Home»Kolumne»Demonizacija muzike i normalnog života u “zapanjenoj SrbijI”… Ovo je jedan mnogo fini naslov za sve ono što je Ljilja Zdravković napisala u novoj kolumni

Demonizacija muzike i normalnog života u “zapanjenoj SrbijI”… Ovo je jedan mnogo fini naslov za sve ono što je Ljilja Zdravković napisala u novoj kolumni

16
Shares
Pinterest Google+

Nisam vernik. Krštena jesam, upućena u osnove vere u koju su me roditelji kao bebu uveli jesam, ali u Boga, onakvog kakvog ga predstavljaju, ne verujem. Nisam vernik, ali nemam ništa ni protiv čije vere. Vera je divna stvar. Crkva, kao institucija, nije. I da se razumemo: ne pravdam se niti imam potrebu da bilo šta bilo kome objašnjavam, samo pokušavam da krenem od početka ovu malu priču o demonizaciji muzike, normalnog života i onih koji misle drugačije. Drugačije od komšinice Goce koja gleda rijeliti programe uz kafu, ne pere veš na crveno slovo i lajt motiv godine joj je da joj svih 50 gostiju na krsnoj slavi pohvali pihtije i sarme.

Ova godina je idealna da nam se svima odvrne neki šraf u glavi, naročito nama čiji se životi, prihodi i karijere vrte oko bilo koje vrste “okupljanja”. Postalo je užasno naporno, mučno, čudno, poslednjih meseci baviti se dešavanjima bilo koje vrste koja nije “online”. Gledati šta se sve gasi i odlaže, pa pratiti sve te ne baš tako jasne “mere” koje su bile propisane, gledati vesti, čekati “šta će da kaže krizni štab” pa rad prilagođavati tome, objasniti ljudima koji dolaze na bilo koji događaj šta treba sebe radi da preduzimaju, gledati u pasulj hoće li ljudi kupiti ulaznice, doći i popiti nešto ili izabrati da sede kod kuće, jer im je frka od okupljanja… i na sve to, ne zaraditi apsolutno ništa, biti u konstantnom minusu, krpiti se i nadati se da će “zarada” biti dovoljna bar da pokrije osnovne troškove, gledati ljude koji od toga žive kako su u potpunoj frci da će ostati bez prihoda, kako se snalaze na sve moguće i nemoguće načine da prežive.

Neretko, razmišljati o tome da li će nešto u šta ste uložili svoje godine, decenije… život, vreme, ljubav i strast… prestati da postoji. Zato što država ne želi da pomogne, a običan narod misli da je to čime se baviš “neesencijalna delatnost”.

Izvin’te me što psujem, ali ko je vama dao jebeno pravo da odlučujete o tome šta je esencijalno za bilo čije postojanje i da li vaši komentari znače da ovu seču koju korona nameće treba da “prežive” isključivo lekari i pekari? Pardon, i pogrebnici, jer treba neko sve da nas sa’rani. Sve ostalo neka stane. I vi vozači, prodavci, sportisti, novinari, proizvođači svega što nam nije neophodno, naučnici, IT-evci, bankari, profesori, advokati… ma SVI! Svi treba da stanemo, jer život je važniji od novca. Od svega. To što takav život nije baš vredan življenja, to je već druga stvar.

Neko ipak nije odlučio da (ne)stane. Neki od ljudi koji se bore za muziku, kulturu, za malo više od golog života, za one koji su ostali bez prihoda i njihove porodice, za malo lepote i sna u ovoj odvratnoj godini u kojoj smo izgubili mnogo više od zdravlja. Neki su se ljudi trudili da nam pruže bar poneko dešavanje, koncert. Nisu odustali i povukli se, zastrašeno i panično u dezinfikovane mišje rupe, pokušali su da pokažu da ako vodimo računa, možemo da živimo koliko toliko normalno.

I tako beše to nešto malo okupljanja koja čuvaju dušu, beše nekoliko koncerata tu i tamo i prošlo je to nekako, bez mnogo pompe i ludila… a onda se desio Božo Vrećo. Umetnik anđeoskog glasa, dobre duše, miroljubivih stavova ali izgleda i kompletnog stajlinga koji definitivno nije za svakoga. Nije napada na koncerte bilo ni blizu koliko te večeri kada je ovaj neobični anđeo pokušao da oplemeni živote jednog malog broja ljudi u Kombank Dvorani (za neupućene, to NIJE Arena, već bivši Dom Sindikata) i da proba da im prenese bar malo svoje ljubavi koja izbija iz svake njegove reči, otpevane ili izgovorene. Kažem malog broja, jer je ograničen kapacitet (500 ljudi) mali i za taj prostor, a kamoli za one prostore koje je Božo bez problema rasprodavao u normalnim okolnostima. Na ulazu u dvoranu se svima meri temperatura, maske su obavezne, dezinfekcija je obavezna a rastojanje između prisutnih adekvatno.

Nije to ta atmosfera koju priželjkujemo, ali bolje je i to, nego da se ne dešava ništa. Nije mi lako da priznam, ali ovakav tip koncerta mnogo je bezbedniji od onoga što bih ja najradije da čujem i doživim. Ali drago mi je da vidim da se nešto, ipak, dešava, i da muzika koliko toliko živi. Svaki od pokušaja da se kulturni život malo pokrene poštujem i pratim, jer je važno da postoji. Nekima, ipak, nije.

Nije se koncert pošteno ni završio, a krenule su po društvenim mrežama pljuvačine i užasne uvrede na račun “demona”, “kreature” i “bezbožnika”, jer kako on, o užasa, sme da pravi koncert a “mi ne možemo ni da obeležimo krasnu slavu!?”. Neki mediji jedva dočekali, naravno, pa je “zapanjena Srbija” vrlo brzo počela da koristi svoje pravo da prokomentariše šta misli i oseća, jer, pozvani su da kažu “da li misle da je to u redu?”. Koliko se samo idealno poklopio nastup našeg dragog “demona” i sa smrću patrijarha i koliko je samo velikih srBskih vernika, probuđeno, odlučilo da svoje frustracije iskali na njemu… ali i na svima nama, užasnim nevernicima, koji o pokojniku imamo nešto drugačije mišljenje i kojima je jasno da će njegova sahrana biti “okupljanje” rizičnije od rok koncerta sa šutkama. I sve to jer ne mogu da bockaju meze ili da se ove godine pokažu kao “dobri domaćini”.

Ljiljana Zdravković/ Photo: AleX
Ljiljana Zdravković/ Photo: AleX

Sa gotovo stoprocentnom sigurnošću mogu da tvrdim da se pravi i iskreni vernici nisu ni čuli ovih dana. Vera je lična i intimna stvar, a slava se slavi u krugu porodice. Oni koji to shvataju, shvataju i da je u redu da ove godine nemaju goste. Razumeju i koji je rizik od širenja virusa u malim stanovima gde svi sede na koji centimetar jedni od drugih, pričaju, pevaju, jedu, piju, uzimaju hranu iz istih posuda, razmenjuju tanjire, čaše i kašike, ne nose maske, ne dezinfikuju ni sebe ni goste. Jasno im je da je veća šansa da se zaraze tako, u nečijoj kući, nego na mestima gde se ljudi ne dodiruju, sede mirno i nose maske. Jasno im je da im niko nije zabranio da slave krsnu slavu, zabranjeno im je da od toga prave višednevnu terevenku. No, kako to objasniti svetini koja se stavlja iznad drugih jer se bavi “poštenim poslom” a ne tim nekim izmišljenim zanimanjima kao što je recimo pevanje, koja ne vidi dalje od svog nosa ispred kojeg su 24/7 neke ružičaste i srećne televizije i koja ne shvata, zapravo, šta je suština i osnova svake vere.

Misleći svet, verujuć ili ne, bez mnogo priče razume zašto se odlaže sprovođenje nekih novih mera i nezvaničnog zaključavanja (koji će dodatno upropastiti sve naše neesencijalne živote). Misleći svet ne zna šta da misli kada na nacionalnoj televiziji na kojoj u uglu ekrana piše “budimo odgovorni” vidi stotine ljudi u bogomolji kako se tiskaju bez maski i ljube krst i sanduk pokojnika. Misleći svet vidi kako se i zašto mediji okreću nekim temama i na koje načine izazivaju reakcije konzumenata, i zna šta je ispiranje mozga.

Misleći svet zna da će, opet, muzika i kultura biti na optuženičkoj klupi kada Vrhovni Tata i najzabrinutiji od svih Srbalja bude vikao na nas jer je osvanuo još jedan “najcrnji dan” pandemije. I iskoristiće to da zabije još jedan ekser u sanduk u koji ćemo da spakujemo svoje male živote koje smo živeli kroz umetnost.

A onoj većini  čije se očuvanje tradicije i vere i pravih vrednosti sastoji u tome što znaju da se prekrste, biće omogućeno da upire prstom i da sebi za pravo da ponižava i javno vređa one koji imaju muda da priznaju da misle drugačije, da izgledaju drugačije i veruju u bilo šta drugo osim u ono u šta veruju oni sami. I nastaviće krivicu za svoju nesreću i nezadovoljstvo da traže u onima čije glave vire iz kalupa u koje društvo pokušava da nas zatvori.

Nije poželjno misliti drugačije. Nije poželjno misliti, zapravo. Nikad nije bilo. Ali ja sam nekako verovala da će razvoj društva i dostupnost informacija dovesti do toga da ljudska vrsta, u ovom 21.veku, nauči da vidi bar malo ispod površine koja im se servira, da će naučiti da prihvata različitosti ili bar shvati da ih vera u boga neće zaštititi od virusa ako ljube krst ili sanduk. Verovala sam da će shvatiti da “hleb naš nasušni” nije samo testo. Verovala sam da će ljudska vrsta naučiti da duhovnost neko traži u crkvi, a neko u noti ili slici. Ipak sam vernik. Ali se mojoj religiji urušavaju hramovi i zabranjuje nam se molitva. Ne zbog pandemije, nego zbog onih koji misle da je njihova vera važnija.

Previous post

Hevi metal legende Anthrax objavljuju strip "Among The Living"... a fanovi su Sudije Dreda... i sad vam je sve jasno

Next post

Novi nivo neverovatnog... Meril Strip postala reperka u ekranizaciji brodvejskog mjuzikla

0

Leave a reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *