Pijanista i kompozitor Milan Stanisavljević studirao je klasiku u Beogradu, a džez klavir u Gracu, gde je 2010. godine stekao zvanje mastera.
Posle studija preselio se u Sloveniju, gde je dobio posao na Konzervatorijumu za muziku i balet u Ljubljani i ostvario saradnju sa vodećim umetnicima svoje generacije.
U njegovom stvaralaštvu dominiraju veliki autorski talenat, raskošan pijanistički rečnik i umeće u vođenju trija moderne orijentacije.
Milanov najnoviji album “Weigth of Thought“, snimljen sa kvintetom, premijerno će izvesti u Srbiji na 35. Beogradskom džez festivalu, 23. oktobra u Domu omladine Beograda.
Studirali ste najpre klasiku u Beogradu, a u Gracu ste nastavili studije džez klavira. Kada i kako ste otkrili svet džez muzike i šta Vas je profesionalno usmerilo u tom pravcu?
– U trećem razredu srednje škole sam svirao Geršvinov koncert „Rapsodija u plavom“. Tada sam se prvi put susreo sa bojama džezerskih akorda koje su mi se odmah jako svidele. Posle su usledili časovi džez klavira kod pijaniste Miloša Krstića, intenzivni odlasci na džez koncerte, a onda i Grac. Bila je to ljubav na prvo slušanje.
Da li je u 21. veku, sa ogromnim muzičkim nasleđem koje postoji, uopšte moguće povući jasnu granicu između džeza, klasike, savremene muzike? Gde je po Vašem mišljenju džez danas?
– Svaki dobar poznavalac u nekoj oblasti može povući jasnu granicu između onoga čime se bavi i drugih stvari koje utiču na konačan ishod, oplemenjujući ili ne oplemenjujući tu oblast. Tako je i sa muzikom. Klasika ima svoju estetiku, džez takođe. Problem koji se javlja kod džeza je što je u pitanju mlada muzika, nema toliko dugu tradiciju kao klasična muzika. Otuda i mišljenje da su sa džezom moguća svakojaka žanrovska koketiranja. Nekada urode plodom. Vrlo često i ne.
Od 2009. godine vodite trio, sa kojim ste do sada objavili dva uspešna albuma “Awakening” i “Sound Quest”, a za potrebe novog albuma postavu ste proširili na kvintet. Kako je ovo uticalo na vaš zvuk?
– Jednostavno se je spektar boja proširio. Duvači su preuzeli teme, meni je na klaviru ostalo više prostora za dočaravanje posebnih raspoloženja.
Recite nam nešto o aktuelnom albumu “Weight of Thought”, koji ćete premijerno predstaviti publici upravo na Beogradskom džez festivalu, i o muzičarima u bendu?
– Bend sačinjavaju muzičari iz Slovenije koji za sobom imaju prilično uspešne solo karijere. Mislim, da je “casting” bio dobar jer bend vrlo rado svira ovu muziku. Kao i prethodna dva albuma i “Weight Of Thought” predstavlja neko moje viđenje savremenog džeza danas. Na albumu se izdvaja medli Pulsar koji objedinjuje tri pesme sličnog tempa i pulsa, a različitog karaktera. Otuda i naziv Pulsar.
Jedan ste od srpskih muzičara koji živi i radi u inostranstvu, da li Vam je ta činjenica otvorila više profesionalnih mogućnosti? Šta bi savetovali mlađim kolegama koji razmišljaju da li da karijeru grade iz Srbije ili da “bazu” prave na nekom drugom mestu?
– Praviti bazu na drugom mestu je najlakše ukoliko ste studirali „na drugom mestu“. Na faksu upoznajete ljude sa kojima ćete u budućnosti sarađivati. Beograd sada ima svoju akademiju za džez na kojoj predaju sjajni muzičari i definitivno je opcija vredna razmatranja. U moje vreme, krajem 90-tih toga nije bilo.
Kako vidite aktuelnu srpsku i regionalnu džez scenu?
– Mislim, da je sa otvaranjem beogradske akademije značajno zaživela srpska džez scena. Broj mladih ljudi zainteresovanih za džez je se povećao, a samim tim i mogućnost da se među njima izdvoje talenti. U Beogradu ih je sada mnogo. U Ljubljani takođe. Sa druge strane, opažam da se određeni broj mladih, verovatno usled manjka koncentracije, doslednosti i iskrene posvećenosti materiji, okreće nekim slobodnijim formama u kojima ne postaje nikakva muzička pravila. Neka vrsta linije manjeg otpora. Kao i u bilo kojoj drugoj umetnosti ili profesiji, tako se ni u džezu uspeh ne može postići idući linijom manjeg otpora ili odabirom prečice. Zamislite Noleta, da je birao prečice.
Beogradski džez festival petu godinu za redom organizuje program pod nazivom “Serbian showcase”, u kojem ove godine učestvujete, sa ciljem da domaćoj i međunarodnoj publici i kritici predstavi rad džez autora mlađe generacije. Koliko je po Vašem mišljenju važna ova misija BDŽF?
– Serbian showcase je odličan potez organizatora koji daje priliku mlađim bendovima da se predstave na jednom od najprestižnijih džez festivala u regionu. To su stvari koje ulivaju dodatnu snagu autorima, daju podstrek za dalje stvaranje.
Beogradski džez festival održava se po 35. put, šta za Vas kao muzičara znači ova manifestacija i da li postoji neki koncert sa prethodnih izdanja koji ste slušali iz pubike, a koji Vam je bio posebno važan i ostao do danas u sećanju?
– Mislim, da je to bilo 1998, kada sam u Beogradu uživo slušao McCoy Tynera. Lutajući po hodnicima Sava Centra, tražeći backstage, sam bukvalno u jednom od hodnika naleteo na McCoya. Zamalo se nismo sudarili. Prijatelji pijanisti sa kojima sam bio i ja smo samo zanemeli. Veliki McCoy je prošao pored nas.
Pored nastupa svog benda, čije koncerte na 35. BDŽF preporučujete publici?
– I ove godine je program jako zanimljiv sa velikim brojem koncerata. Neki od bendova koje bih ja voleo da čujem su sigurno Mingus Big Band, Charles Lloyd, Steve Coleman, Gilad Hekselman Trio.
