanja, ali i priznaje ubistvo neprijatelja.
– Ja sam čak i video čoveka koga sam ubio, što je bila retkost u Vijetnamu. Nisam osetio nikakvu krivicu. On je mrtav. Ja sam živ. To je suština rata.
Kada se 1968. vratio, započeo je pisanje scenarija za film “Vod”, koji će postati prvi deo njegove vijetnamske trilogije, nastavljene sa naslovima “Rođen 4. jula” i “Nebo i zemlja”. Tokom sedamdesetih njegov “Vod” je kružio holivudskim krugovima, ali bez uspeha, dok je Stoun radio na drugim projektima, među kojima i pisanje scenarija za “Ponoćni ekspres”, što mu je donelo prvi Oskar. A kada je 1986. konačno seo u rediteljsku stolicu i ekranizovao sopstveni scenario, stvorio je remek-delo.
Znatan deo Stounovih memoara posvećen je i nastanku legendarnog filma “Lice sa ožiljkom” (1983), na kojem je kao scenarista tesno sarađivao sa rediteljem Brajanom de Palmom i glavnom zvezdom Alom Paćinom.
– Radeći sa Alom saznao sam da je veoma duhovit, on je smislio brojne dijaloge Tonija Montane. Iznenadilo me je to i da Al nikada nije šmrkao kokain niti je imamo ikakve veze sa drogom, a na ekranu je bio najubedljiviji kokainski zavisnik koga znam – zapisao je Stoun, aludirajući i na svoje bogato iskustvo sa drogom.
Prvobitno oduševljenje Paćinom zamenilo je razočaranje.
– Kada sam odgledao sirovu verziju filma, bio sam očajan. Osim kraja i početka, malo šta je tu bilo jasno. Nedostajao mu je smisao i jedinstveno značenje – prisetio se Stoun.
[infobox title=’Hteo sam Glen Klouz, a ne Mišel Fajfer’]
Uz reditelja De Palmu i producenta Bregmana, i Stoun je prisustvovao kastinzima za “Lice sa ožiljkom”, a jedini put kada se umešao nisu ga poslušali.
– Borio sam se jako za Glen Klouz, želeo sam je u ulozi Elvire, Tonijeve ljubavnice, ali je Bergman rekao da “ima glavu kao konj”. On se ložio na atraktivne plavuše, bio je i oženjen jednom takvom. Na kraju su on i De Palma izabrali tada nepoznatu Mišel Fajfer. Nevoljno i uz gunđanje morao sam da prepravim Elvirinu ulogu da se uklopi u model “plavuše – sponzoruše”.[/infobox]
Na pet kucanih strana zapisao je svoje primedbe, scenu po scenu i predao ih Paćinu, De Palmi i producentu Martiju Bregmanu, koji je bio i Paćinov menadžer.
– To je bila moja velika greška. Marti me je nazvao izdajicom, optužio da predvodim pobunu, miniram film i autoritet reditelja, sa čim se Brajan u potpunosti složio. Al, koji me je i nagovorio da napišem svoje primedbe, uz komentar da i on to misli, ostao je nem na ove napade, nije me branio kada me Marti optužio za izdaju, pokazao je da je kukavica – prisetio se Stoun.
U knjizi je zapisao da se Paćino na kraju izborio da se primene neke njegove sugestije, ali je “Lice sa ožiljkom” nastavilo svoj život bez Olivera Stouna, koji nije učestvovao u promociji, niti je bio pozvan na premijeru filma.
– To je sudbina svih scenarista kojima je previše stalo do svog dela – razočano zaključuje Stoun.
HL/Izvor: novosti.rs