Home»Muzika»Homeland»Van Gogh kao savršen spoj Lemija Kilmistera i Vuka Karadžića… Pročitajte recenziju iz Makedonije posle sjajnog koncerta Đuleta, Srbe i Gage u Skoplju

Van Gogh kao savršen spoj Lemija Kilmistera i Vuka Karadžića… Pročitajte recenziju iz Makedonije posle sjajnog koncerta Đuleta, Srbe i Gage u Skoplju

4
Shares
Pinterest Google+
Van Gogh, Skoplje, Sunset festival/Photo; Stefan Rajhl (uz dozvolu autora)
Van Gogh, Skoplje, Sunset festival/Photo; Stefan Rajhl (uz dozvolu autora)

Istorija čovečanstva nas uči da je čovek (homo erectus), u začecima međusebne komunikacije, prvo počeo da proizvodi zvuke, kako bi kasnije izmislio reči i započeo svoj civilizacijski ciklus. Jedna od blagodeti čovekove kulturne civilizacije, gde se zvuk i reči objedinjuju, je i rokenrol kao fenomen dvadesetog veka, a vidimo da taj fenomen traje i danas, u svim svojim oblicima i sa nesmanjenom žestinom. Zašto – je više od besmislenog pitanja. Sa odgovorima bi se napisala još jedna Enciklopedija Britanika.

U periodu kad su u bivšoj nam državi nakratko prestale da se upotrebljuju reči i tonovi pozitivnog značenja, već su nastupile preteće, vojne trube, destruktivni pozivi i fraze, najavljujući jedno veliko zlo, grupa mladih ljudi iz Beograda je u to vreme donela odluku da živi od rokenrola. Mnogi iz njihove bliske okoline su tada komentarisali da su tom odlukom i tadašnjim životnim stilom, stubovi benda, Zvonimir Đukić Đule i Srboljub Srba Radivojević, bliži instituciji mentalnih bolesti, nego sceni, publici i realnom životu.

Van Gogh, Skoplje, Sunset festival/Photo; Stefan Rajhl (uz dozvolu autora)
Van Gogh, Skoplje, Sunset festival/Photo; Stefan Rajhl (uz dozvolu autora)

Ipak, oni su odlučili da zagrizu život na svoj način, prateći svoje ideale do kraja, što je za veliko poštovanje. Taj njihov stav nije slučajan ni nelogičan: kada u komšiluku imate Milana Mladenovića – legendarnog muzičara, autora i lidera kultnog rokenrol sastava Ekaterina Velika, kada sa njim drugujete i kada se budite i ležete sa zvucima distorzije električne gitare, dok vam je stariji brat Ljuba Đukić klavijaturist Električnog Orgazma, izbor životnog puta i profesije nije ni tako čudan.

Taj muzički put, duži od 35 godina na balkanskoj rokenrol sceni, beogradski, sada već kultni sastav Van Gog živi i danas, sa nesmanjenom žestinom i iskrenošću u izrazu. Od prošlosti do danas, u nijednom momentu nisu pokušali da se udvaraju publici  koristeći lake note, niti da menjaju svoj već odavno trasirani mejnstrim rokenrol pravac. Jednostavno, ostali su autentični. Njihova muzika i životni stav su svedočanstvo tome.

Van Gogh, Skoplje, Sunset festival/Photo; Stefan Rajhl (uz dozvolu autora)
Van Gogh, Skoplje, Sunset festival/Photo; Stefan Rajhl (uz dozvolu autora)

Imajući u vidu da su Đule i Srba odrasli u porodicama gde je tradicija zauzimala visoko mesto u porodičnom sistemu vrednosti, prvi instrumenti Đukića i Radivojevića su bili violina i harmonika. Veza sa tradicionalnim porodičnim narativom je lako vidljiva i prisutna u njihovoj pesmi Kolo – Ludo Luda, sa korištenim tekstom i po motivima Vuka Karadžića, ali muzika je nešto drugo. Savršeni spoj tradicionalnog i modernog. A kako i bi bilo drugačije, kad je bend lideru Đuletu Lemi Kilimister iz britanskog Motroheda, jedan od muzičkih idola. Zato je neizbežno Vuk Karadžić prozvučao kroz distorziju i ćemane.

Sa nedavnim gostovanjem u Skoplju, 25 juna ove godine, u sklopu skopskog Sanset festivala, bend nam je doneo svoj prepoznatljiv osmeh, optimizam, kreativnost, energiju i svoj Raison d’être, koji bi mogao da se sublimira u njihovoj životnoj i muzičkoj devizi “Ako stanemo, gubimo sve”. I stvarno je tako. Oni su uvek u kretanju i stvaranju i uvek zvuče sveže, novo i inovativno… I uvek putuju u dolaze u proširenom sastavu.
Jedno je ono što publika vidi na sceni – furiozno, nasmejano, virtuozno trio – Đule, Srba i Gaga, a sasvim drugo su ne tako vidljiv tim profesionalaca Van Goga izascene, koji čine tehničari, ton i svetlo majstori, odgovorni za scenu, menadžer i PR benda itd. Sve u svemu ozbiljna ekipa od najmanje 10-15 ljudi, u zavisnosti od zadatka na sceni.

To je porodica Van Gog, čiji smo proizvod imali prilike da vidimo ovih dana u Skoplju.

Van Gogh, Skoplje, Sunset festival/Photo; Stefan Rajhl (uz dozvolu autora)
Van Gogh, Skoplje, Sunset festival/Photo; Stefan Rajhl (uz dozvolu autora)

Đule je na nastupu rekao da je ovo prva izvedba njihovih kompozicija sa akustičnim instrumentima, kao što sam kaže “na drva”, iako je na sceni delovalo kao da muziku prave ne trojica, već trideset i trojica. Za to je zaslužan njihov treći član Dragan Gaga Ivanović, basista i pijanista, koji je svojim poznavanjem elektronske muzike i upotrebom raznoraznih lupova i efekta, obogatio zvuk benda i dao novu dimenziju njihovoj muzici. Fluidno i impresivno.

Gde god da su, na bilo kakvom koncertnom prostoru da nastupaju, oni zvuče kao da emituju snimljenu muziku, a sviraju sa strašću i sa energijom kao da im je zadnji nastup u životu, bez kalkulacija. To govori o njihovom profesionalizmu i velikom poštovanju prema publici. Kad smo već kod poštovanja, treba da se napomene da je njihova poznata , hit pesma “Anđele, moj brate” posvećena našoj prerano ugasloj muzičkoj zvezdi Tošetu Proeskom. Ovu pesmu, na njihovom koncertu u petak u Skoplju, bend je započeo na čistom makedonskom jeziku, kao izraz poštovanja prema Tošetu i Makedoniji.

Van Gogh, Skoplje, Sunset festival/Photo; Stefan Rajhl (uz dozvolu autora)
Van Gogh, Skoplje, Sunset festival/Photo; Stefan Rajhl (uz dozvolu autora)

Nakon provedenih 35 uspešnih godina u studiju i na koncertnim podijumima diljem regiona, Van Gog je izrastao u kultnu rokenrol instituciju. Ne postoji čovek u eks JU regionu ko ne zna ili ne prepoznaje bar neku od njihovih pesama. To mnogo govori.

U Skoplju, na njihovom koncertu ta se konstatacija ponovila po ne znam koji put. U publici, između ostalih, mogli su da se vide roditelji koji su svoju decu nosili na ramena i pritom igrali i pevali u ritmu rokenrola, što samo po sebi dokazuje da urbano tkivo Makedonije još uvek diše i svoje naslednike vaspitava u građanskom duhu.

Važan je kvalitet i njegovo prepoznavanje, pravi ukus u svakakvom smislu. U tom duhu, u jednoj od pauzi između pesama, Đule je pomenuo negativni uticaj rijaliti programa na razvoj generacija koje dolaze, sa porukom da čitaju knjige i slušaju kvalitetnu muziku.

Normalnost članova benda i otsustvo selebriti kompleksa i ovog se puta pokazao i dokazao, nakon dva bisa, kad je na kraju koncerta na krovu Siti Mola, grupa mladih iz publike glasno počela da dovikuje Đuleta po imenu, a on je sam sklonio ogradu i pustio ih u “zabranjeni prostor” iza scene, kako bi potom, u spontanom razgovoru i instant foto sesiji sa svojim fanovima potrošio zadnje snage te večeri, jer je pre toga svoju esencijuu pretstavio i ostavio publici i na sceni, za uspomenu do sledećeg viđenja.

Đule je čak fanovima ponudio i nešto za osveženje, jer je te večeri na trenutke vladala nepodnosljiva vrućina, uvećana za neki stepen više od žestokih zvukova Van Goga. Za pamćenje je i izjava jedne devojke iza scene, koja na Đuletovo pitanje od kad sluša Van Gog odgovorila sa “ceo svoj život” (celih 21 godinu), što je kod ostalih prisutnih, značajno starijih, naišlo na divne emocije i odobrenje.

To su Van Gog iz Beograda, koji, za razliku od onog holandskog, slikaju i slave život preko muzike i reči, ali sa podjednakvom virtuoznošću i autentičnosti. Želimo i kad sledeći put posete našu državu, da ponovo budemo deo njihovog muzičkog platna, koje će nam doneti nove emocije i jedinstvena sećanja.

Izvor: Sloboden Pečat (Makedonija)
Autor: M.J.

Previous post

Još 10 dana do Exita... Proslava će biti glasnija uz Hladno pivo, Van Gogh, Rundeka, Atheist Rap, Love Hunters...

Next post

Evo zašto Lijam Nison nikada nije postao Džejms Bond... Pred njim je bio ultimatum koji nije mogao da odbije

0

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *