Home»Muzika»Homeland»HL INTERVJU – NIKOLA ČUTURILO: Loši đaci žele da nas pretvore u robote bez duše, potrošače lošeg vazduha…

HL INTERVJU – NIKOLA ČUTURILO: Loši đaci žele da nas pretvore u robote bez duše, potrošače lošeg vazduha…

6
Shares
Pinterest Google+
Nikola Čuturilo/Photo: Brajan Rašić
Nikola Čuturilo/Photo: Brajan Rašić

U muzikom ateljeu Depo, s Nikolom Čuturilom slušam pesme s njegovog novog albuma. Prvog posle 9 dugih godina (ako ne računamo onaj s Kolibrima, za veliku i malu decu). Zvaće se “Priče iz Depoa”, a među 10 “priča” na njemu odabrana je jedna, da njome sve započne. Balada “Sanjam te”.

Pitam zašto prvo balada, željan sam jakih rifova, basa koji vozi, gitara koje pršte… kaže – čekaj, budi strpljiv, ima i toga, ovo su žene ovako odabrale. Sve sam ovog puta ženama prepustio u ruke, objašnjava.

Ne pitam dalje. Saznaću.

A balada je… baš kao što balade treba da budu. Prima se na prvu. Sve je tu. Gitara koja plače, zidovi, tišina, vekovi i ona koja odlazi… I spot u kome je “ona” sjajna mlada glumica Vaja Dujović. Da. Logično je da bude prva, posebno ako se žene pitaju. A pitaju se. Uvek i svuda. Čutura se smeje. Slažemo se u tome.

A potom kreće vožnja. Još 9 Čuturinih muzičkih priča. Ćutimo i slušamo. Sve je još sirovo, neispeglano, produkcija još nije stavila fil na ovu muzičku tortu, ali svi sastojci su tu. Sve se dobro čuje. I razume. Gruva bas, kidaju gitare, bubanj pršti, uleti ponegde klavir, prošeta se sax, doleću prateći vokali… a Čutura peva sebi i o sebi, nama i o nama, svetu i o svetu.

Unapred smo se dogovorili da ne otkrivamo detalje, imena pesama, delove stihova. I ok. Neću. Ali u tih nešto više od pola sata muzike svašta je stalo. Ljubav, samoća, gorčina, bes, snaga, revolt… Ceo jedan život reklo bi se.

Nikola Čuturilo/Photo: Dragan Jereminov
Nikola Čuturilo/Photo: Dragan Jereminov

Pauza. Da udahnemo vazduh. E sad možemo da radimo intervju, kaže. I u pravu je. Ne bi bilo isto… Zato i ne radimo klasičan intervju. Pričamo. O svemu. Skačemo s teme na temu. Žene. Za početak. I za kraj. I za uvek.

– Znaš, ja sam uvek bio od onih muzičara u fazonu odradiš svoje u studiju i kad izađeš, ti si svoje završio. Onda daš sve to medijima, oni puste A1 ili neku drugu pesmu koja im se sviđa, a ostale završe na dnu nekog bunara. Sad imam nekoliko žena koje brinu o mojoj karijeri i srećan sam zbog toga. Žene… one su plemenitija i vrednija stvorenja od nas muškaraca i sad su sve preuzele u svoje ruke. Samo sam im rekao “deco, radite kako najbolje znate”, i ne sumnjam u rezultat.

Vraćamo se na album. Album u vremenu singlova i spotova. S druge strane, veliki povratak vinila. Čuturi to nije problem. Hoće sve.

– Sad postoje neki koji definišu album kao zbirku singlova. I nisu daleko od istine. Zato ćemo pre izlaska albuma pustiti još najmanje dva singla, da ljudi steknu što verniji utisak šta ih čeka na njemu – kaže Čutura i dodaje: – A što se tiče vinila, da… Imam ideju da radimo ploču, i na nju bih stavio još tri bonus pesme, koje su ranije snimljene i ima ih na muzičkim platformama, ali nikad nisu bile deo nekog izdanja. To su “Welcome To the Show”, “Cirkus stiže” i “Dobar dan”.

Pričali smo o tih 9 godina bez albuma… Neko bi sve peglao do besvesti, ponavljao i koristio savremene studijske magije da sve zvuči savršeno… a ne zvuči. Zvuči kao da ima dušu.

– Kuvale su se ove pesme, većina njih, sve te godine. Samo je uvek nekako nedostajalo vremena. Meni je taj lockdown prošle godine, usprkos tom strašnom povodu, došao kao kec na desetku. Iste noći kada su nas zaključali, ja sam znao šta ću da radim. Bio sam svestan da nema više koncerata, da moram svoje vreme drugačije da organizujem, ušao sam u atelje i za tri, četiri nedelje spakovao sve što se skupljalo tokom godina. Snimili smo 16 pesama, pa onda sveli to na ovih 10, ali sve smo radili na starinski način, da zvučimo kao dobro ozvučeni i usvirani bend na pozornici. Jako mi je bila važna ta atmosfera, a sad da li je bubnjar malo ubrzao ili je jedan ton na gitari mogao bolje, to nije presudno. Imao sam sreće da, od kada sam došao iz Londona, pre 16 godina, sviram s istom ekipom, poznajemo se u dušu, i zato album tako i zvuči.

Nikola Čuturilo/Photo: Dragan Jereminov
Nikola Čuturilo/Photo: Dragan Jereminov

Ali zvuči i pomalo mračno, cinično, razočarano, ljutito… posebno u tekstovima. Pomalo neočekivano…

– Ja imam već ozbljne godine i ozbiljnu kilometražu iza sebe i u jednom momentu sam shvatio da ću se jedino osećati dobro ako slušam svoje instinkte i svoje porive, ako radim ono što meni prija i ono što osećam. Čovek radi ono što mora. Nisam slep za svoje okruženje. Ja to doživljavam stomakom i dušom i ne mogu da ostanem gluv na neke stvari. A moj način su moje pesme. To nisu samo moje emocije i moja strast, nego i moj svetonazor. Ako imam šta da kažem, govorim to kroz svoje pesme. U njima analiziram one trenutke koji su mi važni.

U Engleskoj je Čutura proveo mnoge godine. Pitam ga kako, s tim iskustvom iz zapadnog sistema, gleda na domaću muzičku industriju. Ako ona kao takva ovde uopšte postoji…

– Pa da. To je osnovna razlika. Mi nemamo muzičku industriju. Što je donekle logično, jer smo malo, jezikom omeđeno, tržište. Ali ne samo logično, već u neku ruku i dobro. Jer, tamo nema puno nepoznanica. Kad kreneš u neku priču, uopšte nema dileme kuda ćeš da ideš. Svi paterni su već iscrtani, samo se bira kojim ćeš ti krenuti. Ogroman novac se tamo vrti. Nije to ovde nemoguća misija ali, da budem iskren, nisam siguran koliko bih se ja osećao slobodno u nekoj jako dobro uređenoj muzičkoj industriji. Na zapadu, ne samo u muzičko industriji, več i u filmskoj i svakoj drugoj, postoji sada nešto što se zove kreativna produkcija. A to znači da oni koji imaju novac odlučuju o sadržaju. I samim tim je uloga autora limitirana. A ja sam protiv toga dušom i telom.

Ok, razumljivo… ali s druge strane treba živeti od nečega u vremenu kad i najveće svetske zvezde muku muče s naplatom od streaminga, ovde je to tek naučna fantastika, a računi stižu svakog 1. u mesecu…

– U jedno momentu u Engleskoj bio sam na ivici da prestanem da se bavim ovim poslom. Pokušao sam čak. I bio sam duboko nesrećan. Ta poslovna ideja nije se ostvarila, verovatno baš zbog toga što sam mislio da ću umreti koliko sam nesrećan. Onda shvatiš da je tebe to odabralo i prestaneš da razmišljaš o bilo čemu drugom. Za mene je to što mogu da izađem pred 100, 300 ili 1.000 ljudi i što mogu da sa njima podelim energiju, ne može da se meri nekim novcem, posebno u ovim godinama. Imam dovoljno aktivnosti koje mi omogućavaju da plaćam račune, radim primenjenu muziku, za serije, predstave, imam ovaj prostor u kome učim decu da sviraju… zaštićen sam tako na neki način, ali to stvarno nikad nije bilo pitanje para.

Kažem mu da za njega možda nije, ali da ima mnogo klinaca koji danas od svoje muzike nikako ne mogu ni da žive ni prežive, pitam šta oni da rade… Ćuti nekoliko trenutaka, pa kaže:

– To je pitanje od milion dolara. Klinci danas drugačije razmišljaju, drugačije doživljavaju stvari, mnogo su pragmatičniji. Nisam ja taj koji može da im daje savete. Moj sin je u muzici (Nikolin sin Dimitrije svira u metal grupi Quasaborn – nap.a.t.), ali nemam formulu koju bih mu dao da prepiše. Samo mu kažem da sluša svoje snove i da ih nikad ne izda. Izabrao je teži put sa hard corom, ali Bože moj… – uz uzdah kaže Čutura i nastavlja: – Imam jako dobrog prijatelja koji je vrlo uspešan biznismen u evropskim okvirima i čiji je otac bio sjajan gitarista. On je čovek koji u ovim godinama, koje su vrlo zrele, ne prestaje da priča o tome koliko je nesrećan što se nije bavio muzikom, iako ima sve te kuće, automobile, stvarno veliki poslovni uspeh. Tako da to nema cenu. Snovi koje imamo su najdragoceniji.

Nikola Čuturilo/Photo: Brajan Rašić
Nikola Čuturilo/Photo: Brajan Rašić

Opet, kažem mu, ova pandemija je mnogim muzičarima otela snove. Kažem,  znajući da je Čutura u upravnom odboru Sokoja, u Udruženju muzičara džeza, zabavne i rok muzike Srbije…

– Udruženje je esnafko udruženje koje ne raspolaže nekim sredstvima i sve što možemo da radimo je – da lajemo. I evo, lajemo. I država nas se vremena na vreme seti s nekim minimalcem. Nedovoljno. Ali bolje išta nego ništa. A kad je o Sokoju reč, Sokoj je već tri puta pomogao sa besprovratnim sredstvima najugroženijim kolegama, odabranim po vrlo jasnom kriterijumu. To su sve minimalne cifre i jako je teško muzičarima danas. Lakše je kad neko iza sebe ima autorski rad, pa stiže i novac od nekih tantijema, ali neki vrhunski izvođači, školovani na najprestižnijim svetskim akademijama, svoju karijeru gradili su na redovnim nastupima u klubovima, i njima je doslovno uzet hleb iz ruku. Ne znam kako su ti ljudi preživeli. Uz pomoć porodice, prijatelja… Ako ovo zlo ne nestane do jeseni, neće biti dobro – vajka se Nikola.

Ipak, dodaje da i dalje veruje da muzika može da menja svet.

– Šta to ustvari znači menjati svet? Promena u pojedincima je važna. Ako do nekoga mogu da doprem svojom muzikom, da utičem na njegova osećanja, da se neko zamisli ili zabrine, moja misija je uspela. Svet je zbir pojedinaca i mislim da je to mnogo važnije nego što bi moglo da se zaključi iz današnjih medija. Napisao sam u jednoj pesmi s ovog alubma “doći će po tebe, kasnije il pre, da ti uzmu dušu, da te zarobe”… Čovek bez duše je mrtav. Običan robot, samo nije od metala i šrafova. To se možda ne primećuje odmah, ali u to pokušavaju da nas pretvore. U potrošače lošeg vazduha.

Pitam da li misli da je to posledica neznanja, bahatosti ili projekat sistematskog uništavanja urbane kulture…

– Ne mislim da je sistematski, jer to uopšte nije u sistemu razmišljanja ljudi koji sada donose odluke. Ja ih nazivam zigotima. To je osveta loših đaka. Ljudi koji to ne doživljavaju, koji uopšte nemaju odnos prema tome. Kada ste nekog od njih videli u bioskopu, u pozorištu, na koncertu… Ne. Možda nije sistematski, ali svakako da tako izgleda.

Pravimo pauzu. Teške su teme. A i ispričali smo možda i više nego što je trebalo. Zato skrećem priču. Postavljam ono naše čuveno pitanje za kraj, osmišljeno da vam otkrije kako razmišlja dete koje se krije u svakome od nas, bez obzira na to koliko je neko uspešan, Dakle, pitam ga – šta ćeš biti kad porasteš? Smeje se. Pa razmišlja nekoliko trenutaka…

– Ja ću porasti jako brzo i to će biti krunski uspeh moje karijere. Biće to onda kad budem u poziciji da svakog dana mogu da odlučim da siđem na reku, ponesem svoje štapove za pecanje koje držim ovde (rukom pokazuje na ugao ateljea) i zabacim udicu. Ili, ako mi se to ne radi, da uzmem omiljenu knjigu ili instrument. Ali kad god to poželim. E to će biti maksimalno odrastanje. Onda ću se osećati totalno ispunjen.

HL/A.S.Ignjatović

Previous post

Džeger na aukciji prodaje haljine pokojne devojke, kreatorke Loren Skot, a novac donira studentima umetnosti...

Next post

Neno Belan u novoj epizodi podkasta "Zvezde autoputa"...

0

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *